Падају на оловну ноћ.
Прескупа је школа учитељице Грешке,
Вечно понављање доказује (не)моћ.
Стави на чело прст,
Па се замисли главо луда
Завређујеш ли овај крст
И пут који те води – Куда!?
Провалија и(ли) спас – шта је?
Оно од чега бежиш стигне те увек!
Господе... колико ноћ може да траје
Кад ме трује, а не лечи...лек?
Не губи наду у тами!!!
Из оловних ноћи свићу златна јутра...
Зло и добро (до)носимо сами.
Јуче... Данас... Сутра...
Нема коментара:
Постави коментар