Крај године… Не волим крајеве. Некако ми је увек најдражи почетак. Било чега. Кад кажеш крај, ту више нема наставка, ни поправног. То је завршено. Једносложна реч са четири слова. Као да те пеца, вреба, изазива. Шта хоћеш? Нема више...
Почетак је леп. Било чега. Нека је ново, нека је тешко, али је, брате, ново. Е, сад, ми дођосмо до краја ове године... И као да се време заверило, па се и оно искезило, као да нам се руга, отворило уста да нас прогута. Снег веје, а ципеле и чизме изанђале, клизају се, богами опасно за падове. И гуме на колима старе, летње, кажу задржавају саобраћај. А добро знамо да смо, већином, такви. И треба још отићи и сићи за хлеб и млеко, а то, углавном, раде пензионери. Моја мајка свечано изјави јутрос: ’’Ја не идем више никуд!’’ Додуше, што јес, јес, има и нас млађих и мобилнијих... Али, баба најплатежнија, ту лежи зец. Ми смо сви издржавана лица.
Улице неочишћене... Изненадио нас снег! Усред зиме, усред децембра, кад му време није. Вода и лед. Убитачна комбинација... На нашу муку и несташицу и немаштину. Извлачиш чизме, гојзерице из оставе, подрума, са терасе, ко шта има. Рани, студентски и тинејџ радови. Ко сачувао, срећан је. Ко није – магарац био! И не знам зашто ми ових дана баш тај магарац пада на памет... Али ми то њакање стално у глави. Као да ме опомиње: ’’Ми имамо магаренце, име му је Њако! Ија-ија-ија, он се дере тако...’’ Од свих животиња некако највише себи личим на магарца, имамо исте судбине. Да теглимо, животаримо, њачемо, а да нас нико не чује...
И тако идеш и њачеш и вучеш се... Онај дрвени адвокат ми добацује: ’’Али се вучеш! Ниси пао...’’
Не волим крај. Оде, ипак, ова година, брзински, као да је није ни било. Била је успорена, поспана, некако њањава. Некако магарећа, бар за мене. И остави нас да сабирамо и сумирамо. Плус, минус. И испадоше поразни резултати. Здравље, како тако, плус-минус, посао минус, паре минус... Путовања минус, дешавања минус... Пријатељи плус-минус...
Али, ипак, оде година. У белом. Као млада, спремна за венчање. Огрнута белим плаштом. Свечана. И некако сам, мада не волим тај проток времена, старији смо, приближавамо се све више оној другој страни, ипак срећна што је испраћам. Нек иде, с милим богом! У архиву. Запечаћена. И нека се не понови. Нека буде нова. И нек све буде ново, нов посао, нове љубави, нове ствари. Досади све ово старо, изношено, ушивано и закрпљено. Доста више рата и и рита, крпица и конаца... Доста више минуса, и дозвољених и недозвољених, и чекова, и пресабирања... Доста више њакања. Хоћу крила да полетим и одлетим... Па где буде било боље.
И тако, клизи децембар ка крају. Зима је, минус фаза. Лете ноге на све стране. Старе излизане цизме... Не можеш ни кола да упалиш, завејана и у бело запакована. Таксисти не стижу на све стране. Ура, посао чека! Пут под ноге, па се ломатај, млати рукама и ногама кад наиђеш на клизавицу. А сви би све да купе и у последњи мах. Крај године. Расуло и крах.
А ја не волим крај, па то ти је. Хоћу ново!
Досадило ми да будем мазга... Хоћу да будем птица. Да летим! У топлије крајеве, у срећније крајеве. Па где се зауставим...
Почетак је леп. Било чега. Нека је ново, нека је тешко, али је, брате, ново. Е, сад, ми дођосмо до краја ове године... И као да се време заверило, па се и оно искезило, као да нам се руга, отворило уста да нас прогута. Снег веје, а ципеле и чизме изанђале, клизају се, богами опасно за падове. И гуме на колима старе, летње, кажу задржавају саобраћај. А добро знамо да смо, већином, такви. И треба још отићи и сићи за хлеб и млеко, а то, углавном, раде пензионери. Моја мајка свечано изјави јутрос: ’’Ја не идем више никуд!’’ Додуше, што јес, јес, има и нас млађих и мобилнијих... Али, баба најплатежнија, ту лежи зец. Ми смо сви издржавана лица.
Улице неочишћене... Изненадио нас снег! Усред зиме, усред децембра, кад му време није. Вода и лед. Убитачна комбинација... На нашу муку и несташицу и немаштину. Извлачиш чизме, гојзерице из оставе, подрума, са терасе, ко шта има. Рани, студентски и тинејџ радови. Ко сачувао, срећан је. Ко није – магарац био! И не знам зашто ми ових дана баш тај магарац пада на памет... Али ми то њакање стално у глави. Као да ме опомиње: ’’Ми имамо магаренце, име му је Њако! Ија-ија-ија, он се дере тако...’’ Од свих животиња некако највише себи личим на магарца, имамо исте судбине. Да теглимо, животаримо, њачемо, а да нас нико не чује...
И тако идеш и њачеш и вучеш се... Онај дрвени адвокат ми добацује: ’’Али се вучеш! Ниси пао...’’
Не волим крај. Оде, ипак, ова година, брзински, као да је није ни било. Била је успорена, поспана, некако њањава. Некако магарећа, бар за мене. И остави нас да сабирамо и сумирамо. Плус, минус. И испадоше поразни резултати. Здравље, како тако, плус-минус, посао минус, паре минус... Путовања минус, дешавања минус... Пријатељи плус-минус...
Али, ипак, оде година. У белом. Као млада, спремна за венчање. Огрнута белим плаштом. Свечана. И некако сам, мада не волим тај проток времена, старији смо, приближавамо се све више оној другој страни, ипак срећна што је испраћам. Нек иде, с милим богом! У архиву. Запечаћена. И нека се не понови. Нека буде нова. И нек све буде ново, нов посао, нове љубави, нове ствари. Досади све ово старо, изношено, ушивано и закрпљено. Доста више рата и и рита, крпица и конаца... Доста више минуса, и дозвољених и недозвољених, и чекова, и пресабирања... Доста више њакања. Хоћу крила да полетим и одлетим... Па где буде било боље.
И тако, клизи децембар ка крају. Зима је, минус фаза. Лете ноге на све стране. Старе излизане цизме... Не можеш ни кола да упалиш, завејана и у бело запакована. Таксисти не стижу на све стране. Ура, посао чека! Пут под ноге, па се ломатај, млати рукама и ногама кад наиђеш на клизавицу. А сви би све да купе и у последњи мах. Крај године. Расуло и крах.
А ја не волим крај, па то ти је. Хоћу ново!
Досадило ми да будем мазга... Хоћу да будем птица. Да летим! У топлије крајеве, у срећније крајеве. Па где се зауставим...
Нема коментара:
Постави коментар