Преточићу срце
У најлепшу песму
Чежња ми није страна.
његово вино, моје срце
моја песма непевана.
Саградићу мостове
Од жеља и страсти
Сагорети у жељи тој.
Надвисићу птице
Над језером наде
Нек умре пркос мој.
Нек сам проклета,
Од жеље отета
Више не знам пут
До љубави твоје
Или само
Од жеље за тобом
Поста хазардер
Судбине своје.
Скитница и жена
Како да заборавим
све што је било!?
зар да се одрекнем
оног слатког трена!?
Како да се смирим
кад у мени чучи сањалица
боем скитница и жена.
У пусте даљине
загледане очи...
Тамо где сунце
свако вече пада.
Можда те нећу
ни срести више,
ал с јутром сваким
рађа се и нада.
БЕЛИ ГОЛУБ
Прођи сокаком мојим
Ја ћу бреза бити
У гранама својим
Тебе ћу сакрити.
Ја ћу бити тама
Ти ми звезда буди
љубићу те тако
да се стиде људи.
Ти буди бор
Што небу иде
Ја ћу се ко љиљан
Свити уз тебе
Буди мени голуб бели
Отворићу прозор свој
Пустити те никад нећу
Тако бићеш само мој.
ЛУДО СРЦЕ
О срце моје смири се мало
Четрдесет лета нама је сад,
Зар ниси доста до сада дало
Зар би још ноћи уз месец млад?
Ево рачуни наши се своде
Мало смо узели, а много дали
За мало среће много смо грешни
Шта не беше суђено ми смо крали.
Нека сад неко други воли
Музику чедну, руку у руци
Ми ћемо сада у мирну луку
А јесмо били морски вуци!
О, јесу силне гореле ватре
Било је песме, суза и вина
Све у пламену изгоре томе
Пепео врели оста истина.
ЗА ПЕСМУ
Путевима Господњим те тражим
и још увек волим као жедан чесму.
Ускоро ће липе да цветају наше
живео и умро мени си за песму.
Топлицом и даље жуборе воде
зову на љубав, звезде се роне…
Рођен си био за песму моју
ти и ја сред васионе.
На прагу раја зовем ти име
кандило гори, сенку видим твоју…
Мирис липе и мирис тамјана,
живео и умро си за песму моју.
БИЛО КАД И БИЛО ГДЕ
Да си косач на ливади
а ја водоноша твоја
да у подне у неком хладу
бациш косу на ливаду
да ти снагу узмем и дам
мада волим бар то знам
плаво небо да се стиди
кад нас загрљене види.
Да чувамо стадо бело
да милујеш моје тело
да ми будеш ратар живи
и на селу да се живи
љубила бих стопу сваку
своме вољеноме тежаку
на бразду бих и погачу
мирисала своме орачу.
У ноћима зимским, белим
да ти кажем колико те желим
око твоје да ми светли
зором да нас буде петли
жеље твоје да ме прате
у постељу руке врате
све то желим од кад се знамо
јер један је живот само.
Н И Р В А Н А
После тебе
остали су само
изгужвани чаршави
са мирисом твога тела
па ми се чини
да на тебе
још миришем цела.
После тебе
на уснама мојим
пољупци твоји
још увек горе
а жеље моје
још су луђе
него олујно море.
После тебе
само песме
остале су
и суза слана
после тебе
чекаће само
Н И Р В А Н А.
Због тебе
Сад кад ниси са мном
знам да си моја судбина
једино радост моја
срца си мог истина.
Сад кад ниси са мном
ко да сам без душе
срце моје вољено
без тебе се снови руше!
Сад кад ниси са мном
видим шта си мени
суза и песма моја
једини мој вољени!
Због те љубави твоје
нећу никог да волиш
живим да се вратим
и за срећу да молим!
БЕЛЕШКА О ПЕСНИКИЊИ
Зорица Бараћ, рођена је 25. априла 1962.године у Великој Плани код Прокупља. Пише од раних школских дана. Своје радове објављује у школској збирци ,,Зраци“ у ,,Светосавском звонцу” у ,,Топличким новинама”, ,,Току”и у збиркама песника Топлице. Од 1989. године живи у Немачкој. Члан је удружења писаца ,,Седам“у Франкфурту на Мајни. Заступљена у алманасима поезије и прозе,,Седмица“, ,,Сунце завичаја”, ,,Корак до сунца”, ,,Језик нам је отаџбина..“,,Стопама Црњанског”. Заступљена у збирци Драгомира Брајковића ,,Међу својима” у збирци Алека Р. Перановића ,,Ћуд је женска…“ у збирци духовне поезије песника из расејања ,,Пој дуње” у збирци песника у дијаспори, ,Љубав и родољубље у туђини” у часопису за књижевност, уметност и културу ,,Стиг” из Малог Црнића као и у двојезичној збирци - Путем културе у нови миленијум ,,Мостови“. Једна је од оснивача литерарне секције која делује при ,,Петру Кочићу” у Дортмунду. Пише и на немачком језику. Издала своју прву збирку песама ,,Капи из долине срца“.
Нема коментара:
Постави коментар