И прође још један Међународни сајам књига у Београду. Педесет девети по реду. Није мала ствар, за најбомбардованији и најуништаванији главни град једне европске државе, 59 пута примити и угостити безброј светских издавача и под куполе здања свога Сајма сместити милионе и милионе највреднијих књига света. И такође примити и угостити небројене госте, представнике издавача, библиотека и других културних организација и удружења из иностранства и још небројенији број исто таквог домаћег света. И посетилаца, наравно.
И Кинеза, чија је земља ове године била почасни гост Сајма. А њихов изложбени простор – нешто као кад су отваране недавне Олимпијске игре у Пекингу: тако то беше другачије, уређеније, посебније!
Може о Сајму да мисли ко шта хоће, али то заиста није мала ствар – Београд је протеклих седам дана био центар једног доброг дела света са оним што је међу највреднијим достигнућима културе и у култури једне од њених најлепших и најсветијих уметности: књиге. А Београд је баш тих седам дана живео с књигом и за књигу. И књига за Београд. И не само за Београд, него и за целу ову дивну нашу земљу Србију.
Стога су ми овде, у овом тексту сасвим свеједно бројке које ће сада као из рукава сипати организатори: толико издавача, толико књига, толико гостију, толико посетилаца, толико продатих књига (а то се неће знати, јер их је било који нису издавали било какве рачуне)… Овде је од свега лепше нагласити да се књига одржала – њојзи хвала! И овим Сајмом књига је доказала да је неуништива, неподерива, несломљива. И никад до краја прочитана. Она је доказала да јој је и овде место. И поред свега што ју је, са свих страна, тако жестоко и неумољиво напало – од радија и телевизије (одавно) до интернета, односно до разних екрана, екранчића, таблета, којекаквих посебних читача књига, мобилних телефона (однедавно).
Ипак, није за књигу, за уметнички вредну књигу, барем кад је белетристика у питању, све тако светло и бистро као што из првог погледа на почетак овог текста изгледа. Све већма се лепа, високих досега вредна књижевност скрајњује. На штандовима се слаже постранце, са ценама које су из дана у дан за време трајања Сајма бивале све јефтиније, са све повољнијим попустима. Док су се на централним деловима штандова шепурили и нудили наслови који су у тренду, који харају и разарају: романи и романчићи најављивачица и најављивача, водитељица и водитеља, естрадних лажних звезда и звездица, појединих такозваних јавних и познатих лица, која се ионако не скидају са телевизијских екрана, с насловних страна и с дуплерица таблоида.
Да, вредности су померене. Вредности су и лажне. Поједине су вредности готово ништавне вредности, чист шунд.
Долазим на Сајам, а поред мене пролазе девојчице и дечаци из, вероватно, виших разреда основних школа и девојке и дечаци из средњих школа и причају искључиво о насловима романа и романчића управо поменутих делатника. Ниједном нисам чуо да је било ко споменуо Милоша Црњанског, Иву Андрића, Бранка Ћопића, Десанку Максимовић, Стевана Раичковића… Или Чехова, Толстоја, Дос Пасоса, Апдајка, Буњина, Буцатија, Булгакова, Ека… Мада се јесу продавале и књиге тих и многих других писаца. А њих су најчешће, кад се о нашим књижевницима ради, куповале јавне, да не кажем народне, и школске библиотеке. Шта да се ради кад се те водитељице и водитељи смењују једни код других у емисијма које воде на телевизијским екранима – из вечери у вече. Једно вече видео сам једну на три различите телевизије. А за емисије је писало да иду уживо. Што значи да је дотичној успело да се умножи у три реплике. И како лепо прича о свом најновијем романчићу, чије ћемо 27. издање управо имати прилику да читамо! Па ти кажи да то није то.
Да су ипак неке вредности померене, доказ је исфорсирано „другосрбијанство“ – и код издавача, а богме и кад је у питању представљање у телевизијским емисијама посвећеним сајамским дешавањима. Тешко је сада видети Мирослава Јосића Вишњића, Раду Војводића, Бору Радовића, Дару Секулић, Божу Шујицу, Радослава Братића, Здравка Крстановића, Мирослава Тохоља (огреших се о родну равноправност)… Иако не подносим ту поделу, јер оне које волим и радо читам, ја их не делим, постоји онај (и они) који то у име некога или нечега чине. И постоје писци који су се у то „другосрбијанство“ успешно уторили (неки окренули и ћурак) па им је сада баш лепо!
И оно што се такође, из године, све видљивије да приметити, јесте: нема наше дијаспоре у нашим медијима. Нема их ни у електронским а ни у штампаним. А ако их и има – ретки су, односно то су пуки случајеви. Ретко се где и ретко ко прича о српским издавачима и њиховим ауторима из Републике Српске, Хрватске, Македоније… А некад су били засита међу најзапаженијим гостима. Односно, некад су они били мечке на повоцима за водање и показивање. Сад су у овдашњим медијима аутохтони, односно домицилни аутори и издавачи из тих суседних држава. Можда тако и треба. Јер тако је и са певачима. Па што би ту књижевност била нешто друго. Што ће рећи да Србија, а ни Међународни сајам књига у Београду немају више своје дијаспоре!
А пљескавичари испред хала су посебна прича: деру ли деру! Од њихових цена (и у много случајева без фискалних рачуна) отпадају уши. А у највећем броју њихови су потрошачи најмлађи посетиоци. Ко њих бира, поставља, контролише и какве су они тендере прошли – не знам. То траје годинама. Шта рећи кад на Сајму књига неко детету продаје сок по цени од 200 динара! Где ће му душа?!
Па кад се иде кроз подземни пролаз испод Булевара војводе Мишића, прва трећина пролаза, она до улаза на Сајам, мркли је мрак! Народ удара у црне степенице, старији посрћу и падају јер их не виде. И никога да то среди. А Сајам је међународни. Педесет девети по реду.
И упркос свему, и упркос онима који књигу не воле и који је не читају, она ће наставити да живи. На радост оних који је воле и читају. Јер после оног мрака у поџемном пролазу, и на једној и на другој страни је светло. Езотеријско светло књиге које светли онима који је воле и који ће је вечно волети. Као што ће и она њих, уверен сам, исто тако…
(Intermagazin.rs)
Нема коментара:
Постави коментар