пролазим кроз тешко време
на многим корацима жица уместо свиленог конца
чврсти корени држе ме
закачена ветром не бојим се, нисам уплашена.
Тумарам кроз лавиринте овоземаљског раја
скупљам себе
скупљам преостале радости са стола живота
одвајам себе од неспојивог
крвавим ногама обилазим свет да пронађем правду.
Зазидани зидови затварају ми многа врата
богоумилна душа не боји се, отвара их
мисли ме носе непознатим путевима
сусрећем себе са собом
хватам се у коштац с њима, знам победићу.
Сломила сам све зазидане ограде па и оне од жице
саможиви не мирују
птице грабљивице труде се да не будем сама, прате ме
укорењен коров цвета
из моје груди мамим све моје веселе осмехе .
Нећу дати никоме да помрачи сва моја свитања
одбацујем све што ме притиска
птице грабљивице и даље прате ме,
изнад главе ми гракћувидим, набошће се
али нека, саме су изабрале свој пут пропадања...
Нема коментара:
Постави коментар