Десанко мајко,теби се обраћам
Крива пред срцем својим грешним,
Ти си ме учила како да сневам
И пролећа љубави да цветају у мени...
И плести- потоке у дуге занесене
Љубити суђеника песмом- кроз време
Ти си ме мајчице учила волети
Све људе, травке .. месечеве мене...
Што си ме учила мајчице Поетска
Да сунчев зрачак поделим птицама,
Да ли си знала Десанко поносна
Колико у људима злоби се Тама..
Мајчице премила тебе би да питам
Док гледам у жене препуне квара
Из срца им гњилог разврат читам
Да ли си и једну такву опевала?
Да ли би ти таква кћерка била
Од тих које гледам како се нуде,
Док кличе им њима слична гомила
глуме Поетесе а дворске су луде...
Познајем и оне везиље стиха
чија је нежност теби блиска,
Из пера им топло исијава светлост
Ко дуге љубави најлепша ниска...
Десанко мајко тугују пролећа
У мени се грле јесени и зиме,
Где си да крочиш латицама цвећа
Из вечности тихе ми дотакнеш риме..
Љубављу певам о Вечна -Теби
Пошаљи ми знак по сунчевом зрачку,
Не дај мајко да убију у мени
љубав што трчи нежном маслачку...
И првој пчели која слети
На Пролетњи нежни најлепши цвет,
Смем ли да верујем да ћу преболети
Тај злобни охоли и окрутни свет..
Десанко мајко Теби се обраћам
Крива пред срцем својим грешним,
Ти си ме учила како да сневам
И пролећа љубави да цветају у мени...
СА СЛИКЕ СТАРИНСКЕ
Са слике старинске смеши се месец
Ђед мој сто вуче дим из луле,
сву ноћ слушах звездани свод
Бака отплела плетенице дуге.
Плетенице црне,тешке ко време
у којем ноћ без ветра дрхти.
заустављен сат, мирис јастучнице
месечина сишла низ њене прсте...
Клатно из сата тихо је стало
уз његов сам куцај умела заспати,
до зоре је тело једно плакало
што ноћ не би дужа,
за сећање сањати...
Тешко време низ олук је дувало
њен лик у светлости стакла
је плео плетенице.
Мјесец са слике ђеда мог
- ко кап сузе је пао,
у мирис сна... слике старинске...
НАЈЛЕПША ПЕСМА
Ни реч нећу говорити људима
о Тајни што куца дахом срца врела,
сакрићу те нежно, дубоко у грудима
да бих поново у - Пролећу те срела.
Ни глас нећу пустити у киши
што љуби ми усне твојим пољупцима,
бићемо светлији тек ако смо тиши
ако смо Тајна што куца у грудима.
Једно те молим - мисао напиши
уплети додире у звончиће несна,
буди ту уз мене, разнежено диши
..јер ти си моја -Најлепша песма!
ОПОМЕНА
И преци моји из векова дубоких
што говоре гласно у пролећним кишама,
данас би тужно погнули очи
и уснули онде где царује тама...
Поново би тужне заиграле травке
по Солуну,вечној војниковој сузи,
Босни црној,што јој име куну
они јучер, некад живи људи...
Србија би заплакала Савом
Дунавом би сузе текле место кише,
кад би преци часни опасани сном
упитали -заборавом ,зашто их убише.
Корача време кроз њихове кости
испране и рањене пролетњим кишама,
старине,јунаци из векова дубоких
уснули су онде где царује Тама.
Зашли облаком иза крстова црних
преци славни,опасани сном,
постали нам Савест што Косову хрли
стварност, која песмом пева ову Бол...
Србијо заплакаћеш Савом
Дунавом ти сузе већ теку као кише,
Из векова дубоких ко најдубљим сном
мртви питају - Зашто их убише...
Гле видим црна застава се вије
црни гавран што ново зло ти спрема,
крвљу предака шкропе своје историје
где тебе Србијо на Косову нема...
Србијо што умеш певати рањена
уздигни се, не дај, да баце те на колена,
" Преци наши из векова и пламена
Пишу ти Тапију, где стоји-ОПОМЕНА!"
Нема коментара:
Постави коментар