У Бечу ће 14. новембра 2014. године бити промовисана најновија књига љубавне поезије Петра Милатовића „Сунцокрили небосклони“
(Nordwsetbahnstrasse 15)
са почетком у 19 часова.
Издавачи ове, 37-ме по реду, Милатовићеве књиге су: Удружење књижевника "Поета" из Београда, Српски културно-информативни центра из Беча и Словословље, елекронски часопис за књижевност, култру и уемтност, такое из Беча, а књига је штампана у штампарији Ас принт у Зворнику. Уредник је Павле Џелетовић Иванов, предговор је написао Марко Паовица, а поговор Драган Мраовић који је за Милатовићево песништво, између осталог, дословно написао:
„Мајсторство песничког умећа посебно исказује у једној од најтежих песничких форми – у сонетима. А тематска разноликост, дубина промишљања, еруптивни искази укрштени са дубоко егзистенцијалним тоновима, чине их добрим песмама. Не упада, такође, у замку „излизаних речи у енциклопедијама“ којом се служе неинвентивни самозвани модернисти, јер је одличан познавалац лексике свога језика, иде путем на који је указао још Ђакомо Леопарди када је открио да тајна добре поезије не лежи у лексици, већ у синтакси.
са почетком у 19 часова.
Издавачи ове, 37-ме по реду, Милатовићеве књиге су: Удружење књижевника "Поета" из Београда, Српски културно-информативни центра из Беча и Словословље, елекронски часопис за књижевност, култру и уемтност, такое из Беча, а књига је штампана у штампарији Ас принт у Зворнику. Уредник је Павле Џелетовић Иванов, предговор је написао Марко Паовица, а поговор Драган Мраовић који је за Милатовићево песништво, између осталог, дословно написао:
„Мајсторство песничког умећа посебно исказује у једној од најтежих песничких форми – у сонетима. А тематска разноликост, дубина промишљања, еруптивни искази укрштени са дубоко егзистенцијалним тоновима, чине их добрим песмама. Не упада, такође, у замку „излизаних речи у енциклопедијама“ којом се служе неинвентивни самозвани модернисти, јер је одличан познавалац лексике свога језика, иде путем на који је указао још Ђакомо Леопарди када је открио да тајна добре поезије не лежи у лексици, већ у синтакси.
Уз највеће теме живота и светске поезије, уз љубав, пролазност, смрт, о којима пева, Милатовић неосетно и ненаметљиво провлачи фину нит бола испредену у даљинама које га деле од предела завичајне земље коју је морао да напусти па да крене тамо где „сопствена те сенка/на путевима прати“ да би могао да живи бар у миру са собом, ако већ није могао да живи у миру са својом завичајном околином, јер није могао да поднесе живот у политичком режиму који је обесмишљавао његове корене, заслуге његових предака, угрожавао му и физички опстанак, а гушио му мисао догматским принудама на које слободни ум не може да пристане. Али, носталгија је неизбежна, јер „приликом великих сеоба/свако је пресељавао/своју сличност/са полазиштем...“. А „сличност са полазиштем“ и нова реалност у коју емигрант долази неминовно стварају бол у међусобном трењу из кога се рађа „алка даљине“..
Песник Милатовић, као биће по себи, покушава да стиховима превазиђе сукоб са реалним светом као бићем за себе. Није сигуран да је решење у трагању, јер „не треба путеве/учити кораку... прићи ће они/твоме знаку.../, али можда „треба емигрирати/у сунцокриле небосклоне“ да би се у вечности сјединили биће за себе и биће по себи. А да би се тамо стигло „купићемо сви за вечност улазницу.../и од речи својих низаћемо бисерницу“.
Љубав је „она која покреће Сунце и остале звезде“ певао је велики Данте Алигијери. А ни Петар Милатовић није могао да мирује због љубави, она га је покренула када је „дојахала је на бесном вранцу/гола до воденице/ чврсто решена да провери/зашто се ђаво у поноћ/у камен воденички претвара“. Данте је у свом стиху мислио на Бога, а Милатовић у љубави види извориште оне која је од Бога. На крају и он стиже, као и Данте, до светлости Бога, кроз љубав.
У обесмишљеној данашњици у којој етичке и моралне вредности падају пред налетима оних који би да владају светом, па зато гуше најплеменитије људске врлине, опстанак песника и поезије би требало такође да буду доведени у питање.
Али, он опстају зато што нису мерљиви аршинима користи и профита. Нису склони перверзним и неприродним приказима стварности. Јер, песници знају да живот није видео игрица, да вредност живота није у материјалном, које служи само као подлога физичког опстанка. Знају да је божја промисао подарила човеку духовну димензију, без које би човек био зомби.
Петар Милатовић не пристаје на артифицијелни зомби свет. Не пристаје на испразност. Он посвећено ходи светом поезије и носи своје срце на длану!“
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Петар Милатовић, рођен је 2. новембра 1949. године у Велети, код Слапа на Зети, у Црној Гори. Школовао се у: Слапу, Фрутку, Даниловграду, Подгорици и Београду. Живи у Бечу од 29. новембра 1983. године на основу Конвенције УН о заштити људских права.
Добитник је:
- прве награде радио Подгорице у октобру 1962. године за поезију;
- друге награде на такмичењу младих песника 1969. године у Подгорици;
- прве награде на Првом Краљевском књижевном конкурсу 1992. године у Београду;
- прве награде на књижевном конкурсу „Гласа Срба“ 1993. године у Бечу;
- прве награде за књижевност Српске народне одбране у Европи 2004. године;
- Крст Светог Лазара Јерусалимског 2011. године
- Високог интернационалног признања за животно дело Академије Иво Андрић у Београду 2013. године.
Члан је УК ЦГ, УКС и аустријског удружења писаца. Уређивао је Глас Срба, Српске видике, Истину, а сада уређује Словословље, часопис за књижевност, културу и уметност www.slovoslovlje.info
Почасни је председник Међународног удружења књижевника "Словословље" (МУКС) у Београду.
До сада су му објављене сљедеће књиге:
1 Слово о ријечима (поезија). Београд 1980. ;
2 Главограми (поезија)., Београд 1982.;
3 Трпијада (афоризми). Београд 1983.;
4 Сведочанства (коментари у штампи српске емиграције). Беч 1986.;
5 Реторика астралика (поезија), Београд 1989.
6 Науми и зауми Петруса из сорабског утеруса (поезија). Беч 1989.
7 За одбрану народа (политички есеј), Никшић 1989.
8 У име народа (коментари, есеји и полемике. Беч – Сиднеј 1989-1990. – четири издања.
9 Пасји синови (роман), Беч – Београд 1990. (четири издања).
10 Сеобе путева (поезија). Беч - Београд 1991.
11 Лов на Тита (романсирана исповест српског командоса) Београд 1991.
12 Протерана Србија (студија о српској емиграцији), Београд 1991.
13 Испод небеских кандила (поезија), Беч 1992.
14 Србија није бестрагија (изводи из говора Петра Милатовића у европским прекоморским земљама) Беч 1992.
15 Уствотворци – издајници (политички есеј) Беч 1992.
16 Wahrheit bleibt wahrheit (Истина остаје истина) – говори Петра Милатовића на немачком језику испред аустријског парламента. Беч 1992.
17 Очи у очи (интервјуи, коментари). Беч-Индијанаполис 1993.
18 Врачева градина (поезија), Београд 1993.
19 Лов на Србе (роман), осам издања, Беч 1994.
20 Пророци говоре Србима (студија о видовњацима), Беч 1994.
21 Тестамент тиранина Јосипа Броза (политичка студија. Беч 1994.
22 Злоупотреба Српства (други део Тестамента тиранина Јосипа Броза – политичка студија). Беч 1994
23 Демонија ћутологија (коментари), Беч- Београд 1995. – два издања
24 Јеванђеље зла (поезија и афоризми), Беч 1996.
25 Надземље (роман), Беч 1996. – два издања.
26 Правословни родослов (поезија), Беч 1996.
27 Слобода у бункеру (коментари и интервјуи), Беч 1997.
28 Оптужујем (говори Петра Милатовића), Беч 1998.
29 Главослови (афоризми и вицеви), Беч 1998. Издавач: „Глас Срба“, Беч.
30 Verfinsterter Sonnenaufgang (Мрцајуће свитање) – на немачком. Беч 1999.
31 Уловљени ловци (коментари), Београд 2009.
32 Kommissare in Soutane – Kommunistische Spione in der serbisch-orthodoxen Kirche. (На њемачком – „ Комесари у мантијама – комунистички шпијуни у СПЦ“.
Frankfurt am Main 2010.
33 Die Auferstehung der Bestie – serbischer Antisemitismus. Wien 2010.
34 Тумачи слободе, епиграми, Београд 2011.
35 Рођени странци, приповетке, Београд- Беч 2013.
36 Лако је њима, сатирична поезија, Подгорица 2014.
37 Сунцокрили небосклони, поезија, Београд – Беч 2014.
Иначе Петар Милатовић, како је то видљиво у историјским изворима у которској, дубровачкој, венецијанској и бечкој архиви, потиче из фамилије чији родослов досеже до 1359. године (30 година пре битке на Косову), фамилије која је 1650. године имала племићки статус. (Др Студо Мандић: Српске породице војводства Светога Саве, Гацко 2000. Стране: 99, 156 157 543 и Крсто Ивановић: Љетопис Будве 1650., Девето поглавље. Племићке фамилије)
Добитник је:
- прве награде радио Подгорице у октобру 1962. године за поезију;
- друге награде на такмичењу младих песника 1969. године у Подгорици;
- прве награде на Првом Краљевском књижевном конкурсу 1992. године у Београду;
- прве награде на књижевном конкурсу „Гласа Срба“ 1993. године у Бечу;
- прве награде за књижевност Српске народне одбране у Европи 2004. године;
- Крст Светог Лазара Јерусалимског 2011. године
- Високог интернационалног признања за животно дело Академије Иво Андрић у Београду 2013. године.
Члан је УК ЦГ, УКС и аустријског удружења писаца. Уређивао је Глас Срба, Српске видике, Истину, а сада уређује Словословље, часопис за књижевност, културу и уметност www.slovoslovlje.info
Почасни је председник Међународног удружења књижевника "Словословље" (МУКС) у Београду.
До сада су му објављене сљедеће књиге:
1 Слово о ријечима (поезија). Београд 1980. ;
2 Главограми (поезија)., Београд 1982.;
3 Трпијада (афоризми). Београд 1983.;
4 Сведочанства (коментари у штампи српске емиграције). Беч 1986.;
5 Реторика астралика (поезија), Београд 1989.
6 Науми и зауми Петруса из сорабског утеруса (поезија). Беч 1989.
7 За одбрану народа (политички есеј), Никшић 1989.
8 У име народа (коментари, есеји и полемике. Беч – Сиднеј 1989-1990. – четири издања.
9 Пасји синови (роман), Беч – Београд 1990. (четири издања).
10 Сеобе путева (поезија). Беч - Београд 1991.
11 Лов на Тита (романсирана исповест српског командоса) Београд 1991.
12 Протерана Србија (студија о српској емиграцији), Београд 1991.
13 Испод небеских кандила (поезија), Беч 1992.
14 Србија није бестрагија (изводи из говора Петра Милатовића у европским прекоморским земљама) Беч 1992.
15 Уствотворци – издајници (политички есеј) Беч 1992.
16 Wahrheit bleibt wahrheit (Истина остаје истина) – говори Петра Милатовића на немачком језику испред аустријског парламента. Беч 1992.
17 Очи у очи (интервјуи, коментари). Беч-Индијанаполис 1993.
18 Врачева градина (поезија), Београд 1993.
19 Лов на Србе (роман), осам издања, Беч 1994.
20 Пророци говоре Србима (студија о видовњацима), Беч 1994.
21 Тестамент тиранина Јосипа Броза (политичка студија. Беч 1994.
22 Злоупотреба Српства (други део Тестамента тиранина Јосипа Броза – политичка студија). Беч 1994
23 Демонија ћутологија (коментари), Беч- Београд 1995. – два издања
24 Јеванђеље зла (поезија и афоризми), Беч 1996.
25 Надземље (роман), Беч 1996. – два издања.
26 Правословни родослов (поезија), Беч 1996.
27 Слобода у бункеру (коментари и интервјуи), Беч 1997.
28 Оптужујем (говори Петра Милатовића), Беч 1998.
29 Главослови (афоризми и вицеви), Беч 1998. Издавач: „Глас Срба“, Беч.
30 Verfinsterter Sonnenaufgang (Мрцајуће свитање) – на немачком. Беч 1999.
31 Уловљени ловци (коментари), Београд 2009.
32 Kommissare in Soutane – Kommunistische Spione in der serbisch-orthodoxen Kirche. (На њемачком – „ Комесари у мантијама – комунистички шпијуни у СПЦ“.
Frankfurt am Main 2010.
33 Die Auferstehung der Bestie – serbischer Antisemitismus. Wien 2010.
34 Тумачи слободе, епиграми, Београд 2011.
35 Рођени странци, приповетке, Београд- Беч 2013.
36 Лако је њима, сатирична поезија, Подгорица 2014.
37 Сунцокрили небосклони, поезија, Београд – Беч 2014.
Иначе Петар Милатовић, како је то видљиво у историјским изворима у которској, дубровачкој, венецијанској и бечкој архиви, потиче из фамилије чији родослов досеже до 1359. године (30 година пре битке на Косову), фамилије која је 1650. године имала племићки статус. (Др Студо Мандић: Српске породице војводства Светога Саве, Гацко 2000. Стране: 99, 156 157 543 и Крсто Ивановић: Љетопис Будве 1650., Девето поглавље. Племићке фамилије)
Нема коментара:
Постави коментар