уз стресове силне, као планине
чекала је дуго, мајка крај прозора
чекала је своју, децу из даљине.
Стао живот. Струје, телефона нема
пара ни елера о мој Боже тада
шачицу пасуља тврдог као метак
неко ми је, поклонио тада
кад’ се поклону у зубе не гледа
кад’ свашта преживљава човек жив;
како би га радо могла, описати
које је то, врсте доживљај
на прву руку из глади утисак прејак
а онда испадне, ћорак !
Ал не иде те, врсте шала
уз онолику количину јада
ни што је жут, изрешетан жижљив
ни што сам га петнаест сати ја кувала
како јесам тек понекад ради реда јела
па ми храна није, на ум ни падала
да кажем,уз неку врсту привилегије
подаље, од ватрене линије
где се могло, лако да настрада!
Чекала је дуго,мајка крај прозора
док јој срце није дошло испод врата
при самој помисли, живот
јефтинији од кутије цигара!
А онда је успорено,као пуж са кућицом
некако стигла, до школске ограде
за коју проблем нису биле зграде
доскоро чини ми се, ни до петог' спрата.
Школа преко пута, неко је видео
сузе сузу стизале ко крупни кликери;
како ми поруку усмено пренео
уз пар речи, дођи мила ћери
ја ћу ти, можда да путујем
депресија ме, узела под своје
да те питам, не смем, како ти је !
Отишла сам,одмах из тих стопа.
Отишла сам, не мислећи како
из хаоса, глумити веселост
није могло, да изгледа лако!
Углавном моја је, мисија успела
без назнаке од, на жалост!
Свако на свој начин се мучи или пати
а само је једна у животу Мати
Мајка,око које се, врти читав свет
чије је срце, СВЕМИР
која себи рађа, у нади да има
баш онда кад' крену лађе да јој тону
покрај себе своје, дете као цвет
молећи се Богу, једино за МИР !
Нема коментара:
Постави коментар