Нешто се страшно у кући десило
наљутио се плишани меда,
Увређен ћути, у ћошак зури,
мала га Снежа више не гледа.
Зашто? Због чега? Страхота једна!
Да може меда би плакао горко.
Снежа се не сети ни да га узме
од кад се туда мува тај Звонко.
Одакле ли се он само створи,
Снежа румени чим му глас чује:
„Звонко је рекао, Звонко се смеје!“
Меди од глупости уши брује.
Не брини ништа, плишани друже!
Знаш, то је љубав, искрена, прва.
Дошла је сама, проћи ће брзо.
знај, тебе Снежа у срцу чува.
И не љути се на луду главу,
загрлиће те она, не брини!
Онда кад Звонко не буде близу,
кад љубав скине са Снеже чини.
ТВРДА РЕЧ
Реч мора да је ко стена чврста
и није попут жвакаће гуме,
када обећаш, обећај стварно,
знаће ко уме то да разуме.
Образ је један! Не црвени
кад нема преваре, кад нема лажи,
ако ти није у срцу тако
на другом месту себе потражи.
Да ли се сећаш декиних прича,
храбрости, снаге, гвоздене воље
и онда када је тешко било
вере и наде да биће боље.
Човек је трошан, честица праха,
данас је ту, сутра га нема,
али се памти и увек чува
онај ко вреди у срцу дрема
И зато памти предака речи,
поштење вреди ко суво злато!
Не гађај никог каменом лажи
да ти се назад не врати блато.
ЗВЕЗДА
Видиш ону звезду која јако светли?
Понека се чини да ми оком мигне,
окружена тамом на небеском своду.
Може ли до мене некако да стигне?
Ја бих сјајном звездом огрлицу сплела,
нек трепери, бљешти на грудима мојим,
не треба ми друга, једна ми је доста
да украси хаљину коју маштом кројим.
Питаш чему хаљина, чему звезда јасна,
шапнућу ти тајну, не смеш ником рећи.
Ноћас кришом летим у вилинско царство,
можда тамо нађем тајни пут ка срећи.
А ако ме нама не брини се ништа.
Залутати нећу, водиће ме звезда
скривеним стазама, кроз свет кога нема,
Па ко би их знао ако она не зна!
Нема коментара:
Постави коментар