недеља, 2. новембар 2014.

Анђелија Недељковић Петровић: Хомоље моје, најдражи свете мој

МИЛИ ЗАВИЧАЈУ

Трагајући себе, кроз празну авлију
ако се по нечему оно време мери
нисам те се нагледала мили  завичају
жељна тебе, од саме капије
ја твоја далека а увек негде близу
oних топлих кућа окречених у бело
из времена петролејки, прела и посела
вретенцета, вистанчета и срмених јелека
трубача и колцета дугог’ километар
кад’ су стада белела се као ткани губери
са парчета груде, Источне Србије
кад’  је радост с капије викала
па од граје орила се мала
старо, младо као фамилија
из пуноће оног' идиличног' села

нисам те се нагледала, мили завичају
у немоћи да ме, мало чешће има
тамо где су расути те младости бисери
свесна било, прошло, никад’ више млада
зато овој песми дајем сву слободу
испружених рука као птици са крилима
нек' прелети Дрину, Саву, Дунав и Мораву
нек’ додирне, моју реку Млаву
и ону питку успут Хладну воду
од капије сунца пред Горњачком клисуром
у загрљају са кошавом
све до Жагубичког’ и Суводолског врела
нека буде од мене ово мали дар
Теби, у име далеке из пуног’ сокака
која те забораву, не преда никада;
Хомоље моје, најдражи свете мој !!!




ОСЕЋАЈНА ДУШО НЕК ТЕ ЂАВО НОСИ

Рујна зора свиће,славуји спавају
у карлици тесто,за погачу дише.
Вредне руке тихо,ватру потпаљују
да доручак, на време замирише


за њих који су, били ко сва деца
на распусту,код баке у селу,
које и данас ова чежња пеца
мада имају, већ по коју белу.


Па се знају,зачас да пронађу
уз разноразне,смешне анегдоте
и да распростру још сирову грађу
без кукања ,какав си животе.


Јер осећајност,може да се скраси
и да, нимало не шкоди
уз хормон среће, који пехар носи;
док не падају уздаси, ко зрели ораси.


 А ја једва, дочекала лето
‘место у небо, гледам у плафон;
уби кишно време, као уклето
да свему лепом, већ показа ђон.


Ја и смедеревац,као два ратна друга
он леден без ватре мисли метеори;
коме монолог, ухвати ме туга
нивелиши душо, док се песма ори


уз адреналин, који  зна да гуши
где су емоције, заузеле бусију
па ме свака, ко домине руши;
осећајна душо,нек те ђаво носи !



ПРОЛЕЋНОМ ДАНУ ПОЕЗИЈЕ


Сунце се на небу,високо дигло
топлота милује образе жељне
бехар мирише пролеће стигло
буди све живо, па и ову мене.


О моје небо,успори мало
нек потрају сати ове дивоте 
нека, цвеће ливадско,тек процветало
проживи све своје,мале животе.


А ја ћу гледати,да будем тиха
тиша од дисања мања од мрава
нека се комотно ушуња усред стиха
лепота од које,заболи глава;


јер срећа је неухватљив тренутак
када се нуди спасоносни сплав,
да се не упија пред очима мрак
већ попије који, еликсир плав.



СОНЕТ МОЈОЈ БАШТИЦИ


По сву ноћ нек’ олук за олуком звони
после суве зиме дође нам пролеће;
дању ветрић пирне да није превруће
да вредном ратару зној са чела склони.


Гледам бехар пада, успореним темпом
један добро бујан други се башкари;
нигде ружне слике,да околиш квари
ни трага корову уклоњеног’ српом.


Ето како дан тај, зна да препороди
све што зима лако измеша нам тешка
па се ретко деси понеки да годи


невидљив од мучних,којих је сувишка;
зато ми баштица, стотинак квадрата
дође свакодневно, к’о на цркви врата.


 
НЕ ПОВРАТИЛО СЕ


Гледам ових дана људе,ојађеног’ лица
од покућства брдо смећа,пред самим вратима
блато леди срце, земља жељна сунца
а да ли ће бити хлеба, у гладним устима ?


Поваљано жито на све стране лежи
као утопљеник на дну реке без свога опела
тешка слика од које се мора да најежи
свака душа жива, хтела ил’ не хтела !


Против силе природе,не постоји рецепт
из године у годину побуна све већа;
а да ли ће се у људима пробудити респект
колика је у мраку драгоценост свећа


Да се једном тргну од,рада на своју штету
па лоптицу спусте на земљу понизно
уз молитву тиху ко мајка детету
кад' прилази, из љубави брижно !?




БОЖЕ, ЈЕ ЛИ ОВО ТВОЈА ВОЉА


Опет киша ваља, облака планине
помрчина, попуњава собе.
Драгог’ ли Сунца када сине
куда побећи из ове тескобе?


Усред дана, сијалица гори.
Шибице и свеће ту негде при руци.
Грми, пљушти и сева по навици
набубрели,лабави прозори.


Боже, јели ли ово твоја воља
лето оде ми на истој мети;
ил’ кишна неман компас поремети
да нас прати, као зубобоља.


Наранџасти аларм, на будност позива;
из чељусти поплава слике тешке свуда.
Да је то плавни поточић што врлуда
лако би се снашла, свака душа жива!


Даље нећу, да не баксузирам!
Падај кишо, ради берићета,
ал’ не тол'ко, као из бурета
јер ти не знам, ни метар да пливам!


 



Нема коментара:

Постави коментар