Шта то би слобода, шта то би борба, шта то би писање, шта то би истина? Док се нижу речи и док уживам у својој слободи писања коју нико не ограничава, питам се како су се осећали писци и песници године 1946. Нашој земљи и нашем народу познати су конгреси где су се доносиле одлуке о нашој судбини, о томе шта смемо а шта не смемо урадити, написати, а посебно шта „смемо“. Да смо од оних ратоборних то показује и чињеница да смо ударили на „Бег Гутенберга“ * и борили се слепо против громаде за штампање. Да, борили смо се ми. Имамо у нашој историји доста добијених ратова, али и неких изгубљених, о којима се радо „ћути“, верујем и због срамоте и цензуре.
 |
| Јосип Броз, звани Тито, додељује Иви Андрићу Орден јунака социјалистичког рада |
Наши писци и песници, за које верујем да имате велико мишљење, били су под лупом Великих Цензора, и били му испомоћ у ведрењу и облачењу књижевне сцене од педесетих година XX века, а исто то раде њихови демони данас.
Рат је завршен, званично страдање цивила такође је завршено, назире се нека светлија будућност, али пре тога мора се уредити писана реч. И ћирилицом и латиницом, као огњем и мачем, песници и писци морају се приклонити пропаганди. Не званично Западној, не званично Источној, већ оној централној, оној која је хрома, јер величанству се мора удовољити, мора се деци испричати како су се борили против онога и овога, али и против свога, наравно. То је година када су истина и правда одлучиле напустити нашу земљу и уступити престо Цензорима и драгим Цензоркама које су биле курирке, (свака игра речи је занимљива и дозвољена).
Обнову Државе пратила је и обнова књижевности, естетике, али и новог начина размишљања, наравно, ропског начина размишљања и живљења. Истакнуто је да квалитет није битан већ је битна тема. Тема к'о тема рекли би. Шта нас се тиче како неко пише и о чему пише. Е па, поштовани моји, тада је то било веома битно. Поезија је морала третирати социјалне мотиве, мотиве радне акције где уважени почивши Тито – злочинац, није физички помагао свом народу, али је био он или неко од његових изасланика да присуствује отварању, али и затварању, и много чешће убијању. Изоставићу године пре 1946., када су и убијани, и силовани, и паљени. Неистомишљеници.
У мору лудила, идеологија је забранила све друге идеологије, неки писци склоњени су са полица, склоњени су из књиге живих и преписани у оне друге књиге. Или нису ни то доживели, кости су им разасуте по овој нашој Великој Србији, коју је хроми поделио јер бејаше превелика за његов хроми ход.
Првенство су имали писци-песници ратници, те тако Бранко Ћопић (кога је касније полудела УДБА) доби почасно место те нове књижевности, његове партизанске приче истицали су као важне, и друштвено користне (читај партијски подобне) те су на тај начин неговали традицију рата. Знали су они колико је Србима рат ушао у крвоток. Ту се нађе и поетизована биографија почившег Тита (аутор Зоговић), као и многи други. Оно што је свакако занимљиво и интересантно јесте положај Андрића у целој тој причи. Не спори се квалитет Андрића, поставља се питање где је био Марко Ристић да каже (парафразирам) не може Андрић ући у нашу књижевност. Док је био рат крио се у свом стану, није се борио, како је то својевремено рекао за Црњанског. Марко Ристић је био један од оних који су са великим жаром подржавали чишћење неподобних стваралаца и јавно је подржавао да сви они који нису пролили крв за партију и Отаџбину искусе казну. А онда, мало је фалило да и он окуси горак укус крви који оставља за собом шапа комунизма.
Лично није било дозвољено, ја није било прихватљиво. Постојали смо само неко ми, убијено и сахрањено, ојађено. Није било пожељно „занесено“ писати о себи, као што ни „обичном“ човеку није било дозвољено да поседује нешто више. Стрељаше брата Меше Селимовића због кревета и шифоњера? Одузеше сељаку земљу, шуме, њиве, натераше га да ради за Државу, и онда чујем Данас неке како острашћено бране шапу комунизма. Имало се, могло се. Не, није се имало, одузимало се. Боемство постаде сувишно, личност постаде сувишна. Црно и бело, јинг и јанг. Теме и начини моделовања књижевних ликова тог периода означавају се као црно-бела техника. Да, четници беху црни, брадоње, кољачи, а партизани бели, обријани, пуни части и морала! Еј! Да није тада прегажен морал и сахрањен? Све то личи на једно сломљено огледало, искривељену слику постојања. Касније и јесу неки од њих померили границу писања, Ћопић и Ћосић који су посумњали у рат, у идеологију, касније нису писали задато. Али колико касније у временском интервалу?
Они који су писали из разних разлога (почев од потребе душе па до новца), нису били поштеђени. Чак ни признати комунисти. Њихова дела слата су Цензору који је проверавао подобност написане речи. Уметност постала је слушкиња Комунистичке Партије Југославије. Постала је слушкиња крвавог режима, ревносно је извршавала своје задатке, своје домаће задатке које изгледа ради и данас и понизно чека одобрење. Године неповерења, рекли би са разлогом. Зна се колико је јака и опасна написана реч.
Ако се питате ко је све био учесник Првог конгреса, између осталих изабрани су само најзанимљивији: Иво Андрић, Ј. Билбија, Александар Вучо, В. Глигорић, Оскар Давичо, Радован Зоговић, Десанка Максимовић, Исидора Секулић, Бранко Ћопић, Мирослав Крлежа, Скендер Куленовић, Мирко Бањевић, Ј. Ђоновић, Михаило Лалић... а председник овога ,,легла" био је управио Иво Андрић.
А шта је са књижевносшћу данас? Са писцима, песницима? Нашим врлим и драгим Зидарима? Ништа, и поред слободе ретки уживају у њој, добро, није апсолутна слобода, али постоје канали где се може причати слободно. И они који пишу, по узору на своје претке, раде то згрчено, плаше се да изађу из оквира. Да, страх је то. И вероватно због тога не прибегавају оригиналности и индивидуалности (част изузецима). Пишу и мисле по шаблону, за то није предвиђена казна, можда јесте награда,
,,Ови ловци на разна признања
са глаголом кроз густа грања
болесних су душевних стања!“
Лепо их је описао Милатовић Петар у својој књизи „То су они“, да то су они, полтрони, улизице, преписивачи, лажни идеолози, лажне месије, лажни људи са лажним сенкама.
Добро, нису сви пристали на програмирано писање, али неки и даље раде домаћи.
* Када је књаз Никола дозволио вишестраначје у Црној Гори, схватио је да је погрешио и да губи већину. Опозиционе струје које су тада имале своје новине (то јест штампарију), нашле су се на удару ,,јунака" које је књаз нахушкао причом да је дошао Бег Гутенберг и да са треба уништити. Људима тада није требало много да би их навео на ,,рат" те кренуше да униште бега Гутенберга (штампарију). Ратници, заклети непријатељи Турака пођоше и демолираше штампарију. Једна од јуначких победа књаза Николе која није свима позната.
Рат је завршен, званично страдање цивила такође је завршено, назире се нека светлија будућност, али пре тога мора се уредити писана реч. И ћирилицом и латиницом, као огњем и мачем, песници и писци морају се приклонити пропаганди. Не званично Западној, не званично Источној, већ оној централној, оној која је хрома, јер величанству се мора удовољити, мора се деци испричати како су се борили против онога и овога, али и против свога, наравно. То је година када су истина и правда одлучиле напустити нашу земљу и уступити престо Цензорима и драгим Цензоркама које су биле курирке, (свака игра речи је занимљива и дозвољена).
Обнову Државе пратила је и обнова књижевности, естетике, али и новог начина размишљања, наравно, ропског начина размишљања и живљења. Истакнуто је да квалитет није битан већ је битна тема. Тема к'о тема рекли би. Шта нас се тиче како неко пише и о чему пише. Е па, поштовани моји, тада је то било веома битно. Поезија је морала третирати социјалне мотиве, мотиве радне акције где уважени почивши Тито – злочинац, није физички помагао свом народу, али је био он или неко од његових изасланика да присуствује отварању, али и затварању, и много чешће убијању. Изоставићу године пре 1946., када су и убијани, и силовани, и паљени. Неистомишљеници.
У мору лудила, идеологија је забранила све друге идеологије, неки писци склоњени су са полица, склоњени су из књиге живих и преписани у оне друге књиге. Или нису ни то доживели, кости су им разасуте по овој нашој Великој Србији, коју је хроми поделио јер бејаше превелика за његов хроми ход.
Првенство су имали писци-песници ратници, те тако Бранко Ћопић (кога је касније полудела УДБА) доби почасно место те нове књижевности, његове партизанске приче истицали су као важне, и друштвено користне (читај партијски подобне) те су на тај начин неговали традицију рата. Знали су они колико је Србима рат ушао у крвоток. Ту се нађе и поетизована биографија почившег Тита (аутор Зоговић), као и многи други. Оно што је свакако занимљиво и интересантно јесте положај Андрића у целој тој причи. Не спори се квалитет Андрића, поставља се питање где је био Марко Ристић да каже (парафразирам) не може Андрић ући у нашу књижевност. Док је био рат крио се у свом стану, није се борио, како је то својевремено рекао за Црњанског. Марко Ристић је био један од оних који су са великим жаром подржавали чишћење неподобних стваралаца и јавно је подржавао да сви они који нису пролили крв за партију и Отаџбину искусе казну. А онда, мало је фалило да и он окуси горак укус крви који оставља за собом шапа комунизма.
Лично није било дозвољено, ја није било прихватљиво. Постојали смо само неко ми, убијено и сахрањено, ојађено. Није било пожељно „занесено“ писати о себи, као што ни „обичном“ човеку није било дозвољено да поседује нешто више. Стрељаше брата Меше Селимовића због кревета и шифоњера? Одузеше сељаку земљу, шуме, њиве, натераше га да ради за Државу, и онда чујем Данас неке како острашћено бране шапу комунизма. Имало се, могло се. Не, није се имало, одузимало се. Боемство постаде сувишно, личност постаде сувишна. Црно и бело, јинг и јанг. Теме и начини моделовања књижевних ликова тог периода означавају се као црно-бела техника. Да, четници беху црни, брадоње, кољачи, а партизани бели, обријани, пуни части и морала! Еј! Да није тада прегажен морал и сахрањен? Све то личи на једно сломљено огледало, искривељену слику постојања. Касније и јесу неки од њих померили границу писања, Ћопић и Ћосић који су посумњали у рат, у идеологију, касније нису писали задато. Али колико касније у временском интервалу?
Они који су писали из разних разлога (почев од потребе душе па до новца), нису били поштеђени. Чак ни признати комунисти. Њихова дела слата су Цензору који је проверавао подобност написане речи. Уметност постала је слушкиња Комунистичке Партије Југославије. Постала је слушкиња крвавог режима, ревносно је извршавала своје задатке, своје домаће задатке које изгледа ради и данас и понизно чека одобрење. Године неповерења, рекли би са разлогом. Зна се колико је јака и опасна написана реч.
„Капитулација“
„Овај конгрес унео је у наш народни живот један крупан резултат: Савез књижевника Југославије и окупљање у њему свих који хоће духом и пером да раде за препород и добро наших народа, на изграђивању праве културе. Први пут у историји југословенске културе писци југословенских народа уједињени у један моћан савез могу одлучно и слободно да се посвете своме идеалу: да буду истински тумачи својих слободних и слободољубивих народа, да раде на култури и напретку своје Отаџбине, радећи у исти мах и за цело човечанство". Књижевност, бр. 12,1946.
Још се кости нису слегле у земљу гладну, а Зидари наше прошлости издали су своје прокламације. Наредбе за нова погубљења, и неки су се надали да је народ толико необразован и да никада неће отићи даље од „Отаџбине“ и да никада неће сазнати неке ствари. Попут књаза Николе, народу пружају идеју, свакако сумњивог карактера, и народ, вођен писцима и песницима креће на „Бег Гутенберга“ (слободну, опозициону писану реч).
Најављене су године препорода, које књижевности доносе као циљ политиканство и црвену идеологију, а односе здрав разум, који је још распоп Доситеј пропагирао. Додуше, тај распоп донео је зрно неморала на нашу земљу, али истичемо здрав разум.
Подлога је морала бити коректна да би циљ био задовољен. Култура, та понизна слушкиња... Продукт тога био је леп и занимљив само просечном човеку, који задивљено гледа у тековину комунизма. Писци и песници, по узору на Совјете, прозвани су ,,инжињерима људске душе", наравно, поставимо питање да ли је душа тада постојала. Ако се питате шта је тражено, дај да се сад наведе то сукцесивно! Писац је морао ,,задовољити" ратовање од 1941-1945, предратну борбу комуниста, истицање њихове праведности, доброте, преживљавање у илегалном покрету, постављање револуције као идеје водиље, похвала народу, тачније ,,радном народу", и свако скретање са правога пута било је погубно. Није то био лак посао, схватали су пси режима, те писци, бејаху ослобођени реалног посла, и додатно мотивисани да пишу, били су шлаг друштва. И да, верујте, постоје записи да је потребно проширити њихов круг, и приволети оне који нису били кажњени...
Моја зачудност над идеологијом прошлости (која и данас животари) доживела је врхунац када сам на поклон добила књигу „Стојанка мајка Кнежопољка“, репринт издање.
„Да би његова документарност била што упечатљивија, издавач није ништа радио на његовом „миксању“, „уљепшавању“, као што није желио да одстрани ни све примједбе писане руком на штампаном издању из 1945. године, па чак ни оне који показују да је увијек било појединаца који су мислили да се књижевно дјело, у рециталима на примјер, може „прилагођавати“ тренутним потребама и тежњама“, речи су Организационог одбора књижевних сусрета на Козари.
Кроз овај прилог, може се видети фломастер идеологије. Од Козаре, преко Русије до Југославије. Како је коме одговарало.
Још се кости нису слегле у земљу гладну, а Зидари наше прошлости издали су своје прокламације. Наредбе за нова погубљења, и неки су се надали да је народ толико необразован и да никада неће отићи даље од „Отаџбине“ и да никада неће сазнати неке ствари. Попут књаза Николе, народу пружају идеју, свакако сумњивог карактера, и народ, вођен писцима и песницима креће на „Бег Гутенберга“ (слободну, опозициону писану реч).
Најављене су године препорода, које књижевности доносе као циљ политиканство и црвену идеологију, а односе здрав разум, који је још распоп Доситеј пропагирао. Додуше, тај распоп донео је зрно неморала на нашу земљу, али истичемо здрав разум.
Подлога је морала бити коректна да би циљ био задовољен. Култура, та понизна слушкиња... Продукт тога био је леп и занимљив само просечном човеку, који задивљено гледа у тековину комунизма. Писци и песници, по узору на Совјете, прозвани су ,,инжињерима људске душе", наравно, поставимо питање да ли је душа тада постојала. Ако се питате шта је тражено, дај да се сад наведе то сукцесивно! Писац је морао ,,задовољити" ратовање од 1941-1945, предратну борбу комуниста, истицање њихове праведности, доброте, преживљавање у илегалном покрету, постављање револуције као идеје водиље, похвала народу, тачније ,,радном народу", и свако скретање са правога пута било је погубно. Није то био лак посао, схватали су пси режима, те писци, бејаху ослобођени реалног посла, и додатно мотивисани да пишу, били су шлаг друштва. И да, верујте, постоје записи да је потребно проширити њихов круг, и приволети оне који нису били кажњени...
Моја зачудност над идеологијом прошлости (која и данас животари) доживела је врхунац када сам на поклон добила књигу „Стојанка мајка Кнежопољка“, репринт издање.
„Да би његова документарност била што упечатљивија, издавач није ништа радио на његовом „миксању“, „уљепшавању“, као што није желио да одстрани ни све примједбе писане руком на штампаном издању из 1945. године, па чак ни оне који показују да је увијек било појединаца који су мислили да се књижевно дјело, у рециталима на примјер, може „прилагођавати“ тренутним потребама и тежњама“, речи су Организационог одбора књижевних сусрета на Козари.
Кроз овај прилог, може се видети фломастер идеологије. Од Козаре, преко Русије до Југославије. Како је коме одговарало.
Ако се питате ко је све био учесник Првог конгреса, између осталих изабрани су само најзанимљивији: Иво Андрић, Ј. Билбија, Александар Вучо, В. Глигорић, Оскар Давичо, Радован Зоговић, Десанка Максимовић, Исидора Секулић, Бранко Ћопић, Мирослав Крлежа, Скендер Куленовић, Мирко Бањевић, Ј. Ђоновић, Михаило Лалић... а председник овога ,,легла" био је управио Иво Андрић.
А шта је са књижевносшћу данас? Са писцима, песницима? Нашим врлим и драгим Зидарима? Ништа, и поред слободе ретки уживају у њој, добро, није апсолутна слобода, али постоје канали где се може причати слободно. И они који пишу, по узору на своје претке, раде то згрчено, плаше се да изађу из оквира. Да, страх је то. И вероватно због тога не прибегавају оригиналности и индивидуалности (част изузецима). Пишу и мисле по шаблону, за то није предвиђена казна, можда јесте награда,
,,Ови ловци на разна признања
са глаголом кроз густа грања
болесних су душевних стања!“
Лепо их је описао Милатовић Петар у својој књизи „То су они“, да то су они, полтрони, улизице, преписивачи, лажни идеолози, лажне месије, лажни људи са лажним сенкама.
Добро, нису сви пристали на програмирано писање, али неки и даље раде домаћи.
* Када је књаз Никола дозволио вишестраначје у Црној Гори, схватио је да је погрешио и да губи већину. Опозиционе струје које су тада имале своје новине (то јест штампарију), нашле су се на удару ,,јунака" које је књаз нахушкао причом да је дошао Бег Гутенберг и да са треба уништити. Људима тада није требало много да би их навео на ,,рат" те кренуше да униште бега Гутенберга (штампарију). Ратници, заклети непријатељи Турака пођоше и демолираше штампарију. Једна од јуначких победа књаза Николе која није свима позната.
Нема коментара:
Постави коментар