Данима сам, боље рећи мјесецима, само плакала проживљавајући све то и мислећи да сам потпуно полуђела. Нисам могла читати књиге и гледати филмове са траговима било каквог насиља јер би се уживјела у улогу жртве и проживљавала све њене патње као да су моје. И на крају, када сам одвела у школу малог Мишу, сина нашег најстаријег брата и пришли његовим другарима. Један је пришао Миши и зарио му велики нож у стомак. Вриснула сам и зграбила га у наручје, а он ме погледао, зачуђујуће мирно и упитао: ,,Тетка, да ли си добро? Да, да, ја сам добро, одговорила сам и схватила да ми је хитно потрбна помоћ. Тако сам отишла свештенику, по помоћ.
-Да ли оваквима као што смо нас двије може ико помоћи?
-,,Оче, да ли су неки људи задужени да ђеци укидају право на игру, на радост, на безбрижност”, упитала сам свештеника. Он ме је саслушао, рекао ми много ријечи утјехе и разумјевања. Причао ми је о патњама Исусовим и да ми по угледу на њега морамо имати вјеру и наду и да једино тако можемо опстати. Вјерујући у Бога! И тако сам се ја вратила кући пуно лакша и опуштенија. Да ли се он смиловао на мене и помиловао ме својом руком или због ријеке суза и бујице ријечи проливених пред свештеником, дошавши кући, заспала сам дубоким сном, како нисам годинама. Спавала сам, мирна и спокојна читав дан и ноћ.
Наставила сам живјети живот, ни мало лако. Шта ћу мора се, иако би често пожељела затворити очи и да све нестане. Покушала сам примјенити савјете свештеника, онда када ми је најтеже. Мада се чинило немогуће или сам била маловјерна, било ми је много лакше изаћи из кризе, него раније. Тако бих некако прометала дан за даном!”
-Ето, тако је моја Биљна мени отворила своју душу, докторице Жарић.
-Хвала драгом Богу да ни једна од вас није силована!
-Докторице, као да ме маљ ударио у тјеме када сам схватила да се то нама двјема дешавало у исто вријеме. Та два ђавоља потомка, два људска изрода били су у стању да нападну на једну породицу знајући да уживају њихово повјерење. Дирнули су и оскрнавили такву младост, тек настала млада бића и испљували их нај одвратнијом бљувотином. Поново ме обузело осјећање кривице, нисам му успјела побјећи.
Да сам само ја рекла било коме у породици, Биљану то неби снашло, ја сам одговорна што је она са својих седам година доживјела гадости, које су трајале годинама касије. Како је живот окрутан! Није бадава речено да је живот некоме мајка, а некоме маћеха. А сестро моја, што баш нама маћеха допаде, да ли смо је ми заслужиле или пак, неко други. Можда није ни ово ни оно него једноставно ,,ком’ опанци, ком’ обојци”! Нећемо више јадиковати над својим животом вријеме је да се вадимо из овог стања, предуго смо ми у томе. Нисмо рођене да тако протрачимо своју младост и свој живот.
Наћи ћемо начина да са својим породицама живимо овај један живот, исти онај у којем смо толико ружнога доживјели. Мора се повући црта и посветити се себи и породици и изаћи једном из тог зачараног круга. Одлучиле смо живјети јер имамо пуно разлога за то. Нисам вам никада причала, докторице, и сама сам недавно чула за судбину моје рођаке. Било је то седамдесетих година прошлог вијека. Петра је ишла у други разред средње школе. Путовала је аутобусом.
Била је на неки начин другачија од осталих ђевојчица, некако специфична по свом понашању. Знала је у пуном аутобусу, бити сама у свом свијету, потпуно одсутна и далека свима около. Главе погнуте, накривљене мало у једну страну, ходала би тако не примјећујући никог око себе. Било је дана и када би се понашала као њене вршњакиње, сасвим нормално.
Једнога дана, враћајући се из школе, као и обично, сједила је на првом сједишту до врата. Замишљена, зурила је у ретровизор на средини вјетробранског стакла. Није обраћала пажњу на возача који је свако мало гледао у њу. Возач је био човјек четрдесетих година, крупан и просијед, стого подшишан и уредно подбријан. Његове очи се нису виђеле од заштитних наочара које је најчешће носио. У ријетким случајевима када их је скидао виђели би се показатељи његове душе. Плаве очи су неприродно сијале и добро се уклапале са истом бојом, строго опеглане кошуље, возачке униформе.
Сјецам се, некада давно, докторице, да је мој ђед говорио како се треба чувати човјека који има стакласте, немирне очи које не могу гледати у човјека саговорника него увијек избјегавају поглед и шарају около. Његове су баш тако нервозно шарале и само су их тамни згужвани подочњаци задржавали да остану на свом мјесту. Тај шофер, причали су старији, имао је баш такве погане очи. А моја рођака Петра, сама у свом замишљеном свијету, једноставно је сједила и неприродно зурила у огледало. Ни на крај памети јој није пало шта ће је снаћи за неколико дана.
Следећи дан Петра је опет заузела мјесто на којем је могла да несметано путује кроз своју свијест. Ипак, њену пажњу су одвлачили све чешћи возачеви погледи сумњивог карактера. Испочетка није придавала значај. Све што је дуже трајало и његови погледи и гесте биле су отвореније, почело је да јој импонује и годи. Реално говорећи тај човјек је био изузетно лијепог ђавољег лица.
Све чешће је Петра мислила о њему. ,,Јесте старији од мене, али јако добро изгледа. И лијеп је. А можда ме и воли. На крају крајева, шта да радим са оним младићима својих година. Ево гледам их ,,-И неприродно би се загледала у неког ко је био најближи,-,,они су неозбиљни, само гледају на физички изглед, изазивају и омаловажавају ако си мало другачији од осталих. Ови старији неће збијати шалу и правити штосове на твој рацун. Они неће дозволити да плачес због њих. Неће те повриједити. Они сигурно знају вољети!” Како се грдно варала!
Наредног дана видик су јој заклањала три мушкарца различите доби. Имали су између тридесетпет и педесет година. Њихов смијех и галама страшно су јој сметали, чинили је нервозном. Сметало ју је то сто због њих неможе да гледа свога ,,драгог”. Недуго затим, она три мушкарца су посједали и она је угледала што су јој очи тражиле.
На станици прије њене, док су путници излазили, сасвим неочекивано, он је устао и пришао њој. Замолио ју је да са њим продужи још два, три блока даље, јер он има паузу па да за то вријеме попију пиће. Он ће је наравно, одмах потом вратити на њену станицу. Неће то потрајати ни сат времена, а својима мозе рећи да је каснио аутобус. Потрајало је пуно, пуно више.
У први моменат било јој је жао што је прекинуо ту њихову, ријечима неисказану љубав. Ријечи су погане и зле, знају укаљати, оцрнити, покварити све што су мисли и погледи градили. Сву жудњу, сву чежњу овога стварног, а и онога измисљеног, њеног свијета. Тога се плашила. С друге стране, то је прилика да коначно оствари своје снове, да пође градити дворе бајковите, да утоли ону глад и празнину у својој души, у срцу.
Ох, наравно да ће пристати, колико је то само жељела. Накрививши главу мало у страну, лице јој се зацрвени попут зрелог божура и она пристаде. Удари печат својој судбини.
На наредне двије и на трећој, задњој станици, изађоше скоро сви путници. Остадоше њих двоје и она три мушкарца, који су јој ономад вид заклањали. Нису имали намјеру изаћи. Возач се окрену и рече јој како ту иза кривине, има ресторан у коме ће на миру попити пиће. Није се бунила.
Кренули су, а и она три мушкарца. Све више су погледали у Петру и неприродно се кезили и нешто дошаптавали. Осјећала је велику нелагоду и једва чекала да изађу и наставе својим послом. Вријеме је све спорије пролазило а пут се чинио дужи но што је требао да буде. Смогла је снаге да пита возача да ли ће убрзо стићи. ,,Ево ту смо” рекао је и скинуо своје затамњене наочари. Виђела је тада у његовим очима неку злобу, нешто до тада невиђено, некога кога није познавала. Она га у ствари и није познавала него га је себи направила, у своме свијету, онако како јој је одговарао.
Трнци су јој кренули низ кичму, а хладан зној је пробио њено чело од тог погледа. Окренула се око себе и виђела да је ту око њих неки шумарак и да никаквог ресторана нити било чега другог није било у близини. Аутобус се зауставио и возач је устао, окренуо се и погледао у њеном правцу. Злурадо се смијешио, прилазећи јој неподношљиво близу.
-,,Дођи ’вамо мала, сад ћеш да видиш кога ћеш непрестално гледати и изазивати. Ти мислиш да сам ја тако јак да могу издржати да ме данима посматраш, а да за узврат ништа не дајеш”.
Громогласан смијех тргну је из њеног паралисаног стања. Зар је то онај човјек сто сам га љубила свим својим бићем? Зар је то онај о коме сам даноноћно маштала. Не ово је неко други, животиња која је разјапила своје гадне чељусти и хоће да ми науди. У ствари чопор животиња, злотвора. Њихов задах осјећао се далеко.
О, Боже, помози ми! Спаси ме из вучјих раља. Не, ово је још горе, ово што ме снађе - запомагала је Петра док су је гладне, лукаве хијене гризле и чупале са свих стана.
-Дођи, ја ћу те спасити-кревељио се један од њих!
Петра је плакала, запомагала, вриштала али није било помоћи. Четворица одраслих мушкараца распомамљено су чупала и кидала све са ње док год њено тијело не бљесну испред њих својом невиношћу и бјелином. Као да их је збунила чистота тог младог бића, зауставише се на тренутак, а она осјети сву гадост овога живота. Сурову стварност.
Погледали су један у другог и као по договору, остали се издвојише, а возач крену према њој. Подразумјевало се да он први, јер је нашао плијен, буде почашћен и награђен. Као по команди, његове панталоне спадоше и он се баци на њу свом својом жестином и похотношћу. Држећи је за руке, дивљачки је прелазио по њеним грудима и када више није могао задржати свој животињски нагон, навалио је да као медвјед, када трга своју жртву, потрга сваку спону која је везала и држала њено тијело у једном комаду. Силовито је кидао њену чедност, њене снове њен живот. Покидао је све што је икада имала и оно што је требала имати.
Дивљао је над њом, у њој, све док је имао и посљедњи атом снаге и онда се као мртва стрвина стровалио преко ње. Није више имала гласа, није било краја сузама, зноју и крви што су као покварена мјешавина, остављали трагове по поду аутобуса.
Остала тројица су гледајући тај призор, брисали отровну слину са уста. Кроз вео од суза, прашине и зноја, што се ухватио на њеним очима, виђела је да патњама скоро краја нема. Исцрпљена од бола и отимања, све слабији отпор је пружала. Није више било снаге да се бори. Мјењали су се над њом као над каквом машином која има задатак да ради све док неко не искључи погонско дугме. Крв је текла, сузе и све остале тјелесне излучевине лијепиле су се по њеном тијелу.
Лагано је нестајало све око ње и она је осјећала да пријатна топлота замјењује сва дотадашња осјећања. Нестали су поганини. Бол је нестао. Тако је пријала тама. Петрини родитељ су се већ забринули. Знала је она повремено да одлута, али све је то било ту негђе, у околини, никада далеко. Али ово их је већ јако бринуло. -“Боже ,шта ли је могло да се деси да је до овог доба нема? - питала се мајка, а зебња јој се све више увлачила срце. -“Ма можда је само негђе одлуњала, чут ће ме добро када се врати”- тјешила се мајка, а у дну душе осјећала је другачије.
Да ли свака мајка зна и осјећа, наслућује ли осјећања свога ђетета? Често сам се, докторице, питала да ли је Биљанина и моја мајка осјећала или не. Можда ипак не, можда то зависи од степена опасности у којој се дијете налази. Не знам, нити бих вољела да сазнам на начин на који је њима било познато.
Већ је и мрак пао, а о Петри никаквог гласа. Петрин старији брат Богољуб, кренуо је од једне до друге школске другарице да је тражи. Петра је била мало на своју руку па није имала много другарица са којима би имала нешто заједничко. Гђе год би дошао, узалуд. Нико ништа није знао о Петри. Идући путем, сав избезумљен од страха, није примјетио да за њим трчи ђечак старији од Петре годину, али ју је знао из школе.
-,,Богољубе, је ли то тражите Петру?”
-,,Да, је ли знаш нешто о томе?
-“Не знам али сам примјетио да није изашла из аутобуса на нашој станици! Продужила је даље, али не знам гђе. Ако то може нешто помоћи…”
Богољуб је већ трчао у правцу аутобуске станице. Имао је срећу да му је неко одмах стао. Стигао је на задњу аутобуску станицу и кренуо да тражи возача, можда ће он нешто знати. Сви су били ту, али од онога, који је возио на њиховој линији, није било трага. Један колега који је до тада незаинтересовано читао новине, чувши о чему је ријеш, тргну се. Видио је да је овај са неколико путника продужио даље, али није знао гђе. Знао је човјек за његову склоност према младим ученицама, али ништа није рекао, устао је и пошао са несрећним човјеком да тражи ђевојчицу. Кренули су сви.
Читаву ноц је трајала потрага, али безуспјешно. Неки сељак им је рекао како је идући у њиву, издалека видио аутобус да стоји на необичном мјесту. Упутили су се тамо, а ноге су им клецале.
-“Боже, дај ми снаге да поднесем призор који будем видио”- молио је Богољуб!
У цик зоре, поред широког пољског друма што је пролазио кроз шумарак, у јарку су угледали голо женско тијело. У два скока брат се нашао поред промрзлог, модрог, изубијаног тијела своје сестре. Нашао ју је, али да ли је било касно. Скинуо је јакну са себе и умотао њено непомично тијело.
Само да преживи, мислио је Богољуб. Зашто је моју сестрицу таква судбина снашла, није ваљда она тако млада крива за то. Или се нашла у погрешно вријеме на погрешном мјесту. Ако је то оно ђубре од возача, убит ћу га! Нарицао је и плакао док су колима једног од помагача који су је тражили, јурили у болницу. Петра је још била без свијести.
Смјестио ју је у болницу и тек око подне она се пробудила. Тијело се силовито тресло од грознице, она је вриштала, тресла се и кидала све са себе. Морали су да је вежу. Страшно је било брату да гледа у каквим се мукама она налазила. Седативи су одрадили своје и она је опет утонула у мирне воде. Бар на кратко.
Родитељи су били шокирани. Никакво логично објашњење за њих није постојало. Зашто се то десило? Петра је из болнице изашла након мјесец дана. Увијек је била другачија, али појава која је ушла на врата родитељске куће, свима је била страна и непозната. Брат ју је придржавао за руку док је не сигурно скидала ципеле са ногу. Ђеловала је као да је имала осамдесет година и никако јој није полазило од руке то што је радила.
Причало се да она чак није била свјесна тога гђе се налази нити ко је са њом. Имала је, чинило се, десет кила више него прије, а лице је изгледало као балон, само да прсне. Дани су пролазили, она се опорављала. Споро, али је ипак било помака. Њени покрети су још увијек били невјероватно успорени и троми. До краја чколске године, нека два мјесеца, није ишла на наставу. Одлуком наставничког вијећа признат јој је завршен разред.
На јесен је наставила школовање и путовање. Једно вријеме браћа су је пратили и чекали, а онда је она одлучила да настави сама.-,,Нећете моћи читав живот да ме чувате и пратите, морам наставити даље, мада је мој живот завршен, ја сам готова”- рекла би им Петра.
Онај возач који ју је силовао, са помоћницима, само је промјенио ред вожње и возио је на другој линији. Никада никоме није одговарао. Како и зашто, питај Бога?!
Петра је завршила средњу школу, имала посао, али није имала ништа друго у животу. Браћа су се оженили, сестру није ни имала, друштва ни поготову. Она је у то вријеме била обиљежена таквим жигом да ни пластична операција неби могла, из више пута, одстранити ожиљак. Куд год би пролазила испраћали би је погледи и сашаптавања: Ено оне, то је та што је силована, што јој се десило оно...Петра би само јос више накривила и оборила главу, тако да јој падне на груди, а густа смеђа коса покрила би јој остарјело, усахло лице. Обиљежена за читав живот.
Што је најжалосније, докторице, она је и у својој кући постала странац. Њени родитељи нису могли поднијети ,,срамоту којој их је изложила”. Као да је она то хтјела, као да је крива, њени родитељи нису стали уз њу. Нису јој били подршка ни ослонац.
То што је бољела њена несрећа није било ништа у поређењу са тим што је била сама на свијету. Родитељима је било важније мишљење околине од осјећања властитог ђетета. Како је то могуће? То дијете је расло у мајчиној утроби, настало од њих самих, родитеља, расло и откинуто испод мајчиног срца и груди па да опет буде важније мишљење некога из околине, некога неважног него дио твога бића твога постојања.
Убрзо се Петра одселила у град у којем је радила и ту је била подстанар. Неколико година потом, нашла је човјека који је био, на неки начин сличан њој. Био је посебан као и она. Удала се за њега, само да би сапрала ,,љагу” коју је носила на себи и покушала да живи колико-толико нормалан живот. Родила је једно дијете и послије неколико година, њих троје су отишли из земље. Родитељи су јој помрли, а она се никада више није вратила. Причало се да је покушавала да изврши самоубиство, али да драги Господ то није дозволио. Покушавала је да живи, да се спаси, као и ја што покушавам, и Биљана и многе друге које су било шта слично доживјеле.
-Госпођо Црновски, ја лично мислим да це те успјети и само тако наставите! Ви сте велики оптимиста и то ће вам пуно помоћи. Паметни људи кажу да какве су нам мисли такав и живот живимо! Зато треба да позитивно мислите весело да живите, знам, бива тешко и онима који ништа такво нису преживјели али вјерујте, таквих скоро да нема. Свако у свом животу има неку муку која неда да да му буде све потаман.
-Сјецам се ријечи мога покојног ђеда. Често би рекао: -”Синко, ако ти у животу све иде глат и немаш никаквих проблема, узми каменчић и убаци га у ципелу, нека те он жуља. Боље он него несто друго”.
-Да, Иванка, стари људи су то јако лијепо знали рећи и придржавати се тога.Већина их је знала прихватити оно, како ви кажете, што им Бог да. Покушајте и ви да прихватите, друго вам не преостаје. И срећно вам било!
Наставите са терапијом, живите, радите, одмарајте, се, пјевајте. Пјевајте и када вам је тешко. Давно је речено да онај ко пјева зло не мисли. Желим вам све најбоље и видимо се за шест мјесеци, по потреби и раније, мада мислим да неће требати.
-До виђења!
-Да ли оваквима као што смо нас двије може ико помоћи?
-,,Оче, да ли су неки људи задужени да ђеци укидају право на игру, на радост, на безбрижност”, упитала сам свештеника. Он ме је саслушао, рекао ми много ријечи утјехе и разумјевања. Причао ми је о патњама Исусовим и да ми по угледу на њега морамо имати вјеру и наду и да једино тако можемо опстати. Вјерујући у Бога! И тако сам се ја вратила кући пуно лакша и опуштенија. Да ли се он смиловао на мене и помиловао ме својом руком или због ријеке суза и бујице ријечи проливених пред свештеником, дошавши кући, заспала сам дубоким сном, како нисам годинама. Спавала сам, мирна и спокојна читав дан и ноћ.
Наставила сам живјети живот, ни мало лако. Шта ћу мора се, иако би често пожељела затворити очи и да све нестане. Покушала сам примјенити савјете свештеника, онда када ми је најтеже. Мада се чинило немогуће или сам била маловјерна, било ми је много лакше изаћи из кризе, него раније. Тако бих некако прометала дан за даном!”
-Ето, тако је моја Биљна мени отворила своју душу, докторице Жарић.
-Хвала драгом Богу да ни једна од вас није силована!
-Докторице, као да ме маљ ударио у тјеме када сам схватила да се то нама двјема дешавало у исто вријеме. Та два ђавоља потомка, два људска изрода били су у стању да нападну на једну породицу знајући да уживају њихово повјерење. Дирнули су и оскрнавили такву младост, тек настала млада бића и испљували их нај одвратнијом бљувотином. Поново ме обузело осјећање кривице, нисам му успјела побјећи.
Да сам само ја рекла било коме у породици, Биљану то неби снашло, ја сам одговорна што је она са својих седам година доживјела гадости, које су трајале годинама касије. Како је живот окрутан! Није бадава речено да је живот некоме мајка, а некоме маћеха. А сестро моја, што баш нама маћеха допаде, да ли смо је ми заслужиле или пак, неко други. Можда није ни ово ни оно него једноставно ,,ком’ опанци, ком’ обојци”! Нећемо више јадиковати над својим животом вријеме је да се вадимо из овог стања, предуго смо ми у томе. Нисмо рођене да тако протрачимо своју младост и свој живот.
Наћи ћемо начина да са својим породицама живимо овај један живот, исти онај у којем смо толико ружнога доживјели. Мора се повући црта и посветити се себи и породици и изаћи једном из тог зачараног круга. Одлучиле смо живјети јер имамо пуно разлога за то. Нисам вам никада причала, докторице, и сама сам недавно чула за судбину моје рођаке. Било је то седамдесетих година прошлог вијека. Петра је ишла у други разред средње школе. Путовала је аутобусом.
Била је на неки начин другачија од осталих ђевојчица, некако специфична по свом понашању. Знала је у пуном аутобусу, бити сама у свом свијету, потпуно одсутна и далека свима около. Главе погнуте, накривљене мало у једну страну, ходала би тако не примјећујући никог око себе. Било је дана и када би се понашала као њене вршњакиње, сасвим нормално.
Једнога дана, враћајући се из школе, као и обично, сједила је на првом сједишту до врата. Замишљена, зурила је у ретровизор на средини вјетробранског стакла. Није обраћала пажњу на возача који је свако мало гледао у њу. Возач је био човјек четрдесетих година, крупан и просијед, стого подшишан и уредно подбријан. Његове очи се нису виђеле од заштитних наочара које је најчешће носио. У ријетким случајевима када их је скидао виђели би се показатељи његове душе. Плаве очи су неприродно сијале и добро се уклапале са истом бојом, строго опеглане кошуље, возачке униформе.
Сјецам се, некада давно, докторице, да је мој ђед говорио како се треба чувати човјека који има стакласте, немирне очи које не могу гледати у човјека саговорника него увијек избјегавају поглед и шарају около. Његове су баш тако нервозно шарале и само су их тамни згужвани подочњаци задржавали да остану на свом мјесту. Тај шофер, причали су старији, имао је баш такве погане очи. А моја рођака Петра, сама у свом замишљеном свијету, једноставно је сједила и неприродно зурила у огледало. Ни на крај памети јој није пало шта ће је снаћи за неколико дана.
Следећи дан Петра је опет заузела мјесто на којем је могла да несметано путује кроз своју свијест. Ипак, њену пажњу су одвлачили све чешћи возачеви погледи сумњивог карактера. Испочетка није придавала значај. Све што је дуже трајало и његови погледи и гесте биле су отвореније, почело је да јој импонује и годи. Реално говорећи тај човјек је био изузетно лијепог ђавољег лица.
Све чешће је Петра мислила о њему. ,,Јесте старији од мене, али јако добро изгледа. И лијеп је. А можда ме и воли. На крају крајева, шта да радим са оним младићима својих година. Ево гледам их ,,-И неприродно би се загледала у неког ко је био најближи,-,,они су неозбиљни, само гледају на физички изглед, изазивају и омаловажавају ако си мало другачији од осталих. Ови старији неће збијати шалу и правити штосове на твој рацун. Они неће дозволити да плачес због њих. Неће те повриједити. Они сигурно знају вољети!” Како се грдно варала!
Наредног дана видик су јој заклањала три мушкарца различите доби. Имали су између тридесетпет и педесет година. Њихов смијех и галама страшно су јој сметали, чинили је нервозном. Сметало ју је то сто због њих неможе да гледа свога ,,драгог”. Недуго затим, она три мушкарца су посједали и она је угледала што су јој очи тражиле.
На станици прије њене, док су путници излазили, сасвим неочекивано, он је устао и пришао њој. Замолио ју је да са њим продужи још два, три блока даље, јер он има паузу па да за то вријеме попију пиће. Он ће је наравно, одмах потом вратити на њену станицу. Неће то потрајати ни сат времена, а својима мозе рећи да је каснио аутобус. Потрајало је пуно, пуно више.
У први моменат било јој је жао што је прекинуо ту њихову, ријечима неисказану љубав. Ријечи су погане и зле, знају укаљати, оцрнити, покварити све што су мисли и погледи градили. Сву жудњу, сву чежњу овога стварног, а и онога измисљеног, њеног свијета. Тога се плашила. С друге стране, то је прилика да коначно оствари своје снове, да пође градити дворе бајковите, да утоли ону глад и празнину у својој души, у срцу.
Ох, наравно да ће пристати, колико је то само жељела. Накрививши главу мало у страну, лице јој се зацрвени попут зрелог божура и она пристаде. Удари печат својој судбини.
На наредне двије и на трећој, задњој станици, изађоше скоро сви путници. Остадоше њих двоје и она три мушкарца, који су јој ономад вид заклањали. Нису имали намјеру изаћи. Возач се окрену и рече јој како ту иза кривине, има ресторан у коме ће на миру попити пиће. Није се бунила.
Кренули су, а и она три мушкарца. Све више су погледали у Петру и неприродно се кезили и нешто дошаптавали. Осјећала је велику нелагоду и једва чекала да изађу и наставе својим послом. Вријеме је све спорије пролазило а пут се чинио дужи но што је требао да буде. Смогла је снаге да пита возача да ли ће убрзо стићи. ,,Ево ту смо” рекао је и скинуо своје затамњене наочари. Виђела је тада у његовим очима неку злобу, нешто до тада невиђено, некога кога није познавала. Она га у ствари и није познавала него га је себи направила, у своме свијету, онако како јој је одговарао.
Трнци су јој кренули низ кичму, а хладан зној је пробио њено чело од тог погледа. Окренула се око себе и виђела да је ту око њих неки шумарак и да никаквог ресторана нити било чега другог није било у близини. Аутобус се зауставио и возач је устао, окренуо се и погледао у њеном правцу. Злурадо се смијешио, прилазећи јој неподношљиво близу.
-,,Дођи ’вамо мала, сад ћеш да видиш кога ћеш непрестално гледати и изазивати. Ти мислиш да сам ја тако јак да могу издржати да ме данима посматраш, а да за узврат ништа не дајеш”.
Громогласан смијех тргну је из њеног паралисаног стања. Зар је то онај човјек сто сам га љубила свим својим бићем? Зар је то онај о коме сам даноноћно маштала. Не ово је неко други, животиња која је разјапила своје гадне чељусти и хоће да ми науди. У ствари чопор животиња, злотвора. Њихов задах осјећао се далеко.
О, Боже, помози ми! Спаси ме из вучјих раља. Не, ово је још горе, ово што ме снађе - запомагала је Петра док су је гладне, лукаве хијене гризле и чупале са свих стана.
-Дођи, ја ћу те спасити-кревељио се један од њих!
Петра је плакала, запомагала, вриштала али није било помоћи. Четворица одраслих мушкараца распомамљено су чупала и кидала све са ње док год њено тијело не бљесну испред њих својом невиношћу и бјелином. Као да их је збунила чистота тог младог бића, зауставише се на тренутак, а она осјети сву гадост овога живота. Сурову стварност.
Погледали су један у другог и као по договору, остали се издвојише, а возач крену према њој. Подразумјевало се да он први, јер је нашао плијен, буде почашћен и награђен. Као по команди, његове панталоне спадоше и он се баци на њу свом својом жестином и похотношћу. Држећи је за руке, дивљачки је прелазио по њеним грудима и када више није могао задржати свој животињски нагон, навалио је да као медвјед, када трга своју жртву, потрга сваку спону која је везала и држала њено тијело у једном комаду. Силовито је кидао њену чедност, њене снове њен живот. Покидао је све што је икада имала и оно што је требала имати.
Дивљао је над њом, у њој, све док је имао и посљедњи атом снаге и онда се као мртва стрвина стровалио преко ње. Није више имала гласа, није било краја сузама, зноју и крви што су као покварена мјешавина, остављали трагове по поду аутобуса.
Остала тројица су гледајући тај призор, брисали отровну слину са уста. Кроз вео од суза, прашине и зноја, што се ухватио на њеним очима, виђела је да патњама скоро краја нема. Исцрпљена од бола и отимања, све слабији отпор је пружала. Није више било снаге да се бори. Мјењали су се над њом као над каквом машином која има задатак да ради све док неко не искључи погонско дугме. Крв је текла, сузе и све остале тјелесне излучевине лијепиле су се по њеном тијелу.
Лагано је нестајало све око ње и она је осјећала да пријатна топлота замјењује сва дотадашња осјећања. Нестали су поганини. Бол је нестао. Тако је пријала тама. Петрини родитељ су се већ забринули. Знала је она повремено да одлута, али све је то било ту негђе, у околини, никада далеко. Али ово их је већ јако бринуло. -“Боже ,шта ли је могло да се деси да је до овог доба нема? - питала се мајка, а зебња јој се све више увлачила срце. -“Ма можда је само негђе одлуњала, чут ће ме добро када се врати”- тјешила се мајка, а у дну душе осјећала је другачије.
Да ли свака мајка зна и осјећа, наслућује ли осјећања свога ђетета? Често сам се, докторице, питала да ли је Биљанина и моја мајка осјећала или не. Можда ипак не, можда то зависи од степена опасности у којој се дијете налази. Не знам, нити бих вољела да сазнам на начин на који је њима било познато.
Већ је и мрак пао, а о Петри никаквог гласа. Петрин старији брат Богољуб, кренуо је од једне до друге школске другарице да је тражи. Петра је била мало на своју руку па није имала много другарица са којима би имала нешто заједничко. Гђе год би дошао, узалуд. Нико ништа није знао о Петри. Идући путем, сав избезумљен од страха, није примјетио да за њим трчи ђечак старији од Петре годину, али ју је знао из школе.
-,,Богољубе, је ли то тражите Петру?”
-,,Да, је ли знаш нешто о томе?
-“Не знам али сам примјетио да није изашла из аутобуса на нашој станици! Продужила је даље, али не знам гђе. Ако то може нешто помоћи…”
Богољуб је већ трчао у правцу аутобуске станице. Имао је срећу да му је неко одмах стао. Стигао је на задњу аутобуску станицу и кренуо да тражи возача, можда ће он нешто знати. Сви су били ту, али од онога, који је возио на њиховој линији, није било трага. Један колега који је до тада незаинтересовано читао новине, чувши о чему је ријеш, тргну се. Видио је да је овај са неколико путника продужио даље, али није знао гђе. Знао је човјек за његову склоност према младим ученицама, али ништа није рекао, устао је и пошао са несрећним човјеком да тражи ђевојчицу. Кренули су сви.
Читаву ноц је трајала потрага, али безуспјешно. Неки сељак им је рекао како је идући у њиву, издалека видио аутобус да стоји на необичном мјесту. Упутили су се тамо, а ноге су им клецале.
-“Боже, дај ми снаге да поднесем призор који будем видио”- молио је Богољуб!
У цик зоре, поред широког пољског друма што је пролазио кроз шумарак, у јарку су угледали голо женско тијело. У два скока брат се нашао поред промрзлог, модрог, изубијаног тијела своје сестре. Нашао ју је, али да ли је било касно. Скинуо је јакну са себе и умотао њено непомично тијело.
Само да преживи, мислио је Богољуб. Зашто је моју сестрицу таква судбина снашла, није ваљда она тако млада крива за то. Или се нашла у погрешно вријеме на погрешном мјесту. Ако је то оно ђубре од возача, убит ћу га! Нарицао је и плакао док су колима једног од помагача који су је тражили, јурили у болницу. Петра је још била без свијести.
Смјестио ју је у болницу и тек око подне она се пробудила. Тијело се силовито тресло од грознице, она је вриштала, тресла се и кидала све са себе. Морали су да је вежу. Страшно је било брату да гледа у каквим се мукама она налазила. Седативи су одрадили своје и она је опет утонула у мирне воде. Бар на кратко.
Родитељи су били шокирани. Никакво логично објашњење за њих није постојало. Зашто се то десило? Петра је из болнице изашла након мјесец дана. Увијек је била другачија, али појава која је ушла на врата родитељске куће, свима је била страна и непозната. Брат ју је придржавао за руку док је не сигурно скидала ципеле са ногу. Ђеловала је као да је имала осамдесет година и никако јој није полазило од руке то што је радила.
Причало се да она чак није била свјесна тога гђе се налази нити ко је са њом. Имала је, чинило се, десет кила више него прије, а лице је изгледало као балон, само да прсне. Дани су пролазили, она се опорављала. Споро, али је ипак било помака. Њени покрети су још увијек били невјероватно успорени и троми. До краја чколске године, нека два мјесеца, није ишла на наставу. Одлуком наставничког вијећа признат јој је завршен разред.
На јесен је наставила школовање и путовање. Једно вријеме браћа су је пратили и чекали, а онда је она одлучила да настави сама.-,,Нећете моћи читав живот да ме чувате и пратите, морам наставити даље, мада је мој живот завршен, ја сам готова”- рекла би им Петра.
Онај возач који ју је силовао, са помоћницима, само је промјенио ред вожње и возио је на другој линији. Никада никоме није одговарао. Како и зашто, питај Бога?!
Петра је завршила средњу школу, имала посао, али није имала ништа друго у животу. Браћа су се оженили, сестру није ни имала, друштва ни поготову. Она је у то вријеме била обиљежена таквим жигом да ни пластична операција неби могла, из више пута, одстранити ожиљак. Куд год би пролазила испраћали би је погледи и сашаптавања: Ено оне, то је та што је силована, што јој се десило оно...Петра би само јос више накривила и оборила главу, тако да јој падне на груди, а густа смеђа коса покрила би јој остарјело, усахло лице. Обиљежена за читав живот.
Што је најжалосније, докторице, она је и у својој кући постала странац. Њени родитељи нису могли поднијети ,,срамоту којој их је изложила”. Као да је она то хтјела, као да је крива, њени родитељи нису стали уз њу. Нису јој били подршка ни ослонац.
То што је бољела њена несрећа није било ништа у поређењу са тим што је била сама на свијету. Родитељима је било важније мишљење околине од осјећања властитог ђетета. Како је то могуће? То дијете је расло у мајчиној утроби, настало од њих самих, родитеља, расло и откинуто испод мајчиног срца и груди па да опет буде важније мишљење некога из околине, некога неважног него дио твога бића твога постојања.
Убрзо се Петра одселила у град у којем је радила и ту је била подстанар. Неколико година потом, нашла је човјека који је био, на неки начин сличан њој. Био је посебан као и она. Удала се за њега, само да би сапрала ,,љагу” коју је носила на себи и покушала да живи колико-толико нормалан живот. Родила је једно дијете и послије неколико година, њих троје су отишли из земље. Родитељи су јој помрли, а она се никада више није вратила. Причало се да је покушавала да изврши самоубиство, али да драги Господ то није дозволио. Покушавала је да живи, да се спаси, као и ја што покушавам, и Биљана и многе друге које су било шта слично доживјеле.
-Госпођо Црновски, ја лично мислим да це те успјети и само тако наставите! Ви сте велики оптимиста и то ће вам пуно помоћи. Паметни људи кажу да какве су нам мисли такав и живот живимо! Зато треба да позитивно мислите весело да живите, знам, бива тешко и онима који ништа такво нису преживјели али вјерујте, таквих скоро да нема. Свако у свом животу има неку муку која неда да да му буде све потаман.
-Сјецам се ријечи мога покојног ђеда. Често би рекао: -”Синко, ако ти у животу све иде глат и немаш никаквих проблема, узми каменчић и убаци га у ципелу, нека те он жуља. Боље он него несто друго”.
-Да, Иванка, стари људи су то јако лијепо знали рећи и придржавати се тога.Већина их је знала прихватити оно, како ви кажете, што им Бог да. Покушајте и ви да прихватите, друго вам не преостаје. И срећно вам било!
Наставите са терапијом, живите, радите, одмарајте, се, пјевајте. Пјевајте и када вам је тешко. Давно је речено да онај ко пјева зло не мисли. Желим вам све најбоље и видимо се за шест мјесеци, по потреби и раније, мада мислим да неће требати.
-До виђења!
* * *
Радници великог пространства увелико су скидали зној са чела, када је сунце почело да извирује са истока. Његови зраци су појачавали грају омладине, која је вец пуном паром марширала кроз формиране редове зеленог винограда. Пет дунума те гричевите, али веома плодне земље, засађено је најбољим сортама винове лозе. Било је потребно пуно тога, новаца и труда да се крене са радом у винограду.
-Мама, када ће доручак? Ја сам гладан!
-Драги сине па тек је шест сати! По твоме, нама вагон хране не би могао бити дневно!
-Али ја сам и даље гладан-рекао је Милутин.
На то су се сви насмијали јер је Милутин био тај који је увјек могао ,,несто да прегризе”.
-У праву си сине, и тетка би могла несто прегристи - довикнула је Мирјана из другог реда!
-Па знам, вас двоје сте исти!А када ви то не би могли нешто појести!? Одмахнула је главом Иванка.
Тако су њих, двадесет и неко чељаде, све најпреча фамилија, обрађивали земљу, уживајући, неко више неко мање. Бака Ануша је, лупкајући тањирима и шерпама, објавила паузу за доручак. Десеторо дијеце је појурио је појурило утркујући се ко ће прије стићи. Иванкин најстарији син Милутин, стигао је први, а онда су стигли и остали. Мало по мало, напуни се пун велики сто. Деда Стево је носио један галон вина и нешто мрмљао себи у браду. Вјероватно о томе како га баба не слуша, као иначе. Мирјана, Иванка и Биљана заједно са снахама Јеленом и Слађаном постављале су храну на сто. Њихова галама се чула подалеко. Ђеца к’о ђеца, мало чалабрцну комад - два па одоше да скачу, а они старији брзе-боље отрчаше у хладовину да се излежавају.
Зетови Мирослав, Лука и Драгутин, заједно са шурјацима и деда Стевом, остали су за столом да попију једну и испуше по цигару. Пауза посље ручка па опет на посао. Радили су у винограду за вријеме распуста и једног дијела годишњег одмора. Ђеци баш и није било драго провести распуст на такав начин иако су вољели то мјесто, јер то није било какво мјесто.
Могло је да се назове ваздушном бањом. Смјештено у подножју, на источној страни мање планине или боље речено повецег брда, имало је изглед као из бајке. Њихово имање је било ограђено бодљикавом жицом због разних дивљих животиња које су се слободно шетале свуд уоколо. Није била ријетка појава да пут према винограду препријечи срна, вјеверица, дивљи зечеви или чак и дивља свиња. У порту имања се улазило на велику дрвену капију која је подсјећала на капије из времена ратова Јованке Орлеанке.
Петнаестак степеница, укопаних у земљу, водиле су низ благу падину све до дрвене колибе која је у ствари имала функцију породичне куће. Исте степенице водиле су около до каменом зиданог подрума у који се улазило с друге стране колибе. Ту је најстарији члан те велике породице био свој на своме. У подруму, с десне стране је било десетак великих буради за вино. Стара бурад, а преуређивана, здржала су свој првобитни изглед само што се дрво сијало од застите лака а метални обручеви црвенили попут крви.
-“Баба, када год уђем у подрум, бркови ми се најеже од милине”- говорио би деда Стево излазећи и носећи стакленку вина! -”Е, ко би рекао да ће нам наша ђеца овако угодити под старе дане”- уживао би деда, сједајући за дрвени стол испод великог стабла крушке и точећи чашу вина.
-“Ма шта причаш, стари, теби је угођај гђе год вучеш ту букарицу за собом. Не би теби био угођај да су ђеца умјесто винограда засадили маслине, иако је маслиново уље здравије од вина. Само што оно не удара у главу, знам ја тебе”- гунђала је баба Ануша.
-“Него, устај, стари враже, отвори ђеци капију, ено их иду”.
Једни по једни, стизали су, поздрављали се са родитељима и пили најљепшу кафу што је икада скухана. Како ју је бака правила то само она зна, али је та кафа будила свако чуло које се било успавало једноличношћу и брзином градског зивота. Мирисала је родитељским домом!
Иванка је посебно вољела прољеће у винограду. Свуд около, шума би олистала, липа би мирисала, а ројеви разних инсеката пјевали би дивну пјесму. Велика крушка би избехарала и ширила свој опојни мирис.
Поглед на редове винове лозе је био божанствен. Земља у коју су били засађени била је помало црвенкаста па су редови озелењеле лозе изгледали као војничка смотра на црвеном тепиху. Она бодљикава жица, осим заштите од дивљачи, давала је осјећај сигурности, не од некога или нечега, него осјећај да ту имаш нешто своје, нешто гђе можеш осјетити и разумјети сам себе. Ослободити се терета и смоћи снаге за даљи живот. Што боље упознати себе. Иванка, али и сви остали.
У тој породичној фирми сви су имали своја задужења. Мирјана и Мирослав били су задужени за економију, док су Иванка и Лука оснивачи те фирме, па тако и њени управци. Драгутин и Биљана су се бринулу за тржиште, а браћа су обављали послове транспорта и све везано за машине. Бака Ануша и деда Стево су се вјечито ,,свађали” и бројали нешто једно другоме, али су увјек били ту да дају неки савјет о животу. Нико боље није рјешавао свађе малих унучића, него њих двоје. Била је то заједница коју је основала породица.
Чврста и стабилна породица која није одувјек била таква него се кроз живот учила томе. Учили су се да једино као цјелина, могу помоћи једни другима и само ако су заједно у добру и у злу, могу успјети и опстати. Човјек јесте рођен као јединка. Исто тако је рођен да живи у заједници, у друштву, јер самоћа нигђе није добро дошла. Ко год је рођен, има негђе на свијету своју сродну душу, само је треба пронаћи. Само као таква, у пару, јединка је потпуна и тада су јој сви проблеми рјешиви.
Када би ђеца обављала послове у канцеларији, бака Ануша и деда Стево, остајали би у дрвеној викендици у винограду да радницима направе ручак и попију са њима понеку часицу лозоваче или вина. Милутин је вец студирао електротехнику, Урош је ишао у гимназију, а малена Славица је била пети разред. Лука и Иванка су радили пуном паром да би све то могли финансијски издржати, али и обезбједити други дио годишњег одмора, који би се у зависности од гласања укуцана, одржао у планини или на мору.
-Ма нема везе - рекао би Лука - битно је да се одмара, јер ме ваша мама затрпала са толико обавеза да ја више не знам ни како се зовем.
-Само се ти жали на мене, а ја ћу ти рећи како се зовеш. -,,Моја љубав” то је име, а ,,Мој живот” презиме- рекла је Иванка загрливши га снажно, спустила је пољубац на његово чело, баш као он њој некада. И тако загрљени, без и једне изговорене рјечи, једно другоме су изјавили недоречену љубав, коју су носили у себи, по ко зна који пут. У стварност их врати зучна распрва Уроша и Славице.
-Мама- зачу се мазни Славичин гласић. - Док сте ви тако у љубавном заносу, што уопште није примјерено за људе ваших година, ваш драги синчић хоће да ми отме млијеко са какаом, а своје је већ попио. Рекла је то таквим гласом да су се сви једва суздржали да не прасну у смијех, што би изазвало катастрофу с њене стране.
-Ма не бих ја њој отео, него ми само треба мало, да сперем густину какаоа са језика-враголасто ју је убјеђивао Урош.
-Аха, не би ти, не би, одговорила је она љутито, а и нека ти густине устима, то је здраво. Сви су се грохотом насмијали само је Славица пуна љутње и размажености отрчала да потражи Милутина. Знала је да ће у њему наћи заштиту.
Били су то тренуци у њиховом животу који се ничим нису могли платити, то задовољство и склад породице. Знала је Иванка, врло добро како је то када породица не функционише заједно, на прави начин. Знао је то и Лука, јер ни у његовој породици није било пуно боље. То је било бреме оног времена. Знали су како грло зна да боли од кнедле која стално у њему стоји.
Познат им је био и укус горчине због неразумијевања и неподршке у породици. Због тога су своју породицу окренули у другом смјеру. Као што граде инжењери грађевинарства, полако али сигурно и они су градили своју породичну кулу. Непроцјењиво богатство које им нико није могао отети. С друге стране, Биљана је била одлучна што се тиче каријере, није жељела стати. Наравно, у томе ју је подржавао њен симпатични муж Драгутин. Иако је вољела ђецу, још увијек јој је било рано за то, али је било право вријеме за каријеру.
Путовала је по свијету, обилазила разне познате свјетске дестинације. Уживала је у животу, а када јој је било тешко имала је коме да се обрати. Иванка и Мирјана су увијек биле ту, при руци. Мирјана и Мирослав су били тихи и повучени људи па су послије одласка ђеце на факс, тако и живјели, мирно и повучено. Коначно су живјели свој живот, само за себе. Браћа су увијек били активни око камиона и превоза, а жене су биле код куће, јер су им ђечица била јако мала.
Код њих би неспоразум избио онда када би најмлађи брат Стојан, претходно вече лумповао, па ујутро неиспаван и мамуран, каснио на посао.Тада од њега никакве вајде, а ова два брата би га зезали, што би он касније дупло вратио. Сестричине и братанци су га јако вољели, јер је по годинама био ближи њима него браћи и сестрама.
Тако је то било све до јесени, када би почели пристизати први плодови труда и улагања. Сви би се тада окупили јер би почињала берба. Берби се приступало тек када би деда Стево ударио чекићом од сто и дао свој благослов. Лука би довео стручног човјека и када он каже да је деда у праву, приступало би се брању.
Деда Стеву су сви поштовали. Уважавали су његово мишљење и опходили се према њему као да је генерални директор те фирме, али и породице. Он је био јако паметан човјек. Знао је да је ту ријеч о поштовању, а не да они неби могли или знали без њега.И пак му је било веома драго што су га уводили у све сфере њиховог посла и нису дозволили да се осјећа непотребним и безвриједним. Не би ђеца то никако дозволила, јер је старог човјека тако лако повриједити. Он је на неки начин обиљежен старошћу и осјећа се безвриједним јер више не доприноси породици, а то је читав живот радио. Само једна непромишљена ријеч доводи до његовог пораза. Нису жељели да деда то осјети.
Бака Ануша је била та, која је била заслужна за заједништво те породице. Ситна женица од шездесет и неку годину, имала је само четири разреда основне школе, али је била јако паметна и разумна жена. Требало је отхранити шестеро ђеце, у то тешко врјеме, а пронаћи ,,жицу” деда Стевиној пргавој нарави могла је само она. Читав живот је правила одређени баланс између ђеце и њиховог оца. Био је он добар на неки свој начин, али никада није знао ,,омекшати” па су ђеца и унучићи имали већу присност са баком.
Бака Ануша је била тиха жена. Као сјенка је полако, али сигурно бринула о свему. Тако је и колиба у винограду одисала и подсјећала на њу. Прављена од самог дрвета, у етно стилу, са четири прозорчића на све четири стране, велика дрвена врата као некада на старим кућерцима. С њихове лијеве стране биле су дрвене стубе које су водиле до мале такође дрвене тарасе. Е ту је бака Ануша пустила својој машти на вољу, па је у великим дрвеним коритима, направљеним од издубљених балвана, засадила читав асортиман цвијећа. Било је ту разних љубичица, петунија, смрдана, неких врста папрати и маћухица. Ту си могао душу своју одморити, главу охладити и мисли средити.
Иванка је више од ичега, вољела доћи на ту тарасу, уживати у хладовини и мирису цвијећа. Пчелице би зујале око њене главе и одводиле је у њихов ужурбани свјет сласти, опојних мириса и шаренила. У тај свјет ушао би Лука, лагано и тихо, да не би нарушио њен мир, а она би му пружила руку, која би га као узана стазица, одвела до седмог неба. Ту би га чекала она, његова Иванка, тако бијела, њежна и прозирна пружајуци му сву своју љубав. Загрљени, вријеме би проводили у тишини, ослушкујући уједначене откуцаје њихових срца и трептаје њихових душа које су попут звјезда у ноћи, сијале и обасјавале пут њихове љубави. Све проблеме, муке и невоље однио је вјетар на сјевер, а топли јужни зраци, огријали су њихова срца. Научили су да оно што их не убије, то их ојача, да се не живи од прошлости, него вјерујући и гледајући у будућност, а живећи у садашњости. Сваком човјеку је са рођењем одређена судбина али је Бог дао разум те да се уз помоћ разума и судбином мозе управљати,макар мало.
Схватили су (Иванка је тако тјешила Биљану) да свако биће, мора да носи свој, крст а то што се њима десило, то је њихов. Било је веома важно помирити се с тим што прије и прихватити као и све остало. Научити живјети с тим. Могло је завршити страшно, кобно, али је заправо завршило на најбољи могући начин. Могу само да захвале Богу што су сви живи и здрави и што им тај период у животу, с времена на врјеме, само прелети преко лица као туробна сјенка. Заиста се исплатило борити, јер је награда велика, огромна. Када љубав и благостање заузму прво мјесто у срцу и у породици, тада имате све, тада сте богати.
(КРАЈ)
Нема коментара:
Постави коментар