РАЂАЊЕ ЉУБАВИ
У ноћи овој кад те умор савлада
Расплети своје црне косе густе
И слушај музику кише усред града
Кад улице његове у ноћи опусте
Док крај реке песму пева трска
И лудује ветар у врх Јабланова
Све у теби гори и пуца и прска
У грудима расту осећања нова
Чујеш ноћас неку чудну музику у себи
Твоје младо тело мелодију пише
То љубав се рађа а како и неби
Срце јаче куца убрзано дише
Ове кишне ноћи усред малог града
Док љубав у теби лагано ураста,
Као некад усред старог винограда
Стоји гнездо птице у гранама храста
Стари сат на кули ново време туче
А месеца нема над уснулом реком
Ништа више није ко што беше јуче
Само писак воза пред станицом неком
Нигде светла нема само магла бела
И пут који никуда не води
Ноћас чујеш само музику свог тела
Док чекаш да се ново јутро роди.
ЈЕСЕЊЕ РУЖЕ
Јесен бере руже у мојој башти
Девојчице расту, а у мојој коси белина дана
Рањени пејзаж младости
Остао у крицима минулих година
На расплакане обрисе ноћи слећу црне птице
Осећам дрхтавицу увелог лишћа бреза
Јесен сама шета пољем и певуши
Нестале слутње позних година
Израсле девојчице шетају градом
Док јесен бере руже у мојој башти
МОЖДА ТЕ НЕЋУ ПРЕПОЗНАТИ
Када си отишла ветар је нарицао у гранама дрвореда
Од туге умрла дуга са оне стране неба
Дани чекања на твој повратак у мени расту
На одласку рекла си:
"Свако има право на своје сунце"
Хтео сам да забраним јесени да сахрањује лишће
Пролазници моје улице још чувају осмехе за твој повратак
Замолио сам облаке да те чекају на раскршћу лета
Надао сам се да ћеш доћи у смирај дана
Сада се бојим када дођеш да те нећу препознати
ПУТ ПОВРАТКА
Сунце троши последње тренутке каснога лета
У ходницима закрчених вена нечиста крв таложи
Наносе горког осмеха неба које нестаје
Посрамљени дан извршио самоубиство због твог одласка
Раскрсница у нашем граду заборавила је правац којим си отишла
Празан сутон сецка тишину јесењег дана
Тренуци твога повратка претворили се у године чекања
У лавиринту живота постоји пут за твој повратак
У морни дан сваког јутра силази на улицу да те дочека
О П Р О С Т И
Опрости немом што ћути
Травиу што чежњу скрива
Песнику што тужан бива
Када му споро теку минути.
Опрости и мени што више нисам нежан
Што топле шапате прогута кам
Опрости за тугу и јад неизбежан
Опрости што не опраштам
КАДА ОДЕШ
Када одеш на раскршћу
виолине ће плакати
Тужне птице кљуцљће сребрне сузе
Са мога длана .
Када одеш, зауставиће се талас туге
У луци мојих очију
У морних од бдења,
А са тобом ће отићи
И радост из мог града.
ПС: Марија је отишла
Само брег бола у грудима стоји
КУДА ДА ОДЕМ?
Куда да одем пијан ове ноћи?
Не од вбина ,већ од туге.
Да ли ће нови дан доћи?
После ове ноћи дуге.
Куда да одем ове ноћи?
Луди ми се месец смаје.
Да ли ће нови дан доћи?
И топло сунце да ме огреје.
Сваке ме ноћи месец прати
Као на руно овце прикачен чичак
Не знам,шта ћу му вечерас дати
Ал сигурно од мене добиће шипак.
Зато ме ноћас месец казни
Са понеком грубом казном.
Ја му само намигнем оком
Том месецу безобразном.
Месец ће тачно у поноћ изаћи
Опростите на грубе речи изречене.
Можда ћу ноћас Марију наћи
,Да сунце једном огреје мене.
Награде:
Две прве награде за Хаику у Јапану. Добија и трећу награду, затим добија и четврту специјалну награду ( укупно 4. четири награде за “Хаику” поезију)..
Затим две награде у Лос Анђелесу у САД од часописа за “Хаику” у УСА.
Једна награда у Новом Саду за Хаику.
Прва награда за причу “ Од Маријиног осмеха дани постају дужи” на конкурсу Моравски дани у Ћуприји 2013. год.
Заступљен је у многим часописима и зборницима широм Србије и шире. Члан је удружења писаца “Чегар” из Ниша.
Нема коментара:
Постави коментар