Некада нас је, чедо моје, знало бити и превише па смо морали и по двоје да спавамо. А ја, душо моја ‘нако мала и сићушна, ђе ћу, шта ћу, но код мога Стеве, брата мога. Једне ноћи, црни мој Стево, поче нешто да се врпољи и да тешко дише, а ја велим, ружно сања, проћи ће. Кад он, злато моје, поче нечим да ме гура и да својим рукама гмизи по мени, чедо моје, схватих ја о чему се ради. Шта ћу, јадна ми мајка, укочих се од страха и стида. Неки ме грч ухвати па не могу ни да мрднем, а све ми нека мука па се знојим и молим драгог Бога да је све то у сну и да што прије престане.
Никада му, мило моје, нисам то поменула и одлучила сам да ћу да се правим да сам спавала и да незнам ни да се десило. Никада, црна ја, нисам сазнала да ли је он те ноћи био будан или је спавао. Од тада никада више нисам била у берби са својим Стевом, Бог да му душу прости, нити игђе друго насамо. Увијек сам, злато моје, мислила да смо обоје добро знали, али једно другом никада нисмо споменули.
Могу ти рећи, ’ћери моја, не би’ ја ни сада о томе причала да је мој јадни Стево жив! Сви моји, помрли су, па могу, али ђецо моја добро је да се зна јер може ваљати некоме моја, црна прича. Само, било ми је тешко носити то на души, све до сада!” - причала је бака Душанка промуклим, чудним гласом и крајичком мараме бришући своје сузне очи.
-Сада ми је јасно, докторка, о каквом је терету бака причала. Сада, али онда нисам имала појма. Сада разумијем како је било њеној души, а можда не могу ни замислити, јер је брат у питању. Добра бака Душанка, својом је причом хтјела да спаси некога, својимнеких нација, не презају да се упусте у то. Видите само шта се дешава на појединим светим мјестима код свих народа, а да њихови поглавари, шефови и надлежни, ни прстом да мрдну. Чак се усуђују позвати на ријеч Исусову: ,,Да не осуђујемо јер ни сам Господ није осуђивао”. Па шта онда да радимо, да мирно гледамо како нам упропашћавају ђецу, руше им снове и гасе животе. Молим вас колико је година прошло како су они свештеници злостављали ону јадну, глухонијему ђецу?
То су сада људи од педесет-шездесет година, који желе, након толико година да добију бар једно извињење и да им се бар на такав начин врати мрвица од свег украденог достојанства. Али не-они им ни толико не дају. Зар тим људима није и превише што морају да живе са својим хендикепом, који им је Бог зна зашто одређен, него треба да им се нађу неки болесници и да им због свог болесног нагона додају још и сексуално злостављање?
Ма дајте, молим вас па то је страшно! Какав ум то може смислити и да без труна савјести, спроведе у ђело? Само јако болестан ум, који као вирус, има задатак да својим присуством зарази све око себе, а онда, као нека опака бактерија, приљепи и да је се несрећник, у којег је ушла, не може никако ријешити. Не ругам се ја, докторка, болести, Боже сачувај, него указујем на то да свеукупно друштво треба нешто да подузме, да их натјера, кад се већ зна ко су, на лијечење и то обавезно лијечење, или да се не дозволи да се, ма ко то био, не извуче из тога. И ја сам болесна па се лијечим.
Само разлика је у томе, што су мојој болести доприњели управо, такви људи, што је моја сестра болесна због једног таквог и што је свака четврта ђевојчица и сваки седми ђечак у на овим просторима, болесни због неадекватног збрињавања оних других. Оних болесника који су заразили ону глухонијему ђецу, већ одавно нема, па их не можемо подвргнути лијечењу, али би им се могла дати она мала кап окрепљења.
-Извините - тек толико да им се каже. Није срамота бити болестан. Болест не бира, она узима онога ко јој се нађе на путу и ко нема добар имунитет, али је срамота и грехота знати за болест, а не тражити јој лијека, не признати. То је по мени оно најгоре у овом друштву, што мало ко од нас хоће признати своју грешку. Што је тако тешко рећи ,,извини” и ако је могуће, исправити грешку. Баш онај исти Исус, на кога се неки, богохулећи позивају, рекао је: ”Нека први камен, баци онај, који је без гријеха”, значи да смо сви грешни, али је исто тако још рекао: ,,Иди кћери, покај се, и немој више гријешити”. Мислим да је том реченицом пуно тога речено.
Није ми јасно зашто се народ не запита и стави себе или своје дијете у положај тих жртава па да макар на трен покуша осјетити како се осјећају. Иако, и сама знам да је немогуће разумјети некога у чијој ситуацији ниси био и да је истинита она народна: ,,Туђа рука свраба не чеше!” Када се само сјетим својих сексуалних односа, у вријеме моје најтеже кризе, какве су то муке биле. Шта ћу, жао ми Луке да испашта на све могуће начине, па кажем нека, издржат ћу ја! Али када затворим очи и умјесто свога мужа, видим свога оца, неког од своје браће или што је још горе, своје сопствено дијете, истог момента бих осјетила грч у желудцу и отрчала у тоалет повраћати. То би ме сламало, најрадије бих се била одмах убила али једноставно Бог то није дозволио, јер ,,само Бог ти да живот и само Он га може и одузети”! Нико други ни случајно то неби смио! Жељела бих да се што више жртава сексуалног насиља одважи и направи корак који сам ја направила, јер само тако може успјети. Уз помоћ љекара, који је први и основни чинилац, радећи по његовом упутству, сигурно ће врло брзо доћи до побољшања. Веома битно је наћи љекара који је прије свега, разуман човјек. То зна бити јако тешко, али ја сам успјела. Нисам га могла наћи сједећи у кући и очајавајући. Нашла сам вас, докторка, и нисам се покајала.
-Хвала, Иванка, али када би сви били упорни као што сте ви и спремни на комуникацију и нама би било пуно лакше. Рекли сте доста тога и слажем се са вама да би сви могли јако пуно да помогну у сузбијању те ,,пошасти”. Потребно је само мало воље и труда.
-Како да не, може помоћи свако ко се заинтересује. Имам једну пријатељицу, додуше доста млађу од мене, која се јако разбољела и треба да оперише срце. Једно вече, изашла је са друштвом у кафић гђе обично излазе. Тада им је пришао један ,,угледни грађанин” чије везе и познанства сежу до самог врха. Одлучио је да их мало почасти. Када је конобар пришао и питао их шта ће попити, Злата је одлучно одбила. ,,Угледни грађанин’’ је врло добро знао ко је Злата. Онако понизак, спалав и прецизно зачешљан, пришао је Злати и као ,,сав послован”, питао је за здравље. Она му је кратко и прилично грубо одговорила да је добро.” Добро онда, хајде да се нађемо један дан или овако увече, па да ми даш број жиро рачуна и да ти уплатим одређену своту новца, за твоје лијечење!”-рекао је сав послован и тобоже забринут.
-,,Знате шта господине”-одговорила је Злата- ви и ја се нећемо наћи нити један дан нити вече. Јадно, то што радите са ђевојчицама од петнаест година, купујете их за паре и видим да сте и вечерас дошли у лов. Али добро ме слушајте шта ћу вам рећи: Да ми понудите ново срце, ни тада ме не бисте ухватили у своју мрежу”. Само се кисело насмијешио и удаљио од ње, тражећи на другом мјесту више успјеха. Није имао толико достојанства нити имало карактера да се постиди пред болесном ђевојком, вршњакињом своје ђеце.
-Чињеница је - рекла је докторица - да таквих људи има у свим сферама нашег друштва, да их има богатих и сиромашних, школованих и нешколованих. Исто тако је чињеница да нико од тих педофила никада није затражио помоћ стручног лица. Због тога не би требало да се ћути о томе. Не знам како ће то вама да звучи, Иванка, али и тим људима је потребна помоћ, али је наше друштво слијепо и глухо за те проблеме. То доказује и закон о кажњавању педофила.
-Када размишљам о њима као о губавцима болесницима, просто ми их дође жао и веома бих се трудила да им што више помогнем, али када се сјетим боли кроз коју сам пролазила, ја и све остале жртве које су пуно горе прошле, због тих људи…ух, не знам! Када само помислим на сву ону ђецу која нису ни почела живјети, а на њиховом животу већ је почивала велика црна мрља, већа од оне коју танкер, приликом незгоде пролије у море, нафтне мрље, тако велике и црне на невиној младој души.
Ох, када помислим, не дај ми благи Господе Боже - крстећи се својим дрхтавим рукама, причала је Иванка - да би неко тако могао да повриједи моју кћер или сина, е то би онда била кап која би прелила часу, ту ја више докторка не бих имала милости ни сажаљења. Нико од нас не зна шта га сутра чека и може баш да нам се деси оно што би смо најмање хтијели, али када би се десило да неко од мојих најмилијих оболи од те проклете болести лично бих се побринула за њега. Да ли сам вам, докторице, причала о човјеку који је био свекар моје тетке?
-Не, али причајте ми сада. Ја вас слушам.
-Прва четири разреда, тетка је завршила у сеоској школи. Даље школовање је наставила у граду. Већ прве године десило се нешто што сеоска ђевојчица никада није могла очекивати. Стојећи на аутобуској станици и чекајући превоз, једног касног јесењег предвечерја, тетка је посматрала градско шаренило пуно боја и свјетала. Пришла јој је познаница из села и отпочеле су необавезан разговор и лагано се шеткајући перонима, све до тоалета. Понекад би, удубљене у причу, застајале па опет настављале истом путањом. Кроз сумрак им се причини да им је неко махнуо из тоалета. Онако наивно, како само дијете то може бити обје су се као по наредби упутиле тамо. Када су пришле ближе, из таме је искочио човјек у дугом кишном мантилу. Стао је испред и раширивши мантил показао им сву своју болесну прљавштину. Испод мантила није имао ништа од ођеће, био је потпуно наг, само је имао чизме на ногама. Сцена као из хорор филма ошинула их је попут бича, пламеног бича који оставља гарави траг на свему што дотакне. Отрчале су до перона и умијешале се у групу ђеце. Од тада се никада више нису издвајале из друштва нити су коме причале о манијаку из тоалета. Није прошло пуно од тог догађаја, исту причу чуле су у школском ходнику. Сви су знали за луђака који то годинама ради, ту на истом мјесту. Генерације су га познавале, а никада га нико није спрјечио у томе. Он је то радио несметано, кад год је хтио, али никада никога није напаствовао нити шта говорио, ,,само” се показивао. Виђале су га генерације и прије и послије. Врло добро су познавале човјека који је више личио на лика из филма страве и ужаса него на једног сеоског домаћина што ће се испоставити да је био.
И тако су године пролазиле, а он је био на свим мјестима гђе се окупљају ђеца, и показивао своје голо тијело. Прошло је неколико година од како је тетка завршила школу. Била је самохрана мајка једне прелијепе ђевојчице. Плаћала је станарину за стан у коме је живјела, имала посао и радила. Упознала је човјека који јој је с временом постао драг као и она њему. Нихова веза је била јако озбиљна и ништа није могло нарушити и угрозити њихов склад. Убрзо су одлучили да се вјенчају.
Позвали су родитеље и њене и његове, да их обрадују. Тетка је припремила закуску и кренула да отвори врата, послије оглашавања звона. Иначе весела и насмијана особа, отворила је врата и осмијех се претворио у гримасу. Човјек са перона стајао је испред њених врата, заједно са својом женом и сином, а теткиним будућим мужем. Успјела је некако да се сабере и да настави по старом и ако је то било просто немогуће. Чим би погледала у тог човјека, виђела би како искаче пред њих у полутами - го голцат. Када је разговор некако отпочео тетка је испред себе виђела једног сасвим другог човјека, друго лице од онога што је она знала. Открила је да је он један, врло интересантан човјек, који ничим не показује своје манијачко понашање.
Та вечер је прошла у најбољем реду али је тетка, до касно у ноћ мислила о свему, о будућем мужу, свекру и свом животу с њима. Боже драги, ко би то могао да замисли онда на перону да би јој тај човјек могао бити нешто у роду. Гђе ли је она моја другарица, што је онда била самном на перону, мислила је тетка да види гђе се удадох. Вријеме је пролазило и све је било у реду, све док једну вечер тетка у својој глави није замислила ружну, али могућу ситуацију. Па она је имала ђевојчицу од тринаест година. Шта ако се деси да јој неко каже како њен ђед искаче и показује се пред њеним другарицама или још горе, изађе пред њу. Ништа јој друго није преостало него да са мужем разговара о томе. Морала је заштитити своју кћер.
Сутрадан, уз ручак, она је почела причу о томе, а он је слушао очију пуних суза. Рекао је да је упознат са тим и да је читав живот осјећао велику бол и стид због тога. Одлучили су да заједно покушају убједити оца да призна и отпочне лијечење. Били су сигурни да ће уз помоћ мајке то и успијети. Међутим, виђевши у ком правцу тече прича, родитељи су скочили оптужујуци снаху како жели да их посвађа и да то што она прича није тачно. Свих четверо добро су знали да је то истина. Виђевши да неће успјети у свом науму, тетка им је оштро и одлучно рекла: Ако не желите прихватити проблем, ваша ствар, само сам хтјела помоћи. Али нећу дозволити да то постане и мој проблем, стога вас упозоравам да се случајно не би десило да моја кћерка доживи било шта слично од њега. Растргнула бих вас властитим зубима и канџама-сиктала је тетка попут разјарене вучице. Након тога окренула се и отишла.
Ту тему никада више нису дотакли, а њихови односи су се с временом изгладили. Када би се могао изузети овај проблем, то је била једна весела, поштена, радна породица која би за своју ђецу живот дала. Само што никада нису могли да се суоче са највећим проблемом који су имали.
-Видите, Иванка, они су хтијели да помогну, али нису успјели. Да ли су се довољно трудили? Ипак су покушали и када би сви који знају некога педофила пријавили и тако дали допринос, вјерујем да би било користи.
-Покушали би, они који нису повријеђени од стране таквих, али је и то велико питање јер да ли би то они разумијели? Исто тако, они који су на својој кожи осјетили угриз змије отровнице од чијег се отрова не умире лако, него годинама послије отров кружи жилама, пролази кроз све органе и свако мало запече, зажари толико да те подсјети да је ту, у теби и да ће бити док год живиш. То можемо протумачити и овако. Као када се посвађају двије комшинице па једна другој каже: твоје дијете је криво, да је оно моје, ја бих њега лако васпитала, не би оно мени тако. Значи, лако бих ја ријешила туђи проблем, али мој проблем је заиста проблем и њега је скоро не могуће ријешити!
-Иванка, ви сте свијесни да не можете узети гумицу и избрисати дио вашег живота, морате једноставно да научите да живите са тим. Морате да нађете начин на који ћете моћи размишљати о вашем животу а да при томе не доживљавате стрес. Читајте, пуно читајте, пишите о својим осјећајима, причајте ако вам је тако лакше, редовно посјећујте психолога. Можете да одете свештенику, да са њим разговарате, они су исто, јако добри психолози који познају људску душу. Конкретно читање, помогло је многима са сличним животним причама да схвате, да очврсну и да у својој глави развију филм који је неопходан за опстанак.
Када смо предходно причали о депресији и њеном лијечењу, па смо као један од начина излијечења поменули ,,подршка људи са сличним проблемом”. То значи да разговор, односно информација о томе, како се други људи боре са проблемом и на који га начин ријешавају, може пуно помоћи. Због тога постоје такозване радионице, гђе се састају људи са сличним проблемима, људи који могу разумјети и осјетити бол, једни другима помоћи. Ево на примјер, једно од основних средстава комуникације и информисања дањашнице јесте интернет. Ту можете да нађете пуно информација и идеја везаних за тај и било који други проблем. Посветите се томе, изтражујте, наћи ћете ви нешто што ће вам бити занимљиво те уз то да оздравите. Ви сте, Иванка, једна врло интелигентна жена, што сте до сада и показали тако да ја у ваше излијечење уопште не сумњам.
-Хвала, докторице, тачно је што сте рекли да би данас живот био просто осакаћен без интернета, али видите ви ироније, и сами знате какве све могућности интернет пружа и педофилима као и свима нама. Данас се интернетом служи 99% ђеце свих доби и сви су они изложени ризику. Интересантно и истинито, не можемо замислити живот без интернета, па савремено друштво, па пословања, а толико опасности вреба. Но, тако је то у животу, увијек постоји друга страна медаље.
Када сте поменули свештенике паде ми на памет прича једне старице која је у ИИ свјетском рату стотину пута била силована. Силовали су је у логору, како и кад год су то хтјели. Дешавало се то и по неколико пута дневно и наравно увијек различите особе, мада су се враћали и они исти. Није се могла отимати нити бунити јер би само још горе прошла, добила би батине. Морала је искључиво онако како су захтијевали. Било би их прљавих и пијаних, заударали су на зној, алкохол, крв, барут и цигаре. Да ти се смучи када причас о томе.
Јадница је остала трудна, а да није ни знала са ким. Бог јој је сваким даном све више одузимао памет и тада су је, пуком срећом дали у размјену. Трудна, а без разума, сваким даном је све више мрзила своје нерођено дијете, које ничему није било криво. У налетима свога безнађа, стиснутим песницама ударала би свој велики стомак јер није могла поднијети да у њој расте плод ко зна чијег сјемена разврата, зла и поганштине. Са својих двадесет година била је жива слика јада и чемера. Није могла ријешити нити прихватити проблем и зато је све дубље тонула у живи пијесак свог суровог живота. Тако је бивало све док не би изгубила свијест од глади, бола, удараца. Једно јутро се пробудила у неком другачијем свијету. У свијету мира и тишине. Неко ју је, у онако бесвијесном стању, однио у манастир. Тада је свештеник одрадио свој дио посла па је узео под своје окриље.
Она се у манастиру породила. Родила је прелијепог ђечака, здравог и живахног. Био је јако крупна беба. Уз разговор и молитве, она је лагано налазила смирење.Ту су га крстили и ту су наставили, живот у манастиру. Разговарао је са њом, помогао да прихвати и да му буде права мајка, онаква какву свако дијете и заслужује. Помогао јој је да на друго мјесто потисне сва сјећања на страшне муке, а да јој на првом мјесту буде њено чедо које није криво ни за шта. Уз помоћ свештеника, она је схватила да је то дијете, за њу дар са неба, а не казна, и да схвати да нам Бог никад на леђа не товари већи терет него што можемо понијети. Никада није тачно утврђено којој вјери је припадала, али је ипак остала у тој светињи. То је за мене, докторице, прави свештеник. Он је осјетио њену бол и првенствено био човјек и својом благом, једноставном, од Бога посланом ријечју, утјешио је и приволио рањену мајку уз безгрешно дијете, баш као што треба да буде.
-Јесте, то је баш снажна, осјећајна и тешка прича, која може помоћи онима који то знају извући од ње. А сто се тиче приче о вашој тетки, то је заиста једно непредвиђено искуство.Видите Иванка, колико је свијет мали, зар послије толико година, човјек који ју је на смрт уплашио као дијете постане члан њене породице. Сада је то човјек који је њој и неној ђеци пуно помогао и она му је на томе јако захвална, али увијек опрезна.
Још сам хтјела Иванка, да вас питам, да ли сте икада разговарали са својом сестром о томе што вам се десило? Да ли вам је било лакше, јесте ли се разумјеле?
-Разговарале смо, како да не, само што се то десило пуно касније него што је требало. Биљана је дошла код мене на кафицу и у току необавезног разговора ја сам је питала како се то десило? Онда ми је она отпочела своју причу, прљаву и јадну али истиниту.
-,,Било је то једног прољетног поднева, баш некако пред Васкрс”- почела је Биљана своју исповјест. Отишла сам чика Вељиној кући да бих његовим кћеркама показала математику. Међутим, он је био сам код куће. Када сам га питала за његове кћери, одговорио је да их већ очекује. Наравно, лагао је. Сјео је на кауч и узео ме у крило. Нисам у томе виђела ништа лоше јер сам била само двије године старија од његових кћерки. Имала сам десет година и у чика Вељи сам виђела другог оца. Он је почео да ме милује по потиљку и по коси те се лагано спуштао на ниже. Рекао је како ће он да ме научи свему што ће ми требати онда када будем имала момка. Дошао је до груди које су већ биле у почетку развоја и ту се највише задржао. Онда је кренуо да ме љуби по врату, лицу и уснама и очајнички желио да ми стрпа језик у уста.
Ја сам се противила, а то га је још више узбуђивало. Дирао ме по стомаку и спуштао се до мојих хлачица које је врло спретно откопчао и његова рука је била ту. Ни сама не знам колико је то трајало, вјероватно док он није утолио своју прљаву глад, а за мене је то била читава вјечност. Био је то наш први такав сусрет.
То што смо били познаници и што су се наше породице дружиле и уживале ,,узајамно повјерење”, то је све било горе по мене. Често сам ишла тамо, не својом вољом, а и он је долазио нашој кући. Тако се то понављало, он би ми дирао груди, рукама и језиком, љубио ме и увијек желио да ми у уста стрпа своју дугачку и љигаву језичину. На то бих ја одмах добила нагон за повраћање.
Увијек сам се отимала, али сам била премала и преслаба да бих успјела. Родитељи, који ништа нису могли наслутити свакодневно су испијали кафу са њима, а он је несметано проводио своју намјеру. Један пут је дошао нашој кући, пришао ми са леђа, узео ме за груди и као каква разјарена животиња дисао и дахтао за врат, а његове одвратне слине цуриле су низ мене. Намјесто ме да му сједнем у крило, баш на његов пенис, који је био у ерекцији, осјетила сам то кроз његове и своје хлаче. Мрдао ме и увијао тамо-амо, како је њему одговарало и ја сам се престла отимати, само су ми сузе љевале низ лице.
Када је хтио, радио је то, када је хтио престајао је како год се њему прохтјело. Ја сам се престала бранити, мислила сам, што прије добије то што жели, прије ће све бити готово. Када би обавио свој ритуал оставио би ми двије, три марке, вјероватно као неку награду. Не могу ти, сестро, рећи, исказати ријечима, какву сам празнину тада осјећала.Т о је једно јадно, патетично осјећање које нико неможе да разумије”...
-,,Може, ја могу селе”- рекла сам јој искрено-,,ја те могу разумијети, ја и онај ко је то доживио.” Само ти причај и не брини да ли ћеш бити схваћена све док сам ја ту. Мени је жао сто се једна другој нисмо нашле у невољи пуно раније.
-,,Колико сам јадна била”, наставила је Биљана, колико сам себи била одвратна и прљава, колико сам мрзила своје проклете груди, које су упркос мени, сваким даном бивале све љепше, а мени све одвратније. Моје груди су га привлачиле као магнет. Проклињала сам дан када сам одређена да будем женско. Када сам му запријетила да ћу рећи шта ради, дрско је одговорио да ми то не вриједи и да нико у то неће повјеровати. Једнога дана је дошао у кућу, само сам га угледала на вратима и сузе су ми клизнуле низ лице.
На његово питање шта ми је, кратко сам одговорила да ме боли глава. Пришао ми је и почео да ме масира, па опет старим путем од груди, па ниже. Масирао ми стомак и брзим покретом откопчао ми хлаче па сам за час остала без доњег веша. Нисам се бунила, све сам пустила, нека, прије ће завршити и отићи. Говорио ми је да не бринем и да то није ништа лоше те да он то ради и мојој другарици Сањи, и да се она уопште не буни као ја.
Никада нисам питала Сању за то јер бих тако и себе открила. Знала сам да је и она жртва, а то да је уживала била је једна његова гнусна лаж као што је и сам био. На телевизор је оставио једну марку и отишао! Остала сам зурећи у једну тачку на плафону, а сузе су ми се сливале низ гнусно лице. Питам се Иванка, одакле ми толико суза? Као да се поток сливао и губио се у пукотини мога срца.
-Да, знам то врло добро-одговорила сам Биљани. Исплакала сам море суза, могло се сигурно мјерити на кубике, не знам како их уопште више имам. Него, настави ти, реци, бит ће ти лакше.
-“Сјећам се једном, браћа су ме послала по нешто од чика Веље. Знала сам да ће, ако буде сам одмах насрнути на мене, па сам молила Бога да не буде тако. Чим сам дошла, пришао ми је са леђа, ухватио ме за груди и почео да ми дахће у врат као расплодни бик. Вукао ме је све више и чвршће како би што боље осјетила његову набреклост. Све се то дешавало док се на улазним вратима није појавила његова жена, водећи за руке његове двије кћерке, млађе од мене само двије године. Ја сам се скаменила, само сам чекала шта ће да се деси!”
-,,Па да ли је она то виђела?” упитла сам је, гризући нокте док ми крв не крене.
-Нити је проговорила, нити је реаговала, нити је икада ишта рекла, али ја сам некако увијек имала осјећај да она врло добро зна какво је страшно створење био њен муж. А шта је могла?
-Видиш, Биљана, да смо се прије отвориле једна другој, било би нам пуно лакше, не би све то саме пролазиле, имале бисмо једна другу. Ваљда је то она груба страна живота, онај трновити дио пута који мора свако да прође да би пронашао свој мир. Али не брини, знаш како кажу: ,,Послије кише увије дође сунце”. Бит ћемо јаке! И побједити! Ја сам тако слично прошла са Жарком!
-Да ли је то онај стари, тета Станин муж?
-Да, да то је тај матори-одговорила сам Биљани.
-Е, ово што ћу ти сада рећи нисам никада ником рекла! Још давно, не знам ни колико сам година имала, прије овога са чика Вељом била сам у кући код тета Стане. Не сјећам се ни зашто ни како сам ту доспијела, углавном она није била кући-рекла је Биљана и на минут заћутала.
-Језа ми је пошла из петних жила да се пење кроз ноге па на више. Постајало ми је све хладније. Иако сам слутила ста ће се десити, нервозно сам прекинула њену шутњу.
-Па шта се десило? Питала сам, а унапријед знала одговор.
-,,Редослијед не знам, једноставно се не сјећам, али добро памтим да ме је чика Жарко распремио и ја сам стајала испред њега у розе гаћицама са цвјетићима разних боја. Сјећам се како ме је чудно посматрао и говорио да имам лијепе гаћице и да он има нешто лијепо за мене. Скинуо се го и тако стајао испред мене.Тада сам први пут виђела голо тијело одраслог мушкарца који није марио за то што је могао да ми буде ђед, а не отац. Било је јако давно и нисам могла имати више од седам година. Само седам проклетих година”, причала је Биљана док јој је уска бијела брада дрхтала од јада и горчине.
-Када си то испричала мами и како си се на то одлучила?
-Како, па не знам ни сама, након четири године злостављања када бол више није имао гђе да стане једноставно сам проговорила и бујица ријечи је потекла из унутрашњости. Причала сам, причала и причала, све док није изашло све што се таложило годинама. Када сам напокон завршила подигла сам поглед и ухватила мајчин. Њене очи, као суво ријечно корито у коме нема ни капи воде, него само пусте пукотине, беживотно су зуриле, не у мене него дубоко кроз мене. Лице јој је било као камењар на коме нема ниједног вјесника прољећа. Била је јака, као бедеми, без и једне сузе.”
-Добро, Биљо, јесили икада затражила стручну помоћ?
-Не, ако мислиш на психијатра, али сам једне прилике отишла свештенику. Једноставно кад је све то прошло, ја висе нисам могла подњети оно што ми се дешавало, након свега. Не знам како ћеш ме разумјети нити шта ћес мислити о мени након овога што ћу ти рећи”-несигурно је гледала у мене.
-Само ти причај и не брини шта ћу ја мислити или рећи, важно је да теби буде боље. И ја сам кроз то прошла.
-,,Знам ја да то звучи невјероватно, али моје кризе су почеле тако, из чиста мира и ја сам виђела мамину смрт. Нисам сањала, него сам била будна, а видим како мама умире, како је купају, како лежи на одру, сахрану и нас све поред гроба. Послије тога су ми се привиђала наша браћа те како их неки људи мртве и у комадима, ваде из аутомобила. Имала сам тада момка па сам почела и њега да виђам у тим својим визијама. Мртвог, изгорјелог у преврнутом и запаљеном ауту.
Никада му, мило моје, нисам то поменула и одлучила сам да ћу да се правим да сам спавала и да незнам ни да се десило. Никада, црна ја, нисам сазнала да ли је он те ноћи био будан или је спавао. Од тада никада више нисам била у берби са својим Стевом, Бог да му душу прости, нити игђе друго насамо. Увијек сам, злато моје, мислила да смо обоје добро знали, али једно другом никада нисмо споменули.
Могу ти рећи, ’ћери моја, не би’ ја ни сада о томе причала да је мој јадни Стево жив! Сви моји, помрли су, па могу, али ђецо моја добро је да се зна јер може ваљати некоме моја, црна прича. Само, било ми је тешко носити то на души, све до сада!” - причала је бака Душанка промуклим, чудним гласом и крајичком мараме бришући своје сузне очи.
-Сада ми је јасно, докторка, о каквом је терету бака причала. Сада, али онда нисам имала појма. Сада разумијем како је било њеној души, а можда не могу ни замислити, јер је брат у питању. Добра бака Душанка, својом је причом хтјела да спаси некога, својимнеких нација, не презају да се упусте у то. Видите само шта се дешава на појединим светим мјестима код свих народа, а да њихови поглавари, шефови и надлежни, ни прстом да мрдну. Чак се усуђују позвати на ријеч Исусову: ,,Да не осуђујемо јер ни сам Господ није осуђивао”. Па шта онда да радимо, да мирно гледамо како нам упропашћавају ђецу, руше им снове и гасе животе. Молим вас колико је година прошло како су они свештеници злостављали ону јадну, глухонијему ђецу?
То су сада људи од педесет-шездесет година, који желе, након толико година да добију бар једно извињење и да им се бар на такав начин врати мрвица од свег украденог достојанства. Али не-они им ни толико не дају. Зар тим људима није и превише што морају да живе са својим хендикепом, који им је Бог зна зашто одређен, него треба да им се нађу неки болесници и да им због свог болесног нагона додају још и сексуално злостављање?
Ма дајте, молим вас па то је страшно! Какав ум то може смислити и да без труна савјести, спроведе у ђело? Само јако болестан ум, који као вирус, има задатак да својим присуством зарази све око себе, а онда, као нека опака бактерија, приљепи и да је се несрећник, у којег је ушла, не може никако ријешити. Не ругам се ја, докторка, болести, Боже сачувај, него указујем на то да свеукупно друштво треба нешто да подузме, да их натјера, кад се већ зна ко су, на лијечење и то обавезно лијечење, или да се не дозволи да се, ма ко то био, не извуче из тога. И ја сам болесна па се лијечим.
Само разлика је у томе, што су мојој болести доприњели управо, такви људи, што је моја сестра болесна због једног таквог и што је свака четврта ђевојчица и сваки седми ђечак у на овим просторима, болесни због неадекватног збрињавања оних других. Оних болесника који су заразили ону глухонијему ђецу, већ одавно нема, па их не можемо подвргнути лијечењу, али би им се могла дати она мала кап окрепљења.
-Извините - тек толико да им се каже. Није срамота бити болестан. Болест не бира, она узима онога ко јој се нађе на путу и ко нема добар имунитет, али је срамота и грехота знати за болест, а не тражити јој лијека, не признати. То је по мени оно најгоре у овом друштву, што мало ко од нас хоће признати своју грешку. Што је тако тешко рећи ,,извини” и ако је могуће, исправити грешку. Баш онај исти Исус, на кога се неки, богохулећи позивају, рекао је: ”Нека први камен, баци онај, који је без гријеха”, значи да смо сви грешни, али је исто тако још рекао: ,,Иди кћери, покај се, и немој више гријешити”. Мислим да је том реченицом пуно тога речено.
Није ми јасно зашто се народ не запита и стави себе или своје дијете у положај тих жртава па да макар на трен покуша осјетити како се осјећају. Иако, и сама знам да је немогуће разумјети некога у чијој ситуацији ниси био и да је истинита она народна: ,,Туђа рука свраба не чеше!” Када се само сјетим својих сексуалних односа, у вријеме моје најтеже кризе, какве су то муке биле. Шта ћу, жао ми Луке да испашта на све могуће начине, па кажем нека, издржат ћу ја! Али када затворим очи и умјесто свога мужа, видим свога оца, неког од своје браће или што је још горе, своје сопствено дијете, истог момента бих осјетила грч у желудцу и отрчала у тоалет повраћати. То би ме сламало, најрадије бих се била одмах убила али једноставно Бог то није дозволио, јер ,,само Бог ти да живот и само Он га може и одузети”! Нико други ни случајно то неби смио! Жељела бих да се што више жртава сексуалног насиља одважи и направи корак који сам ја направила, јер само тако може успјети. Уз помоћ љекара, који је први и основни чинилац, радећи по његовом упутству, сигурно ће врло брзо доћи до побољшања. Веома битно је наћи љекара који је прије свега, разуман човјек. То зна бити јако тешко, али ја сам успјела. Нисам га могла наћи сједећи у кући и очајавајући. Нашла сам вас, докторка, и нисам се покајала.
-Хвала, Иванка, али када би сви били упорни као што сте ви и спремни на комуникацију и нама би било пуно лакше. Рекли сте доста тога и слажем се са вама да би сви могли јако пуно да помогну у сузбијању те ,,пошасти”. Потребно је само мало воље и труда.
-Како да не, може помоћи свако ко се заинтересује. Имам једну пријатељицу, додуше доста млађу од мене, која се јако разбољела и треба да оперише срце. Једно вече, изашла је са друштвом у кафић гђе обично излазе. Тада им је пришао један ,,угледни грађанин” чије везе и познанства сежу до самог врха. Одлучио је да их мало почасти. Када је конобар пришао и питао их шта ће попити, Злата је одлучно одбила. ,,Угледни грађанин’’ је врло добро знао ко је Злата. Онако понизак, спалав и прецизно зачешљан, пришао је Злати и као ,,сав послован”, питао је за здравље. Она му је кратко и прилично грубо одговорила да је добро.” Добро онда, хајде да се нађемо један дан или овако увече, па да ми даш број жиро рачуна и да ти уплатим одређену своту новца, за твоје лијечење!”-рекао је сав послован и тобоже забринут.
-,,Знате шта господине”-одговорила је Злата- ви и ја се нећемо наћи нити један дан нити вече. Јадно, то што радите са ђевојчицама од петнаест година, купујете их за паре и видим да сте и вечерас дошли у лов. Али добро ме слушајте шта ћу вам рећи: Да ми понудите ново срце, ни тада ме не бисте ухватили у своју мрежу”. Само се кисело насмијешио и удаљио од ње, тражећи на другом мјесту више успјеха. Није имао толико достојанства нити имало карактера да се постиди пред болесном ђевојком, вршњакињом своје ђеце.
-Чињеница је - рекла је докторица - да таквих људи има у свим сферама нашег друштва, да их има богатих и сиромашних, школованих и нешколованих. Исто тако је чињеница да нико од тих педофила никада није затражио помоћ стручног лица. Због тога не би требало да се ћути о томе. Не знам како ће то вама да звучи, Иванка, али и тим људима је потребна помоћ, али је наше друштво слијепо и глухо за те проблеме. То доказује и закон о кажњавању педофила.
-Када размишљам о њима као о губавцима болесницима, просто ми их дође жао и веома бих се трудила да им што више помогнем, али када се сјетим боли кроз коју сам пролазила, ја и све остале жртве које су пуно горе прошле, због тих људи…ух, не знам! Када само помислим на сву ону ђецу која нису ни почела живјети, а на њиховом животу већ је почивала велика црна мрља, већа од оне коју танкер, приликом незгоде пролије у море, нафтне мрље, тако велике и црне на невиној младој души.
Ох, када помислим, не дај ми благи Господе Боже - крстећи се својим дрхтавим рукама, причала је Иванка - да би неко тако могао да повриједи моју кћер или сина, е то би онда била кап која би прелила часу, ту ја више докторка не бих имала милости ни сажаљења. Нико од нас не зна шта га сутра чека и може баш да нам се деси оно што би смо најмање хтијели, али када би се десило да неко од мојих најмилијих оболи од те проклете болести лично бих се побринула за њега. Да ли сам вам, докторице, причала о човјеку који је био свекар моје тетке?
-Не, али причајте ми сада. Ја вас слушам.
-Прва четири разреда, тетка је завршила у сеоској школи. Даље школовање је наставила у граду. Већ прве године десило се нешто што сеоска ђевојчица никада није могла очекивати. Стојећи на аутобуској станици и чекајући превоз, једног касног јесењег предвечерја, тетка је посматрала градско шаренило пуно боја и свјетала. Пришла јој је познаница из села и отпочеле су необавезан разговор и лагано се шеткајући перонима, све до тоалета. Понекад би, удубљене у причу, застајале па опет настављале истом путањом. Кроз сумрак им се причини да им је неко махнуо из тоалета. Онако наивно, како само дијете то може бити обје су се као по наредби упутиле тамо. Када су пришле ближе, из таме је искочио човјек у дугом кишном мантилу. Стао је испред и раширивши мантил показао им сву своју болесну прљавштину. Испод мантила није имао ништа од ођеће, био је потпуно наг, само је имао чизме на ногама. Сцена као из хорор филма ошинула их је попут бича, пламеног бича који оставља гарави траг на свему што дотакне. Отрчале су до перона и умијешале се у групу ђеце. Од тада се никада више нису издвајале из друштва нити су коме причале о манијаку из тоалета. Није прошло пуно од тог догађаја, исту причу чуле су у школском ходнику. Сви су знали за луђака који то годинама ради, ту на истом мјесту. Генерације су га познавале, а никада га нико није спрјечио у томе. Он је то радио несметано, кад год је хтио, али никада никога није напаствовао нити шта говорио, ,,само” се показивао. Виђале су га генерације и прије и послије. Врло добро су познавале човјека који је више личио на лика из филма страве и ужаса него на једног сеоског домаћина што ће се испоставити да је био.
И тако су године пролазиле, а он је био на свим мјестима гђе се окупљају ђеца, и показивао своје голо тијело. Прошло је неколико година од како је тетка завршила школу. Била је самохрана мајка једне прелијепе ђевојчице. Плаћала је станарину за стан у коме је живјела, имала посао и радила. Упознала је човјека који јој је с временом постао драг као и она њему. Нихова веза је била јако озбиљна и ништа није могло нарушити и угрозити њихов склад. Убрзо су одлучили да се вјенчају.
Позвали су родитеље и њене и његове, да их обрадују. Тетка је припремила закуску и кренула да отвори врата, послије оглашавања звона. Иначе весела и насмијана особа, отворила је врата и осмијех се претворио у гримасу. Човјек са перона стајао је испред њених врата, заједно са својом женом и сином, а теткиним будућим мужем. Успјела је некако да се сабере и да настави по старом и ако је то било просто немогуће. Чим би погледала у тог човјека, виђела би како искаче пред њих у полутами - го голцат. Када је разговор некако отпочео тетка је испред себе виђела једног сасвим другог човјека, друго лице од онога што је она знала. Открила је да је он један, врло интересантан човјек, који ничим не показује своје манијачко понашање.
Та вечер је прошла у најбољем реду али је тетка, до касно у ноћ мислила о свему, о будућем мужу, свекру и свом животу с њима. Боже драги, ко би то могао да замисли онда на перону да би јој тај човјек могао бити нешто у роду. Гђе ли је она моја другарица, што је онда била самном на перону, мислила је тетка да види гђе се удадох. Вријеме је пролазило и све је било у реду, све док једну вечер тетка у својој глави није замислила ружну, али могућу ситуацију. Па она је имала ђевојчицу од тринаест година. Шта ако се деси да јој неко каже како њен ђед искаче и показује се пред њеним другарицама или још горе, изађе пред њу. Ништа јој друго није преостало него да са мужем разговара о томе. Морала је заштитити своју кћер.
Сутрадан, уз ручак, она је почела причу о томе, а он је слушао очију пуних суза. Рекао је да је упознат са тим и да је читав живот осјећао велику бол и стид због тога. Одлучили су да заједно покушају убједити оца да призна и отпочне лијечење. Били су сигурни да ће уз помоћ мајке то и успијети. Међутим, виђевши у ком правцу тече прича, родитељи су скочили оптужујуци снаху како жели да их посвађа и да то што она прича није тачно. Свих четверо добро су знали да је то истина. Виђевши да неће успјети у свом науму, тетка им је оштро и одлучно рекла: Ако не желите прихватити проблем, ваша ствар, само сам хтјела помоћи. Али нећу дозволити да то постане и мој проблем, стога вас упозоравам да се случајно не би десило да моја кћерка доживи било шта слично од њега. Растргнула бих вас властитим зубима и канџама-сиктала је тетка попут разјарене вучице. Након тога окренула се и отишла.
Ту тему никада више нису дотакли, а њихови односи су се с временом изгладили. Када би се могао изузети овај проблем, то је била једна весела, поштена, радна породица која би за своју ђецу живот дала. Само што никада нису могли да се суоче са највећим проблемом који су имали.
-Видите, Иванка, они су хтијели да помогну, али нису успјели. Да ли су се довољно трудили? Ипак су покушали и када би сви који знају некога педофила пријавили и тако дали допринос, вјерујем да би било користи.
-Покушали би, они који нису повријеђени од стране таквих, али је и то велико питање јер да ли би то они разумијели? Исто тако, они који су на својој кожи осјетили угриз змије отровнице од чијег се отрова не умире лако, него годинама послије отров кружи жилама, пролази кроз све органе и свако мало запече, зажари толико да те подсјети да је ту, у теби и да ће бити док год живиш. То можемо протумачити и овако. Као када се посвађају двије комшинице па једна другој каже: твоје дијете је криво, да је оно моје, ја бих њега лако васпитала, не би оно мени тако. Значи, лако бих ја ријешила туђи проблем, али мој проблем је заиста проблем и њега је скоро не могуће ријешити!
-Иванка, ви сте свијесни да не можете узети гумицу и избрисати дио вашег живота, морате једноставно да научите да живите са тим. Морате да нађете начин на који ћете моћи размишљати о вашем животу а да при томе не доживљавате стрес. Читајте, пуно читајте, пишите о својим осјећајима, причајте ако вам је тако лакше, редовно посјећујте психолога. Можете да одете свештенику, да са њим разговарате, они су исто, јако добри психолози који познају људску душу. Конкретно читање, помогло је многима са сличним животним причама да схвате, да очврсну и да у својој глави развију филм који је неопходан за опстанак.
Када смо предходно причали о депресији и њеном лијечењу, па смо као један од начина излијечења поменули ,,подршка људи са сличним проблемом”. То значи да разговор, односно информација о томе, како се други људи боре са проблемом и на који га начин ријешавају, може пуно помоћи. Због тога постоје такозване радионице, гђе се састају људи са сличним проблемима, људи који могу разумјети и осјетити бол, једни другима помоћи. Ево на примјер, једно од основних средстава комуникације и информисања дањашнице јесте интернет. Ту можете да нађете пуно информација и идеја везаних за тај и било који други проблем. Посветите се томе, изтражујте, наћи ћете ви нешто што ће вам бити занимљиво те уз то да оздравите. Ви сте, Иванка, једна врло интелигентна жена, што сте до сада и показали тако да ја у ваше излијечење уопште не сумњам.
-Хвала, докторице, тачно је што сте рекли да би данас живот био просто осакаћен без интернета, али видите ви ироније, и сами знате какве све могућности интернет пружа и педофилима као и свима нама. Данас се интернетом служи 99% ђеце свих доби и сви су они изложени ризику. Интересантно и истинито, не можемо замислити живот без интернета, па савремено друштво, па пословања, а толико опасности вреба. Но, тако је то у животу, увијек постоји друга страна медаље.
Када сте поменули свештенике паде ми на памет прича једне старице која је у ИИ свјетском рату стотину пута била силована. Силовали су је у логору, како и кад год су то хтјели. Дешавало се то и по неколико пута дневно и наравно увијек различите особе, мада су се враћали и они исти. Није се могла отимати нити бунити јер би само још горе прошла, добила би батине. Морала је искључиво онако како су захтијевали. Било би их прљавих и пијаних, заударали су на зној, алкохол, крв, барут и цигаре. Да ти се смучи када причас о томе.
Јадница је остала трудна, а да није ни знала са ким. Бог јој је сваким даном све више одузимао памет и тада су је, пуком срећом дали у размјену. Трудна, а без разума, сваким даном је све више мрзила своје нерођено дијете, које ничему није било криво. У налетима свога безнађа, стиснутим песницама ударала би свој велики стомак јер није могла поднијети да у њој расте плод ко зна чијег сјемена разврата, зла и поганштине. Са својих двадесет година била је жива слика јада и чемера. Није могла ријешити нити прихватити проблем и зато је све дубље тонула у живи пијесак свог суровог живота. Тако је бивало све док не би изгубила свијест од глади, бола, удараца. Једно јутро се пробудила у неком другачијем свијету. У свијету мира и тишине. Неко ју је, у онако бесвијесном стању, однио у манастир. Тада је свештеник одрадио свој дио посла па је узео под своје окриље.
Она се у манастиру породила. Родила је прелијепог ђечака, здравог и живахног. Био је јако крупна беба. Уз разговор и молитве, она је лагано налазила смирење.Ту су га крстили и ту су наставили, живот у манастиру. Разговарао је са њом, помогао да прихвати и да му буде права мајка, онаква какву свако дијете и заслужује. Помогао јој је да на друго мјесто потисне сва сјећања на страшне муке, а да јој на првом мјесту буде њено чедо које није криво ни за шта. Уз помоћ свештеника, она је схватила да је то дијете, за њу дар са неба, а не казна, и да схвати да нам Бог никад на леђа не товари већи терет него што можемо понијети. Никада није тачно утврђено којој вјери је припадала, али је ипак остала у тој светињи. То је за мене, докторице, прави свештеник. Он је осјетио њену бол и првенствено био човјек и својом благом, једноставном, од Бога посланом ријечју, утјешио је и приволио рањену мајку уз безгрешно дијете, баш као што треба да буде.
-Јесте, то је баш снажна, осјећајна и тешка прича, која може помоћи онима који то знају извући од ње. А сто се тиче приче о вашој тетки, то је заиста једно непредвиђено искуство.Видите Иванка, колико је свијет мали, зар послије толико година, човјек који ју је на смрт уплашио као дијете постане члан њене породице. Сада је то човјек који је њој и неној ђеци пуно помогао и она му је на томе јако захвална, али увијек опрезна.
Још сам хтјела Иванка, да вас питам, да ли сте икада разговарали са својом сестром о томе што вам се десило? Да ли вам је било лакше, јесте ли се разумјеле?
-Разговарале смо, како да не, само што се то десило пуно касније него што је требало. Биљана је дошла код мене на кафицу и у току необавезног разговора ја сам је питала како се то десило? Онда ми је она отпочела своју причу, прљаву и јадну али истиниту.
-,,Било је то једног прољетног поднева, баш некако пред Васкрс”- почела је Биљана своју исповјест. Отишла сам чика Вељиној кући да бих његовим кћеркама показала математику. Међутим, он је био сам код куће. Када сам га питала за његове кћери, одговорио је да их већ очекује. Наравно, лагао је. Сјео је на кауч и узео ме у крило. Нисам у томе виђела ништа лоше јер сам била само двије године старија од његових кћерки. Имала сам десет година и у чика Вељи сам виђела другог оца. Он је почео да ме милује по потиљку и по коси те се лагано спуштао на ниже. Рекао је како ће он да ме научи свему што ће ми требати онда када будем имала момка. Дошао је до груди које су већ биле у почетку развоја и ту се највише задржао. Онда је кренуо да ме љуби по врату, лицу и уснама и очајнички желио да ми стрпа језик у уста.
Ја сам се противила, а то га је још више узбуђивало. Дирао ме по стомаку и спуштао се до мојих хлачица које је врло спретно откопчао и његова рука је била ту. Ни сама не знам колико је то трајало, вјероватно док он није утолио своју прљаву глад, а за мене је то била читава вјечност. Био је то наш први такав сусрет.
То што смо били познаници и што су се наше породице дружиле и уживале ,,узајамно повјерење”, то је све било горе по мене. Често сам ишла тамо, не својом вољом, а и он је долазио нашој кући. Тако се то понављало, он би ми дирао груди, рукама и језиком, љубио ме и увијек желио да ми у уста стрпа своју дугачку и љигаву језичину. На то бих ја одмах добила нагон за повраћање.
Увијек сам се отимала, али сам била премала и преслаба да бих успјела. Родитељи, који ништа нису могли наслутити свакодневно су испијали кафу са њима, а он је несметано проводио своју намјеру. Један пут је дошао нашој кући, пришао ми са леђа, узео ме за груди и као каква разјарена животиња дисао и дахтао за врат, а његове одвратне слине цуриле су низ мене. Намјесто ме да му сједнем у крило, баш на његов пенис, који је био у ерекцији, осјетила сам то кроз његове и своје хлаче. Мрдао ме и увијао тамо-амо, како је њему одговарало и ја сам се престла отимати, само су ми сузе љевале низ лице.
Када је хтио, радио је то, када је хтио престајао је како год се њему прохтјело. Ја сам се престала бранити, мислила сам, што прије добије то што жели, прије ће све бити готово. Када би обавио свој ритуал оставио би ми двије, три марке, вјероватно као неку награду. Не могу ти, сестро, рећи, исказати ријечима, какву сам празнину тада осјећала.Т о је једно јадно, патетично осјећање које нико неможе да разумије”...
-,,Може, ја могу селе”- рекла сам јој искрено-,,ја те могу разумијети, ја и онај ко је то доживио.” Само ти причај и не брини да ли ћеш бити схваћена све док сам ја ту. Мени је жао сто се једна другој нисмо нашле у невољи пуно раније.
-,,Колико сам јадна била”, наставила је Биљана, колико сам себи била одвратна и прљава, колико сам мрзила своје проклете груди, које су упркос мени, сваким даном бивале све љепше, а мени све одвратније. Моје груди су га привлачиле као магнет. Проклињала сам дан када сам одређена да будем женско. Када сам му запријетила да ћу рећи шта ради, дрско је одговорио да ми то не вриједи и да нико у то неће повјеровати. Једнога дана је дошао у кућу, само сам га угледала на вратима и сузе су ми клизнуле низ лице.
На његово питање шта ми је, кратко сам одговорила да ме боли глава. Пришао ми је и почео да ме масира, па опет старим путем од груди, па ниже. Масирао ми стомак и брзим покретом откопчао ми хлаче па сам за час остала без доњег веша. Нисам се бунила, све сам пустила, нека, прије ће завршити и отићи. Говорио ми је да не бринем и да то није ништа лоше те да он то ради и мојој другарици Сањи, и да се она уопште не буни као ја.
Никада нисам питала Сању за то јер бих тако и себе открила. Знала сам да је и она жртва, а то да је уживала била је једна његова гнусна лаж као што је и сам био. На телевизор је оставио једну марку и отишао! Остала сам зурећи у једну тачку на плафону, а сузе су ми се сливале низ гнусно лице. Питам се Иванка, одакле ми толико суза? Као да се поток сливао и губио се у пукотини мога срца.
-Да, знам то врло добро-одговорила сам Биљани. Исплакала сам море суза, могло се сигурно мјерити на кубике, не знам како их уопште више имам. Него, настави ти, реци, бит ће ти лакше.
-“Сјећам се једном, браћа су ме послала по нешто од чика Веље. Знала сам да ће, ако буде сам одмах насрнути на мене, па сам молила Бога да не буде тако. Чим сам дошла, пришао ми је са леђа, ухватио ме за груди и почео да ми дахће у врат као расплодни бик. Вукао ме је све више и чвршће како би што боље осјетила његову набреклост. Све се то дешавало док се на улазним вратима није појавила његова жена, водећи за руке његове двије кћерке, млађе од мене само двије године. Ја сам се скаменила, само сам чекала шта ће да се деси!”
-,,Па да ли је она то виђела?” упитла сам је, гризући нокте док ми крв не крене.
-Нити је проговорила, нити је реаговала, нити је икада ишта рекла, али ја сам некако увијек имала осјећај да она врло добро зна какво је страшно створење био њен муж. А шта је могла?
-Видиш, Биљана, да смо се прије отвориле једна другој, било би нам пуно лакше, не би све то саме пролазиле, имале бисмо једна другу. Ваљда је то она груба страна живота, онај трновити дио пута који мора свако да прође да би пронашао свој мир. Али не брини, знаш како кажу: ,,Послије кише увије дође сунце”. Бит ћемо јаке! И побједити! Ја сам тако слично прошла са Жарком!
-Да ли је то онај стари, тета Станин муж?
-Да, да то је тај матори-одговорила сам Биљани.
-Е, ово што ћу ти сада рећи нисам никада ником рекла! Још давно, не знам ни колико сам година имала, прије овога са чика Вељом била сам у кући код тета Стане. Не сјећам се ни зашто ни како сам ту доспијела, углавном она није била кући-рекла је Биљана и на минут заћутала.
-Језа ми је пошла из петних жила да се пење кроз ноге па на више. Постајало ми је све хладније. Иако сам слутила ста ће се десити, нервозно сам прекинула њену шутњу.
-Па шта се десило? Питала сам, а унапријед знала одговор.
-,,Редослијед не знам, једноставно се не сјећам, али добро памтим да ме је чика Жарко распремио и ја сам стајала испред њега у розе гаћицама са цвјетићима разних боја. Сјећам се како ме је чудно посматрао и говорио да имам лијепе гаћице и да он има нешто лијепо за мене. Скинуо се го и тако стајао испред мене.Тада сам први пут виђела голо тијело одраслог мушкарца који није марио за то што је могао да ми буде ђед, а не отац. Било је јако давно и нисам могла имати више од седам година. Само седам проклетих година”, причала је Биљана док јој је уска бијела брада дрхтала од јада и горчине.
-Када си то испричала мами и како си се на то одлучила?
-Како, па не знам ни сама, након четири године злостављања када бол више није имао гђе да стане једноставно сам проговорила и бујица ријечи је потекла из унутрашњости. Причала сам, причала и причала, све док није изашло све што се таложило годинама. Када сам напокон завршила подигла сам поглед и ухватила мајчин. Њене очи, као суво ријечно корито у коме нема ни капи воде, него само пусте пукотине, беживотно су зуриле, не у мене него дубоко кроз мене. Лице јој је било као камењар на коме нема ниједног вјесника прољећа. Била је јака, као бедеми, без и једне сузе.”
-Добро, Биљо, јесили икада затражила стручну помоћ?
-Не, ако мислиш на психијатра, али сам једне прилике отишла свештенику. Једноставно кад је све то прошло, ја висе нисам могла подњети оно што ми се дешавало, након свега. Не знам како ћеш ме разумјети нити шта ћес мислити о мени након овога што ћу ти рећи”-несигурно је гледала у мене.
-Само ти причај и не брини шта ћу ја мислити или рећи, важно је да теби буде боље. И ја сам кроз то прошла.
-,,Знам ја да то звучи невјероватно, али моје кризе су почеле тако, из чиста мира и ја сам виђела мамину смрт. Нисам сањала, него сам била будна, а видим како мама умире, како је купају, како лежи на одру, сахрану и нас све поред гроба. Послије тога су ми се привиђала наша браћа те како их неки људи мртве и у комадима, ваде из аутомобила. Имала сам тада момка па сам почела и њега да виђам у тим својим визијама. Мртвог, изгорјелог у преврнутом и запаљеном ауту.
(Наставиће се)
Нема коментара:
Постави коментар