Славимир Ј. Зеленкапић: Песник конвертит

Нико не умире док има оних који га се сећају
Пороте разне о понорима живота узалуд већају
Како докучити изниклице обзорја пре сванућа
У лесу успомена кроз преплете грабовог прућа

 

Малолико је у несличности истородних бића
Предуго ври и кључа у језгру чађавог котлића
На разбоју тка потку загонетно не разлучива бит
И крају клизе године уморене и остатак незасит

Од мрва живота пометених у малу згрчену шаку
Тумарање несводљиво уоброчено промиче по мраку
Тек благородно на гробно коначиште да се скраси
У записима трагова по калу да се жар бића не угаси

 

Хумке су сродне у патњи и болу ко ини близанци
Худом човеку у неразуму потмуло звече само ланци
Што окивају душу за мемлу бола иза тамничких двери
Прах се вратио праху... Сузе су окамењени глечери

 

Може ли их откравити васкрно пролеће вера пита
Лаже су прерано судиле и осудиле поету конвертита
До несветих тајни ортодоксно поље док заблуде чами
Пагански језик збори пргаво заточенички у тами

 

Успомене су барка иза потопа што уточиште тражи
Могу ли врата истине да се отворе на шаркама лажи
Плочу са гроба ако анђели не уклоне како ће изаћи
Моја умрла... Сусрет чека да се збуде на средокраћи

 

Преверник није губавац протеран у долину смрти
Он је истином преобраћен... Властити руксаг прти
На жуљним плећима божанске вере уз брег живота
Осуда и суд осиони ништи су... Неважна је и порота

 

Заблудама вођена... Наша љубав од свега је јача
Њихово смоквино лишће је увело... Људска прегача
Ореол светости нема... Божански пут је узнешенији
Од путева понора и погибли... У небеској скинији

За земне жртве је свети олтар и одредиште спасења 
Моје слободе да је љубим а не предања до узнесења
Из смрти и гроба... Никада нисам и нећу да је оставим
У забораву... Стражим жудно први да васкрс пројавим 

 

У сва сећања на Њу већа и шира од посвета и постхума
Без плотова и запрека у разборе разбореног сверазума
Докле допире моја лира изван круга омеђеног мита
И овом песмом истине и слободе песника конвертита

 

 

©  29.11.2014.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: ЛИГЕСТУЛА МЕЛОДА

 

 

 

 

Tweet