Никола Ћорац: Поново рођен из чуда

ЗБУЊЕНА

Не знам.
Не препознајеш боје,
промрзли додир вјетра,
поглед
на отекле очи и румене образе.
Не препознајеш небо
у огледалу
јесени,
извезен оквир на
корицама Његошевог парка:
жуто и зелено.
Кренеш и станеш.
Дјечачки збуњено
са страхом, што дише у потиљак
обиђеш пун круг.
Не питај ме.
Шарена сјећања већ одавно нису сјећања.
руке више нису руке
прсти су постали
трубе.
Не знам.Не разумијем.
Стоти километар нек буде
први корак
кад се отвори срце.
Сад из почетка.
Поново рођен из чуда.


ЈЕСЕН

Као да  је киша,
ноћ мирише на јесен.
Нека:
то су птицама отекла крила
и мјесец као да је рањен
нестрпљив,
и чека.
Сад видим све нијансе тишине
и чујем
њен смијех.
И сад знам:
док се мијешају боје
није ми жао,
што се рађаш да би умро
и мислиш на васкрсење.
Са лица најбрже нестане осмјех,
у јесен:
тек мали повјетарац
донесе олују.
Лепршају снови, и ријечи,
тек  нека, дискретно,
остане на усни.
На лицу јецај, шеширом
покријеш чело.
У зглобовима жмарци,
на длановима празнина;
и сивило ноћи рађа
наивна јутра.
И сад,
на крају крајева,
док застаје дах, као да ће киша,
нека;
то само мирише јесен.
 

Tweet