Душан Дојчиновић: Лудо сам заљубљен

На платоу, дрворед липа, степеницама анекс ,,Јужног блока“. Ево сам прошао сам поред њеног козметичког салона. Гледам је, гледа ме, али да прозборим реч!? Да скупим храброст!? Не, не!?

    Годинама се распитујем о њој и поздрављам преко заједничког пријатеља, одакле вам и шаљем ову причу, и мејлом. Али да се упознамо и сретнемо?  Е то нема шансе. Колена ми клецају, срце галопира као сада, увек кад прођем ту проради неки страх, нервоза лептирићи у стомаку, пре је то грч.

     Виђам је и за време празника у цркви.  Такође је гледам и гледа ме она, али ништа. Онда сам гледао неки филм, подсетио пријатеља на човека који спаја усамљена срдашца,,оду на кафу, мако попричају, па се ту неком допада или не? Овако остајем лудо заљубљен у Драгану, заиста и везан, емоцијама, да је гледам као играчку, као неки скупоцени поклон у излогу. Драгана је нешто млађа од мене, и у том белом мантилу,  јер је маникир,  делује тако отмено, баш као права дамица. Из околине Ниша, дошла је са сестром, да живи и ради, започела сопствени бизнис, и то што је имућна и на положају ми је била увек препрека да јој приђем, јер се плашим, да би ме одбила. Ужасно сам патио, био сам баш лудо заљубљен.
И даље сам, једним делом срца кад причам о њој, пишем јој, јер на њу сам гледао као на неко узвишено дивно биће,а не као на сексуални објекат, мада то буде и груба шала не бих допустио, да је тако доживљавам, бојим се да бих повредио своја осећања, ужасно  патио, јер ја сам, понављам, лудо заљубљен у њу, у Драгану!? Баш као у оној песми коју некад чујем с радија:,,Драгана ми у сновима, Драгана у мојој души, када је крај мене нема цео свет се тада руши...

Tweet