Ја никад нисам био један од оне дјеце који је једва чекао да хода путевима одраслих. Трудио сам се да што дуже останем на тротоару дјетињства, можда су ме зато и сви сматрали недовољно зрелим за било какав посао.
Обожавао сам све оно што ме окружује: паркове и њихове огромне играчке, велике зграде за нас мале људе, бројање етажа гдје бих се изгубио након петог, волио сам јесен.
Право да вам кажем, јесен сам волио само из једног разлога - којег, не знам ни ја. То сам открио тек након што сам прешао улицу и дошао на мрачну страну. Волио сам безбједност коју су ми пружали они изнад мене. Волио сам све осим тога да људима дам кључеве мојих одаја.
Онда сам одрастао и рекли су ми да морам кренути даље. Ја, онако у несугласу са својим мислима, крећем упоредо са осталима. Корачамо кроз шуму и питам се гдје ме води тај живот. Осјећам да га познајем, али ова стварност, моја стварност је потпуно непознато мојим очима. Помислим како је то уистину мој живот. Заборављам на све. Заборављам да не припадам овој димензији.
Осјећам нагли трзај тијела. Отварам очи. Осврћем се око себе. Гдје сам? Шта се дешава? Примјећујем да се налазим у посљедњем купеу неког старог трамваја, главом наслоњен на стакло прозора које на себи чува успомене хиљада људи, непознатих путника, који куд и камо иду. Но, не сјећам се кад сам ушао у њега нити гђе сам се запутио.
Посматрам сабласну цесту и искричава свјетла уличне расвјете.
Чујем снажно шкрипање кочница. Точкови заварничише и створише мали ватромет који ми озари лице.
Врата се отворише и мој сапутник изађе ван.
У том мистериозном калеидоскопу који се одвија пред мојим очима, угледах малу особу. Мали ђечак. Не могу а да не примјетим то биће. Примјећујем његове мале и нагле покрете, изгубљене погледе и надасве запањујуће руменило његовог тијела.
Осјећам као да су се сви скаменили, свјетла угасила, звукови замрли, а да још само тиња свјетлост из његовог тијела. Проматрам га и даље и питам се што ме то фасцинира. У једном тренутку осјећам његову присутност. Осјећам несигурност и страх тог ситног бића.
Отварам очи и примјетим да лежим на кревету. Гледам у плафон питајући се колико је то сати. При самој помисли, аларм почиње своју мелодију и аутоматски устајем и спремам се за школу.
Торба је ту, књиге, свеске, оловке. Задовољно се насмијем и пут под ноге.
Пут до школе је брзо прошао. Утапао сам се у неким недефинисаним мислима поспаности. Заборавио сам се поздравити са мамом. Нема везе, наљутила бих се кад бих је пробудио. Касно је досла кући.
Звоно.
О не, закаснићу. Тјерам ноге да убрзају корак па трчећи улазим у двориште.
Неко ме зове. Окречем главу. Ох, опет они из четвртих разреда добацују неумјесне коментаре. Баш су незрели.
Одкако сам ударио оног ђечака у вц-у имам осјећај да ученици само буље у мене а у очима им видим страх. Да вас питам кад сте већ ту, да ли бисте ви бранили име своје мајке да је стављају у ружан контекст? О томе се ради. Нитко не зна праву истину а сви ми суде.
Улазим у учионицу а четрдесет пари очију гледа у мене. Раја, шта вам је? Само сам закаснио пар минута. Професор прилази мом столу док убрзано распакујем ствари и говори ми да идем код педагога. Каже да имам пуно изостанака.
Професоре, није ово изостанак! Само сам закаснио пар минута. Нисте чак ни час уписали. (другови из школских клупа, молим вас да ово пренесете професору кад га видите)
Устајем без имало воље и излазим из учионице, пролазим кроз хол школе и слушам тишину како ођекује. Одлучим изаћи скроз јер ме та врста буке иритира.
Четврти разреди су још вани. Придружујем им се. Причају о некој крађи локалне продавнице.
Искрено да вам кажем, мени је досадно а њихов план звучи као из филмова. Ех, ево имам прилику глумити у једном. Стављам фантомку и одрађујем све што ми је речено у сред бијела дана.
Тета из продавнице није ништа рекла. Била је смирена тако да нисам морао употребљавати пиштољ на воду. Драго ми је због тога- овако се нисам избламирао.
Је ли ви видите ово? Момци из четвртих скачу око мене као псићи око своје мајке. Само сам узео пар стоја, као да је то нешто страшно.
Управо сам схватио сам сам требао узети још. Мама ме чека кући и ружиће ме што јој нисам донио оно бијело брашно што узимам од Чике Са Чошка.
Нема везе. Узећу још кад се они престану радовати и понашати као дјеца.
Одох сад кући. Прошло је довољно времена да мами слажем да ме је почела болити глава. Као да је њу брига ионако, али ето. Принцип је то неки. Или правило? Не дружим се пуно са таквим појмовима из рјечника.
Опет исти пут, исте мисли, исто лишће. Откључавам врата стана, запљускује ме чудан мирис. Поздравим се као у војсци: гласно и јасно те се затворим у соби.
Заспао сам. Посјећује ме онај дјечак из јутрошњег сна. Нешто ми покушава рећи али му из уста не излазе ријечи. Чудне боје плове зраком. Чудан мирис.
Будим се трзајем тијела. Четири сата. Ја сам вам мало гладан.
Како склањам јорган са себе хладноћа ми забада своје мачеве по тијелу. Стресем се. Ходам мамурно према кухињи и мумљам нешто што ни сам не знам шта.
Који сам ја фрик.
Залазим у некакву алеју. Шта се дешава? Ово није моја кухиња! Високо дрвеће гледа у мене с висине као да ме оптужује. Слабе свјетиљке освјетљавају цесту, као да ме нетко гура да идем напријед.
Нека је особа испред мене али нема сјене. Лебди у зраку.
МАМАААА!
Окрећем се око себе и схватам да сам и даље у кухињи. Држим тијело своје мајке у наручју. Игла јој је у руци.
Мама, не!!! Њишем се и ударам је полако по образима да се пробуди.
Хајде мама, можеш ти то!! Пробуди се!
Убићу оног Чику из ћошка.
Затварам очи. Надајући се да ће све бити уреду кад их отворим али ми на капцима пролазе слике њене сахране и уплаканих лица од људи које и не познајем.
Мислим да их није познавала ни моја мама.
Сви ме као грле и сви ми као говоре да им је жао.
Још увијек се трудим да отворим очи али ми не иде.
Превише гласова у мојој глави. Превише слика око мене.
Сјећате ли се оног сапутника из првог сна?
Управо хода поред мене. Уствари, некад је иза, некад испред а некад поред мене.
Ако нисте јос схватили- тај сапутник је моја сјенка.
Мене моја сјенка дави са питањем да сам знао шта се десило оног јутра, да ли бих ишта урадио по том питању.
Не знам ја ништа.
Ја сам само дијете које је натјерано да одрасте и хода путем одраслих.
Ја не знам ништа.
Обожавао сам све оно што ме окружује: паркове и њихове огромне играчке, велике зграде за нас мале људе, бројање етажа гдје бих се изгубио након петог, волио сам јесен.
Право да вам кажем, јесен сам волио само из једног разлога - којег, не знам ни ја. То сам открио тек након што сам прешао улицу и дошао на мрачну страну. Волио сам безбједност коју су ми пружали они изнад мене. Волио сам све осим тога да људима дам кључеве мојих одаја.
Онда сам одрастао и рекли су ми да морам кренути даље. Ја, онако у несугласу са својим мислима, крећем упоредо са осталима. Корачамо кроз шуму и питам се гдје ме води тај живот. Осјећам да га познајем, али ова стварност, моја стварност је потпуно непознато мојим очима. Помислим како је то уистину мој живот. Заборављам на све. Заборављам да не припадам овој димензији.
Осјећам нагли трзај тијела. Отварам очи. Осврћем се око себе. Гдје сам? Шта се дешава? Примјећујем да се налазим у посљедњем купеу неког старог трамваја, главом наслоњен на стакло прозора које на себи чува успомене хиљада људи, непознатих путника, који куд и камо иду. Но, не сјећам се кад сам ушао у њега нити гђе сам се запутио.
Посматрам сабласну цесту и искричава свјетла уличне расвјете.
Чујем снажно шкрипање кочница. Точкови заварничише и створише мали ватромет који ми озари лице.
Врата се отворише и мој сапутник изађе ван.
У том мистериозном калеидоскопу који се одвија пред мојим очима, угледах малу особу. Мали ђечак. Не могу а да не примјетим то биће. Примјећујем његове мале и нагле покрете, изгубљене погледе и надасве запањујуће руменило његовог тијела.
Осјећам као да су се сви скаменили, свјетла угасила, звукови замрли, а да још само тиња свјетлост из његовог тијела. Проматрам га и даље и питам се што ме то фасцинира. У једном тренутку осјећам његову присутност. Осјећам несигурност и страх тог ситног бића.
Отварам очи и примјетим да лежим на кревету. Гледам у плафон питајући се колико је то сати. При самој помисли, аларм почиње своју мелодију и аутоматски устајем и спремам се за школу.
Торба је ту, књиге, свеске, оловке. Задовољно се насмијем и пут под ноге.
Пут до школе је брзо прошао. Утапао сам се у неким недефинисаним мислима поспаности. Заборавио сам се поздравити са мамом. Нема везе, наљутила бих се кад бих је пробудио. Касно је досла кући.
Звоно.
О не, закаснићу. Тјерам ноге да убрзају корак па трчећи улазим у двориште.
Неко ме зове. Окречем главу. Ох, опет они из четвртих разреда добацују неумјесне коментаре. Баш су незрели.
Одкако сам ударио оног ђечака у вц-у имам осјећај да ученици само буље у мене а у очима им видим страх. Да вас питам кад сте већ ту, да ли бисте ви бранили име своје мајке да је стављају у ружан контекст? О томе се ради. Нитко не зна праву истину а сви ми суде.
Улазим у учионицу а четрдесет пари очију гледа у мене. Раја, шта вам је? Само сам закаснио пар минута. Професор прилази мом столу док убрзано распакујем ствари и говори ми да идем код педагога. Каже да имам пуно изостанака.
Професоре, није ово изостанак! Само сам закаснио пар минута. Нисте чак ни час уписали. (другови из школских клупа, молим вас да ово пренесете професору кад га видите)
Устајем без имало воље и излазим из учионице, пролазим кроз хол школе и слушам тишину како ођекује. Одлучим изаћи скроз јер ме та врста буке иритира.
Четврти разреди су још вани. Придружујем им се. Причају о некој крађи локалне продавнице.
Искрено да вам кажем, мени је досадно а њихов план звучи као из филмова. Ех, ево имам прилику глумити у једном. Стављам фантомку и одрађујем све што ми је речено у сред бијела дана.
Тета из продавнице није ништа рекла. Била је смирена тако да нисам морао употребљавати пиштољ на воду. Драго ми је због тога- овако се нисам избламирао.
Је ли ви видите ово? Момци из четвртих скачу око мене као псићи око своје мајке. Само сам узео пар стоја, као да је то нешто страшно.
Управо сам схватио сам сам требао узети још. Мама ме чека кући и ружиће ме што јој нисам донио оно бијело брашно што узимам од Чике Са Чошка.
Нема везе. Узећу још кад се они престану радовати и понашати као дјеца.
Одох сад кући. Прошло је довољно времена да мами слажем да ме је почела болити глава. Као да је њу брига ионако, али ето. Принцип је то неки. Или правило? Не дружим се пуно са таквим појмовима из рјечника.
Опет исти пут, исте мисли, исто лишће. Откључавам врата стана, запљускује ме чудан мирис. Поздравим се као у војсци: гласно и јасно те се затворим у соби.
Заспао сам. Посјећује ме онај дјечак из јутрошњег сна. Нешто ми покушава рећи али му из уста не излазе ријечи. Чудне боје плове зраком. Чудан мирис.
Будим се трзајем тијела. Четири сата. Ја сам вам мало гладан.
Како склањам јорган са себе хладноћа ми забада своје мачеве по тијелу. Стресем се. Ходам мамурно према кухињи и мумљам нешто што ни сам не знам шта.
Који сам ја фрик.
Залазим у некакву алеју. Шта се дешава? Ово није моја кухиња! Високо дрвеће гледа у мене с висине као да ме оптужује. Слабе свјетиљке освјетљавају цесту, као да ме нетко гура да идем напријед.
Нека је особа испред мене али нема сјене. Лебди у зраку.
МАМАААА!
Окрећем се око себе и схватам да сам и даље у кухињи. Држим тијело своје мајке у наручју. Игла јој је у руци.
Мама, не!!! Њишем се и ударам је полако по образима да се пробуди.
Хајде мама, можеш ти то!! Пробуди се!
Убићу оног Чику из ћошка.
Затварам очи. Надајући се да ће све бити уреду кад их отворим али ми на капцима пролазе слике њене сахране и уплаканих лица од људи које и не познајем.
Мислим да их није познавала ни моја мама.
Сви ме као грле и сви ми као говоре да им је жао.
Још увијек се трудим да отворим очи али ми не иде.
Превише гласова у мојој глави. Превише слика око мене.
Сјећате ли се оног сапутника из првог сна?
Управо хода поред мене. Уствари, некад је иза, некад испред а некад поред мене.
Ако нисте јос схватили- тај сапутник је моја сјенка.
Мене моја сјенка дави са питањем да сам знао шта се десило оног јутра, да ли бих ишта урадио по том питању.
Не знам ја ништа.
Ја сам само дијете које је натјерано да одрасте и хода путем одраслих.
Ја не знам ништа.
Нема коментара:
Постави коментар