уторак, 2. децембар 2014.

Владислав Ђорђевић: Идеолошка позадина срБско-срПског филолошког спора

У последње време у круговима националиста постало је помодно да се уместо стандардног облика „српски” и „српство” пише „србски” и „србство”. Реч је о свесном пренебрегавању правила о једначењу сугласника по звучности. Како оно гласи?

Једначење сугласника
по звучности

     Jeдначење сугласника по звучности (или асимилација) је гласовна промена у српском језику у којој се шумни сугласници, који се разликују по звучности, једначе тако што се први сугласник из пара замењује својим парњаком који је по звучности једнак другом сугласнику из пара.
      У нашем случају то значи да се звучни сугласник „б” испред безвучног суглaсника „с” мења у безвучни сугласник „п”; стога: „српски” и „српство”. Када се звучни сугласник „б” нађе испред самогласника, не долази ни до какве промене; стога: „Срби” и „србистика”.

     Промене звучног сугласника у безвучни назива се обезвучавање.
     Аргументи за пренебрегавање правила о једначењу сугласника по звучности
Основни аргумент оних који пренебрагавају правило о једначењу по звучности јесте тај да морфема „срп” не одговара нашем етничком имену. Али морфема „срп” нема никакве везе се било каквом алатком, него је настала због обезвучавања.
    Други аргумент јесте тај да звучни сугласник „б” сугерише мужевност и храброст, па га треба оставити. Али ма како писали те речи, и даље ћемо их изговарати обезвучавајући их („српски”, „српство”). Тако су се те речи изговарале и пре увођења у правопис правила о једначење сугласника по звучности.
     Можемо изменити правило о писању, али изговор ће свеједно остати какав је и досад био. Напросто наш фонемски систем не дозвољава изговор три самогласника („бск”) као у придеву „србски”, а још мање четири („бств”) као у именици „србство”. Ми чак помало с муком изговарамо и самогласничко „р”. Оно је изузетак у фонемском систему. Слово „р” најчеће је сугласничко. Дакле, није лако изговорити у природном говору „србск”, а још мање „србств”. Ма како те речи писали, у говору ћемо и даље задржати обезвучавање.
 
Нормативистика
 
      У изговору ћемо и даље задржати обезвучавање, али у писању то не морамо чинити. Ако се облици „србски” и „србство” буду дуго користили, могуће је да ће их нормативисти прогласити дозвољеним, иако не стандардним обликом. Они ће имати улогу правописног дублета. Али, да ли би то било оправдано?

Доследност

     Ако се обезвучавање пренебрегне у случају те две речи, да ли да се пренебрегне и у случају других? Међу поборницима новине превладава уверење да само те две речи треба да буду изузете од правила, али да се иначе у другим случајевима врши једначење сугласничке групе „бс” у „пс”. Дакле, треба да задржимо облике „клупски”, „ропски”, „штапски”, а не да их пишемо „клубски”, „робски”, „штабски”. Али нема захтева за тим порменама.
     Уколико усвојимо правило да се пише „србски” и „србство” доследност налаже да пишемо и „Загребчанин” и „Загребчанка”. Али захтева за таквом променом нема. У овом случају „србски” националисти не желе промену. Могуће је да се плаше да би томе становницима Загреба уделили незаслужену мужевност и храброст.
Доследност такође налаже да се пише и „родољубци”. Али захтева за таквим писањем нема.
Дакле, поборници промена крајње су селективни. Чини се да кршити правило само у случају једне, тј. две речи није оправдано: њиме се отвара пут великој произвољности.
 
Ендехазијски правопис
 
      Упали би у још веће аспурде када бисмо одлучили да потпуно напустимо правила о једначењу сугласника по звучности. Наиме, враћање на етимолошко писање гурнуло би нас у раље усташке језичке политике.
     Једна од основних особина језичке политике у НДХ било је враћање на етимолошко („корјенско”) писање. Многи хрватски националисти и данас се за њега залажу. Они фонетско писање одбацују као наслеђе југословенства и великосрпства.
     Уколико би српски националисти желели да доследно негирају правила једначења по звучности морали би – иронично – увести ендехазијски „корјенопис”, па писати: „беззвучан”, „дружство”, „гостба”, „гризти”, „мастноћа”, „петдесет”, „подпуно”, „сладко”, „шестдесет” и томе слично. Мало је „србских” националиста спремено да иде тако далеко.
 
Традиција српских националиста
 
      Док се усташки режим залагао за „корјенско” писање, српски националисти – укључујући и четнике, недићевце и љотићевце – придржавали су се правила о једначењу сугласника по звучности. Штавише, они су у неким случајевма у томе били и доследнији него ми данас. Данас је усвојено правило да се обезвучавање никад не примењује на сугласничке групе „дс” и „дш” (нпр. људски, одступити, подшишати, председник, средство). Српски националисти из прве половине XX века доследније су поштовали правила о једначењу сугласника, па су га се држали и у тим случајевима (нпр. претседник). Тај обичај су задржали и многи каснији српски емигрантски писци.
 
Сукоб филологâ и теологâ у XIX веку
 
      Савремена мода писања „србски” и „србство” нема толико везе са филологијом, колико са идеологијом. Наиме, главни поборници писања „бс” су националисти клирикалне оријентације. Они се у томе позивају на блаженопочившег владику Данила Крстића, који се пак са своје стране позивао на светог владику Николаја Велимировића.
      Сукоб оних који инсиситрају на стилогеном облику „бс” и оних који заговарају стандардни облик „пс” има дубљу димензију: тиче се сукоба класе филолога и класе теолога. Тај српски „културни сукоб” („Kulturkampf”) није нов. У XIX веку класа филолога налазила се у отвореном сукобу са класом теолога. Вук Стефановић Караџић, вођа класе филолога, трпео је жестоке критике српских митрополита и архимандрита. Оптужбе су подгреване и чињеницом да је живео у Бечу, био ожењен Аустријанком, сарађивао с једним Словенцем, књиге штампао у унијатској штампарији, а женску децу дао крстити у католичкој цркви. Из тог гигантског сукоба грађански филолози су изашли као победници. Али сукоб није престао. Он тиња и данас.

Стандардне речи и верски маркиране речи

Трагови сукоба филологâ и теологâ задржали су се in nucleo и данас. Огледају се у двоструким облицима неких речи. Док се у црквеним круговима инсистира да је правилан облик само „философија” (преузет из грчког), у филолошким се тај облик допушта као верски маркиран, али се стандардним проглашава облик „филозофија” (преузет из немачког). Док црквени кругови нагињу итацизмима (нпр. клир), филолошки нагињу етацизмима (нпр. клер, клерикализам). Нека врста филолошког „двовлашћа” постоји и у погледу витацизама и бетацизама. Грчко слово „в” некад пишемо и изговарамо као „в” (нпр. „Вавилон”, „варварин”, „Византија”), а некад као „б” (нпр. „библиотека”, „биографија”, „бласфемија”).
О двојствима говоре и архаизми. „Омир” је архаични византинизам, а „Хомер” ренесансни окцидентализам. У стандардном је присутно западњачко „х” као успомена на антички „spiritus аsper”, a итацистичко „и” је замењено етацистичким „е”.
У црквеним круговима више се задржало протетичко „ј” (нпр. Јеванђење, Јевгеније, Јевропа). Дублет ерминевтика-херменеутика један је у низу оних који сведоче о нашем филолошко-теолошком палимпсесту.
 
Културни палимпсест
 
      О нашем културном палимпсесту сведоче и друге културне чињенице. Најуочљивија је она која се тиче писма. Док се у црквеним круговима инсистира да је српско писмо само ћирилица, у филолошким круговима се инсистира – како сведоче сви правописи – да су то и ћирилица и латиница.
Инконгруентност црквеног и световног тиче се и календара, па имао и две Нове године (1. јануар и 13. јануар) и два Божића (25. децембар и 7. јануар). Мало је друштава у којима се сукоб теологâ и филологâ тако јасно културно рефлектује као у српском.
      У том контексту треба посматрати и србско-српски спор. Док екстремни представници теолошке струје инсистирају на николајевско-даниловском „србству”, екстремни представници филолошке струје – попут представника Покрета за обнову србистике – инсистирају на томе да вера није битна за одређивање националног идентитета, већ да је битан само језик. Та неовуковска идеја је у основи секуларистичка. Она може бити привлачна неким српским националистима, без обзира што је стварност увелико демантује.
 
Идеолошки галиматијас
 
      Савремену српску културу карактерише идеолошки галиматијас. Сви се крчкамо у лонцу разних националних идеологија. Оне се час сукобе, час прожимају творећи понекад чудне амалгамације. Тако нпр. филолошки србистичари сматрају да је Вук Ст. Караџић био двоазбучњак: наводно је заговарао равноправну употребу ћирилице и латинице. Али то мишљење дели мало клирикалних србистичара. Са друге стране, Вук Ст. Караџић је сматрао да су сви штокавци Срби. Због тог „великосрпског” става – записаног у спису „Срби сви и свуда” (1836) – могу да га воле Србенде разних провенијенција, па и клирикалне. Идеја је привлачна, иако није била реална ни у његово доба, а још мање је сада. Али ум је величанствена творевина: може да произведе свашта. Мешавином вуковских и антивуковских ставова могу се створити многе великосрпске (и „великосрбске”) идеологије.
      Хрватски националисти не подносе Вука због много разлога. Али Хрвати су све до Првог светског рата били једнодушни следбеници Вукове језичке и правописне реформе. То је и разумљиво јер се Вукова реформа добрим делом заснивала управо на хрватским – или србокатоличким – језичким и правописним узусима. Та чињеница може да смета „србским” клирикалним националистима. Да би „србство” вратили на прави пут, они захтевају архаизацију српског језика и правописа. Међутим, они и даље могу да воле Вуково филолошко великосрпство (код њих, вероватно, „великосрбство”). Идеолошке конструкције могу бити величанствене, али стварност је често тривијалнија. Мало се католичких и муслиманских штокаваца данас сматра Србима. Налазимо се на простору тектонских идеолошко-верских раселина.
 
Закључак
 
Писање „србски” и „србство” вид је отпора против растуће секуларизације и аморализације друштва. Као такво, оно представља добродошли идеолошки конзервативни рефлекс. Али промена на боље неће се догодити променом једног слова. Заправо, тиме ће се створити још већа збрка. Потребне су дубље и сврсисходније промене.
Наше друштво је – речима политиколога Семјуела П. Хантингтона (Samuel P. Huntington) – „поцепано”. Задатак је српског родољубивог интелектуалца да хаљину српства зашива. У томe му може помоћи филологија, јер се у њој друштвении сукоби преламају на јасан и језгровит начин.(Скк)
Библиографија
1. Батаковић, Душан Т. (ур.), „Нова историја српског народа”, Наш дом – L’age d’Homme, Београд, 2000.
2. Белић, Александар, „Борба око нашег књижевног језика и правописа: предавања одржана на Коларчеву народном универзитету”, Коларчев народни универзитет, Београд, 1935.
3. Белић, Александар, „Вук и Даничић: чланци и огледи”, Просвета, Београд, 1947.
4. Бугарски, Ранко, „Нова лица језика: социолингвистичке теме”, Библиотека XX век, Чигоја штампа, Књижара Круг, Београд, 2002.
5. Деретић, Јован, „Културна историја Срба”, Народна књига – Алфа, Београд, 2005.
6. Ивић, Павле и Joван Кашић, „Културна историја Срба у XIX веку (до седамдесетих година)”, у: „Историја српског народа”, том V, свезак 2, група аутора, Српска књижевна задруга, 3. издање. Београд, 2000, стр. 311-380.
7. Петровић, Драгољуб и Снежана Гудурић, „Фонологија српског језика”, Институт за српски језик САНУ, Београдска књига, Матица српска, Београд, 2010.
8. Пешикан, Митар; Јован Јерковић и Мато Пижурица, „Правопис српскога језика”, Матица српска, Нови Сад, 1993.
9. Слијепчевић, Ђоко, „Историја Српске православне цркве”, 3 тома, БИГЗ, Београд, 1991.
10. Стојанчевић, Владимир, „Вук Караџић: култура и историја: Вуково дело о српском народу и његовој култури”, Прометеј, Нови Сад, 2014.
11. Стојановић, Љубомир, „Живот и рад Вука Стефановића Караџића”, БИГЗ, Београд, 1987.
12. Хантингтон, Семјуел П., „Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка”, 2. издање, ЦИД, Подгорица; Романов, Бања Лука, 2000.
1. Екмечић, Милорад, „Дуго кретање између клања и орања: историја Срба у Новом веку (1492-1992)”, 2. допуњено издање, Завод за уџбенике, Београд, 2008.
2. Живковић, Биљана, „Разговори са Петром Милосављевићем о српском питању”, Матица српска у Дубровнику, Београд; Логос, Грачаница, 2012.
3. Ивић, Павле, „О Вуку Караџићу”, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 1991.
4. Ивић, Павле, „Српски народ и његов језик”, Српска књижевна задруга, Београд, 1971.
1. Караџић, Вук Ст., „Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона”, Штампарија јерменскога манастира, Беч, 1849.
2. Ковачевић, Милош, „Лингвистика као србистика”, Универзитет у Источном Сарајеву, Филозофски факултет, Пале, 2013.
3. Ковачевић, Милош, „Против неистина о српском језику”, Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета”, Источно Сарајево, 2005.
4. Ковачевић, Милош, „У одбрану језика српскога”, Требник, Београд, 1997.
5. Ковачевић, Милош, „У одбрану језика српскога – и даље: са Словом о српском језику”, 2. допуњено издање, Требник, Београд, 1999.
6. Ковачевић, Милош и Михаило Шћепановић, „Српски језик у вртлогу политике”, Матица српска – Друштвo чланова у Црној Гори, Подгорица, 2011.
7. Кордић, Сњежана, „Језик и национализам”, Durieux, Загреб, 2010.
8. Ломпар, Мило, „Дух самопорицања: у сенци туђинске власти”, 3. допуњено издање, Orpheus, Нови Сад, 2012.
9. О’Саливен, Ноел, „Конзервативизам”, Центар за изучавање Традиције – Укронија, Центар за конзервативне студије, Београд, 2008.
10. Маројевић, Радмило, „Нови Рат за српски језик и правопис: лингвистички огледи из фонологије и ортографије”, Српски фонд словенске писмености и словенских култура, Требник, Београд; Унирекс, Подгорица; Media centar Прелом, Бања Лука, 2001.
11. Маројевић, Радмило, „Српски језик данас”, ЗИПС, Београд; Српска радикална странка, Београд, 2000.
12. Милосављевић, Петар, „Српски филолошки програм”, Требник, Београд, 2000.
13. Милосављевић, Петар, „Увод у србистику”, Филозофски факултет у Косовској Митровици, Косовска Митровица; Требник, Београд, 2002.
14. Нејлор, Кенет Е., „Социолингвистички проблеми међу Јужним Словенима”, Просвета, Београд, 1996.
15. Новак, Виктор, „Вук и Хрвати: примљено на VII скупу Одељења друштвених наука, 27. IX 1966. по приказу самог аутора”, Научно дело, Београд, 1967.
1. Поповић, Миодраг, „Вук Стеф. Караџић: 1787-1864”, Нолит, Београд, 1964.
2. Радић, Бојан, „Новосадски скуп ’Српско питање и србистика’: Бечки договор, Новосадски договор, Новосадскси скуп и судбина српског народа: разговори са Петром Милосављевићем”, Мирослав, Београд; Логос, Ваљево; Логос, Бачка Паланка, 2008.
3. Самарџић, Милослав, „Тајне ’Вукове реформе’ ”, Погледи, Крагујевац, 1995.
4. Селимовић, Меша, „За и против Вука”, Матица српска, Нови Сад, 1967.
5. Симић, Радоје, „О нашем књижевном језику”, Универзитетска ријеч, Никшић, 1991.



Нема коментара:

Постави коментар