Млади соко је чекао у реду, заједно са стотинама других птица. Стајаху сви у парку, шибани вјетром. Погледа упртих у величанствену академију копнених летача. Неки зелени као лишће, неки већ ветерани живота. Пред њима се у вис дизала колонада мермерних беж стубова. Клесани капитоли и величанствене глатке степенице, које су требале увјерити све те дуге редове испред академије да су дошли на једно готово свето мјесто. Древна слова натписа бијаху уклесана изнад високог улаза- „АКАДЕМИЈА КОПНЕНИХ ЛЕТАЧА“. Здање је личило на акрополу, гњечило је гледаоце својом монументалношћу и наређивало скромност и страхопошту. Узгред, та се институција дичила да вјековима претвара птице свакојаких калибара, класа и могућности у праву правцату господу. Са све фраковима и шеширима на главама. Стотинудвадесетседам генерација прошло је кроз њене величанствене просторије. Једном када би изашли из ње, могли су ходати брзо и ефикасно, без крила које би их спутавале.
Ко је, уосталом, имао користи од птица које су могле летити? Друштво? Околина? Велико НЕ. Такве птице су били прогнаници, усамљени ловци који ником нису били од користи. Копнени летачи, са друге стране, бијаху прави погон птичијег друштва. Сваки птић би, размишљајући о својој будућности, требао да узме у обзир академију, јер би му она по завршетку омогућила стабилан и угледан живот. То је била неизоставна карика у сазријевању и постајању члана птичијег друштва. Омладина Птицополиса, заједно са оним окаснијелим, чекала је свој ред да уђе у академију. Понеки су са бусали у прса и хвалисали како једва чекају да се отарасе крила, те пернате сувишности, коме то још треба?! Птица са њима не може ни ваљано ходати, а камо ли обављати дужности! Када заврше намјењену обуку и усвоје препоручена знања, чека их свјетла будућност, те се без страха могу отиснути својим кануима у утопијску ријеку грађанства.
Млади соко се прибојавао да сумња у све то што је слушао још од како је могао да распознаје догађаје око себе у језичком смислу. То бреме и наслеђе га је опомињало и притискало, ударало ћушке ако залута гдје не би требало. Ипак, некако му се чинило, ако је птица већ рођена са крилима, да она заиста, без поговора, и треба да лети. Но, ко је он да то преиспитује? Толике вјекове, толико наслеђе, очеве друштва? Зар то није било помало дрско од њега? Али ипак, сва логика је, неупитно јасно, на тањиру, указивала да птица заиста треба да лети. Нису ли му, опет, све те старије птице, дјеловале помало уморно од ходања, помало тужно, оронуло, извјештачено? Недовршено? Обогаљено? Скоцкано у неприродан облик? Никада нису рашириле крила, моћна крила, и винуле се у небеса. Због тога и јесу на овом свијету. Да господаре небом и копном. Да имају неки шири поглед. Да све испод њих буде видљиво и докучиво. То је права моћ. Моћ која је недостижна једном када се одсјеку крила. Не само моћ, то је и избор, те ширина. Опција да ходаш или летиш, кад год пожелиш, да истражујеш многе ствари, да научиш и искусиш много више, да проживиш живот много потпуније и растерећенија, искреније, према себи и околини. Опет, са крилима је могуће ходати, не толико брзо додуше, јер када се птици одрежу крила она се онда у потпуности усмјерава на ходање. Тада више не остаје ништа друго, те ту вјештину доводи до савршенства, услијед немогућности за било шта друго. Што је похвално у једну руку, како се може постићи такав ниво вјештости ако се одрежу крила. Друга ствар је, када све птице немају опцију да лете, онда и само ходање изгледа природније, те се цијело друштво прилагођава. Помислио је онда, ако би птице само летиле а не и ходале, да не би изградиле толике грађевине и такво друштво, те да су птице, доживиле огроман развитак када су почеле да режу крила. Али у којем смјеру је тај напредак био? Да ли се заиста могло одредити да ли је то уопште и био напредак? Евидентан у грађевинама, али то је тобоже и због самих школа ходања и академија. Шта је прави напредак, је ли мјерљив? – или се сви пробудимо једно јутро у једном бољем свијету? Млади соко је преиспитивао пуно тога...
Ипак, ипак. Када би ходао улицом и гледао сву ту господу, све те марљиве и честите чланове Птицогполиса, ма колико би дан био сунчан и чио, могао је, јер увијек бијеше проницљив и продоран, да види одблеске жали, жеље за неким другим животом. У очима тих птица, као у неумољивој олуји на отвореном мору, ломиле су се галије и лађе снова, расплинуте и разнесене на парчад. Он није желио то за себе. Није желио да хода испразног и испијеног погледа. Потучен, поражен и увучен у себе. Несрећан. Или чак задовољан са тим, није ни то могао, то би било још горе. Бити срећан са тим.
Ред се помјерао, баш тада се у соколу појави нека мучнина, праћена свеопштом и прожимајућом напетошћу. Мисли су му марширале кроз главу, као двије војске, или боље рећи више војски, много војски, са различитим идеологијама и идејама иза себе, различитим принципима и кодексима, стандардима и мјерилима вриједности. Све те поносне војске су хтијеле да оне превладају, да потуку другу, да преузму само биће сокола. Његов ум био је попртиште боја, страшног и величанственог, са којим се одлучивало о томе како ће он сам да дјела. Бјеше то веома важан трен. Ипак, колико год биле бројне све те војске, постојала је она једна, најјединственија, најмоћнија, она која се једина чинила природном и исконски исправном. Та идеологија није чак ни била то у правом смислу ријечи, јер се није истицала и кочоперила, показивала главне постулате, него је посматрала и слушала, па дјелала у складу и са умом и срцом. Она је била оно здраво, снажно, искрено и неискварено језгро сокола. Та војска јурнула је на главно брдо унутар његове лобање и забола своју заставу, „Ја сам главна!“ рекла је. Остала је страшна костурница унутрашњих колебања. Из те побједе изронило је ново биће сокола. Као велики кип које је тек исклесан па се са њега скида вео, да се прикаже публици. Тако је и он, открио себе самом себи и схватио ко је и шта је, те спознао своју моћ.
Схватио је.
О во што се ради није било исправно. Не овако. Не на овај начин. Вјеровао је да је постојао и други, бољи. Чврсто је у то вјеровао. Како могу да тек тако сјеку крила!
Али ред се безобзирно помјерао.
Како су само дјеловали празноглави и испразни. Бусали се у прса да њима првима одрежу крила, дичили се што ће ускоро моћи ходати брже. Све те птице око њега. Он је познавао и птичије друштво од раније, барем из књига, и тај свијет му се чинио као лијеп свијет. У којем су зграде биле много височије, због тога што су и птице летиле, и у којем су птице имале много шири поглед и могућности. Мада су се очеви друштва трудили да што више антагонизују оно што је претходило „Великом буђењу“ како се звало прво велико подвргавање сјечи крила, тврдећи како је оно друштво било умногоме нестабилније. Он се није дао потопити у то море лажи и бесмислица. Свако доба има своје предности, чак је и ово имало неке, али је нешто унутар њега било суштински неприродно. Користио је свој ум, није дозвољавао да други мисле за њега. Зашто би ма које биће добровољно уништавало неки дио себе, зашто је створено са тим дијелом, ако га послије рођења мора одстранити? Самодисциплина и одрицање, рад на себи ради постизања одређених циљева је нешто сасвим друго у односу на сјечу крила.
Ред се мицао.
Сви су ћутке корачали, они малоумници чило и са тупавим осмјесима а онај мали број који је знао шта ће се десити унутра (укључујући и сокола) са скривеним или нескривеним незадовољством.
Динг-донг, динг-донг, динг-донг, динг-донг, динг-донг, динг-донг, динг-донг, динг-донг
Најзад , велики сат откуца осам пута, продорно и јасно, пробијајући јесење јутро, означивши 8:00 часова.
Кроз велики улаз са чела академија изађе кондор, стар и сув, висок, искусан. Црн као ноћ и ружан као смрт.
Сви су ућутали, би невиђен мук, само се чуо вјетар који је хујао, вејао лишће и чешао се о стабла и грађевине.
„Добро јутро омладинци,“ заори се снажан глас „и оним старијим међу вама.“
„Добро јутро,“ одговорише сви у један глас.
„Ред је да се представим. Ја сам декан наше дивне установе, Кондор Бескрилић. Радим у овој установи готово тридесет година и са поносом могу да кажем да је седам корисних генерација изашло на другу страну док сам ја водио академију. Драго ми је да сте се, као и сваке године, али ове посебно, појавили у оволиком броју,“ рече Кондор „заиста похвално. Овогодишња генерација ће бити бројна.“
Направи паузу.
„Нема сумње да наше модерно и реформисано друштво иде у њедра будућности!“ рече усхићено.
„Но, драги моји. Вријеме да сви дамо свој допринос томе. Вријеме је да сви постанете један точкић нашег огромног механизма. Поносни покретачи Птицополиса.“
„Тако је!“
Зачу се пар мјеста. Затим се заори аплауз, заглушујућ и поразан.
Када се страсти утишаше Кондор настави.
Соко помисли како Кондор није држао политички говор, него узми, некакав мотивациони, те да је било бесмислено урлати и одбравати сваку његову реченицу. Авај...
„Данас, драги моји, ви преузимате будућност у своје руке, својим сопственим избором! Ви сте одрасли самим тим што сте донијели ову одлуку, да станете данас пред ову установу, зрели сте да се укључите у друштво. Неће бити лако, подносићете жртве, али ће те и научити много тога и из ове академије ће те изаћи као боље верзије себе.“
„Ви, драги моји, имаћете прилике да послије академије нађете своје мјесто, да се уклопите.“ рече Кондор, „а онај ко не жели да се уклопи, нека одлети одавде!“ нашали се.
Снажан смијех испуни трг, неки су се искрено смијали, до суза. Неки су остали смртно озбиљни.
Соко помисли како би он могао одлети баш сад, али није то урадио, да ли ће урадити то касније? Да ли ће смоћи снаге? Хоће ли као и сви завршити одрезаних крила, брзих ногу и испијеног погледа?
„Идемо драги моји, поредајте се у колону, по пет у један ред. Будућност је данас!“ саопшти Кондор.
Сви се уредно поредаше, заједничким напором и осјећајем за ред. Кренуше унутра, високи улаз у Академију је гутао птиће, по пет одједном.
„Ви сте сви полудјели!!“ загрме неко.
Соко се трже ка звуку.
„Ти Кондоре! Каква крила си ти морао имати, види те сад. Кога ти завараваш? Кога?! Ви сте сви полудјели! Птице су рођене да лете, ово је злочин против Птичијег соја!“ бјеше то један голуб, снажан и велик. „Ми смо створени за нешто боље! Не ово!“
„Ево омладинци, класичан примјер какви не треба да будете!“ рече Кондор „Слушај ти безумниче. Да лете?! Је ли? Како то да онда сви ходају а само неколица лети?“ упита Кондор, „Хоћеш да кажеш да смо сви ми луди а ти једини паметан? Постоје установе за такве као ти Голубе.“
„Јесте! Хоћу то да кажем да сам ја једини у праву,“ рече одлучно Голуб, обраћајући се птицама около, свим и свакојаким врстама „сви сте ви луди, сви редом! Мртав је сој птичији! Мртав и сахрањен, уз такве као ви, а какве смо само висине могли заједно савладати! Ви сви, живите тако ако хоћете! Ти Славују, ти имаш диван глас, могао си да пјеваш. Теби Сово не иду ствари преко дана, ти си ноћна птица. Ипак ћеш морати као и сви да радиш док је дневног свјетла. Нема разлике. Ти Дјетлићу нећеш бушити дрво кљуном, иако знам да то обожаваш да радиш. То те чини срећним, зар не? Не више. Сада ће те сви као роботи, јединствена серија, моделовани. Можда се једног дана пробудите и мућнете тим успаваним главурдама!“ наста загробна тишина, Голуб је упутио свима око себе поглед који се није могао издржати „Збогом!“
„Е па кад си најпаметнији ајде ти полако напусти ред и крени својим путем.“
„Крећем! То сам управо и рекао! Вама срећно, свима вама!“ Голуб се трапаво уздиже, јер птице нису охрабриване да лете па се нису баш развиле најбоље у летачком смислу, али после полетања повећа висину сасвим нормално и оде негдје на сјевер.
„Не дозволите да нам овакви упропасте овај диван и велики дан! Идемо!“ објави Кондор, „Будућност вас неће чекати, ви морати изаћи у сусрет њој!“
Заиста, редови нису чекали, све се наставило баш онако како је и планирано.
Небо је са сваким кораком бивало све тамније. Строј је марширао кроз врата, све је ишло брзо. Сам се Соко нашао пред прагом врата те је због своје висине могао видјети како пет редова распоређују у линије те они иду даље кроз големе кутије у којима се одстрањивање крила вршило, на другој страни би изашли физички обрађени за почетак индоктринације.
Није знао колико је прошло времена али му се чинило као једна мини вјечност. Неко је растезао минуте као гуму и пресовао је, жвакао, балио. Вртило му се у глави и све му се помутило - слике, звукови и мириси. Лебдио је негдје горе. Изгубљен и несвјестан гдје је. Нешто се дешавало око њега. Нешто се помјерало, мјењало. Био је ту али се то дешавало без њега. Птице су се смијале, славиле, плакале, причале... Био је потопљен и окружен сликама измељаних водених боја. Није постојало лијево ни десно, горе ни доле, висио је, објешен о празан простор. Осјећао је невиђену лакоћу али истовремено и велику тежину бачену на цјело његово биће. Малаксао је, као исцјеђен. Осјећао је мучнину, хтио је да поврати, да испљуне овај огавни осјећај у стомаку и грлу.
ПРАС!
Као да неко судари двије шерпе пред њим. Он се трже.
„Дошао је ред и на тебе млади соколе,“ рече пријатним гласом старији врабац, „ ајде, све ће бити у реду. Није страшно и не боли. Када их се отарасиш све ће бити боље, видјећеш!“
Соко се збунио. Када је то дошао ред на њега? Чинило се да је тек секунду раније ушао у грађевину.
Осјећај изненадне спознаје га удари као талас. Ово није била академија! Ово је била творница! Они су третирани као инпут! Као сировине! Са друге стране требао је изаћи готов производ! Обрађен, удешен и упакован у фину амбалажу!
НЕ! Рекао је силовито у себи. Храброст га је преплавила попут урагана.
„НЕ!“ услиједило је наглас, „можда дође дан када будем требао да их одсјечем али то није данас. Извините ме!“
„Еј, младићу,“ рече збуњено врабац „гдје мислиш да си пошао? Врати се у ред!“
„Не данас!“ понови соко, срце му је лупало, бубњало о грудни кош „можда никад!“ дрзну се да каже.
Осјетио је велико задовољство и полет. Помисли како је извојевао скромну, личну побједу и то га је чинило срећним. Адреналин му је тресао тијело.
Прогурао се кроз редове и редове птица и изашао из академије. Облаци бијаху гарави и згужвани, али прострети и темељно распоређени. Ни трачак сунца није се назирао.
Соко замахну пар пута крилима. Мало се одиже од земље али се поново прилијепи након неуспјелог покушаја. Рашири једно крило, рашири друго, погледа на једну и другу страну и помисли како летење не може бити толико тешко. Замахну и одиже се. Са сваким следећим замахом повећавао је висину, двориште је бивало мање, академија је бивала мања, цијели град је бивао све незнатнији. Срце му је тукло и пумпало попут големог мотора. Он лети! ОН ЛЕТИ!
Из мора димњака коцкастих творница, топионица и стамбених зграда Птицополиса куљао је дим и спајао се са тамним плафоном од небеса. Црни облаци су се ближили и он се бојао судара са њима. Беше то као непрегледа завјеса од оникса, стравична и непробојна. Скупио је врат, најеживши се, настојећи да се охрабри. Судар са црнилом није изгледао како је он то умишљао. Ушавши у облаке није могао видјети готово ништа осим густе магле. То је потрајало, мислио је да ће судар са црном масом бити само трен. Он је умјесто тога још летио. На горе или доле? Није знао. Чинило се да стоји у мјесту или да вијуга, прави бесмислене кругове, чак помисли како ће избити из магле и поново угледати академију. Мјесто тога, када изрони са друге стране, схватио је шта је значило летити.
Сунце је из свог хипнотишућег диска ширило златне краке. Небо је било плаво, чисто, непрегледно и предивно. Облаци бијели, угојени и блесавих облика. Зачудо, када је погледао доле, црног кулиса није било, могао је да види цијели Птицополис. Око града видио је зелене и жуте пољане, ријеке, ријечице, сребрна језера и висове и низије. Ка сјеверу је видио блиставе врхове планина и њихова голема земљана тијела. Заплакао је, како од радости, због себе, тако и од туге, због оних доле на копну.
Летио је према планинама, претећи свој унутрашњи импулс. Тај му је импулс, као прадавно памћење, приповједао о граду птица у висовима, у чистом и свјежем ваздуху.
Летити, по први пут у животу, неспутано и слободно, био је сјајан осјећај. Све је могао да види и много ствари му бјеше јасније из те перспективе. Схватио је зашто су птице заиста на овом свијету. Ово је живот какав би свака птица требала имати. Не оно доле. Магновење, лажи, приморавања и уклапања.
Пловећи небом осјећао се неустрашивим и моћним.
Планина се ближила, или се он ближио њој, није било важно.
Тамо међу браздама масивне стјеновите тијелесине, вид су му заслијепљивали одблијесци у облику овала.
Соко није био сигуран шта би те рефлексије могле да буду. Знатижеља га је нагнала да убрза лет. Сјекао је ваздушне струје, размахао се. Играо се у ваздуху. Правио лупинге, извртао и обртао тијело, правећи спирале.
Добро је било летити, помисли. Одлично! Олакшавајуће! Природно! Радосно! Плаветнило је давало слободу која се не земљи није могла искусити, чак ни на кашичицу. Тек када птица полети, тек онда може да схвати. Када пробуши лењи облак, рашири крила и посматра све испод себе као на тацни.
Обриси финих топлих зграда са шашавим степанистим крововима, опкружене зидићима, уређених дворишта са вртовима и богазама, водоскоцима, језерцима и дивним воћкама, бијаху посути по благим врховима планина попут мрвљене чоколаде по слаткој пјени. Истицала се понека кула, магична опсерваторија, те куполе од витража подупрјете тананим окер стубовима. Свуда бијаху врцкави балкони са још врцкавијим житељима. Дивни висећи мостови, као њежни лабуђи вратови, повезиваше квартове животног града.
Соколу затрепта срца. Град млијечно бијелих, бресквиних, тиркизних и вишњиних зидова се чинио као мјестом какво је тражио.
Они одблијеци, који као да су га наводили ка том блаженом скровишту ( касније ће схватити ) и јесу служили тој сврси, да усмјере придошлице.
Коначно, ближећи се, схватио је да постоји и својеврсно пристаниште. Писта, која се угнијездила између двије клесане статуе. Једног орла и једне сове ушаре, које су чувале улаз у пећину.
Соко слети, нико га није дочекао. Схвати да се страшно уморио и да га крила страховито боле. Ипак, бјеше то онај слатки бол, побједнички, од које носилац исте постаје снажнији.
Није хтио одмах да уђе у пећину, иако је дјеловала космички мистично, у исти мах сигурно, топло и заштитнички.
Желио је да осмотри свијет са те литице, писте. Поглед заиста бјеше несвакидашњи и о томе се могло куцати стотине страна.
Соко је схватио да је Птицополис малецкан, у свом том пространству. Да иза њега, доле ка југу, ријеке пресушују и настаје пустиња. На западу бјеше мочвара. На истоку непрегледно море. Помисли како је тужно што само мали број птица може да види свијет са те тачке. Преко мора, у крајичку вида, гдје је око једва досезало, назирало се копно. Испод пустиње на југу, бјеше оаза, иза мочваре плодно зеленило. Свијет је био незамисливо велики, али сада је знао да ти дијелови постоје, те да их са крилима једног дана може чак видјети и изблиза.
То је било довољно да се осјећа испуњено. Једино што треба ( не би се баш могло узети тако олако ) јесте ојачати крила. Тако би могао летјети даље и дуже.
Неко положи крило на његово раме.
Соко се окрену и угледа старијег орла. Пробојне очи су га гледале са интелектуалног лица оштрих линија.
„Ујутро, каткад,“ започе Орао, не гледајући више у Сокола, него у пејзаж „изнесем мали сто и столицу, донесем чај и сједим тако сатима. У миру и тишини. Посматрам ово красно пространство. Диван поглед, зар не?“
„Никада нисам видио ништа љепше“ одговори млади соко.
„Интересантно је како утапа у мир и спокој, јер се овдје птица осјећа као да ништа не пропушта, као да је на врху свијета. Истовремено, птица види толико мјеста на којима није а могла би бити, па то некако изазива немир, жељу да се некуда пође. Чудно, барем ја добијем такав осјећај, оних јутара када сједим овдје.“
„Да,“ сложи се Соко „управо тај осјећај.“
Орао се насмијеши.
„Рекао бих ти, добродошао. Али не знам да ли ћеш остати, нико те неприморава да останеш. Опет, ако се одлучиш на то, имаш благослов од свих нас,“ рече „претпостављам да се доле свакако нећеш враћати.“
Показа очима на Птицополис.
„У праву сте,“ рече Соко.
Наста тишина, у којој су заједно посматрали хоризонт. Бјеше срећан тај трен, спокојан. Није га много бринула будућност. Некако, у себи, потајно и топло, јавио се осјећај да ће све бити у реду и ићи природним током.
Најзад Орао прозбори.
„Нико не жели да му се сјеку крила. То је страшна ствар,“
Соко се сложи климањем главе.
„Знаш, постоји једна раса бића. Двоножни ћосави створови, који не могу да лете,“ рече „ја сам имао прилике да се спријатељим са једним од њих. Заправо било је то чудно пријатељство, био сам више као заробљеник него пријатељ. Барем једно вријеме. Авај, прије него ли ме је пустио, човјек ми рече – узмеш ли птици крила, или човјеку снове, исто ти га дође. Одузео си им слободу. Бит. Енергију. Достојанство. Све. Зато те ја данас пуштам, јер ја не бих могао без снова, као што ти не можеш без крила,“ Орао је застао „не мислим да је он мислио да ја у ствари могу да разаберем сваки ријеч, али сам га разумио. Но, ајде да ти покажем Анимаполис.“
Старија птица му пружи крило, у знак да пођу ка пећини. Тек тада Соко виде да се назире свијетло на крају шпиље и да је то заправо улаз у град. Осмијехнуо се и пошао.
Ко је, уосталом, имао користи од птица које су могле летити? Друштво? Околина? Велико НЕ. Такве птице су били прогнаници, усамљени ловци који ником нису били од користи. Копнени летачи, са друге стране, бијаху прави погон птичијег друштва. Сваки птић би, размишљајући о својој будућности, требао да узме у обзир академију, јер би му она по завршетку омогућила стабилан и угледан живот. То је била неизоставна карика у сазријевању и постајању члана птичијег друштва. Омладина Птицополиса, заједно са оним окаснијелим, чекала је свој ред да уђе у академију. Понеки су са бусали у прса и хвалисали како једва чекају да се отарасе крила, те пернате сувишности, коме то још треба?! Птица са њима не може ни ваљано ходати, а камо ли обављати дужности! Када заврше намјењену обуку и усвоје препоручена знања, чека их свјетла будућност, те се без страха могу отиснути својим кануима у утопијску ријеку грађанства.
Млади соко се прибојавао да сумња у све то што је слушао још од како је могао да распознаје догађаје око себе у језичком смислу. То бреме и наслеђе га је опомињало и притискало, ударало ћушке ако залута гдје не би требало. Ипак, некако му се чинило, ако је птица већ рођена са крилима, да она заиста, без поговора, и треба да лети. Но, ко је он да то преиспитује? Толике вјекове, толико наслеђе, очеве друштва? Зар то није било помало дрско од њега? Али ипак, сва логика је, неупитно јасно, на тањиру, указивала да птица заиста треба да лети. Нису ли му, опет, све те старије птице, дјеловале помало уморно од ходања, помало тужно, оронуло, извјештачено? Недовршено? Обогаљено? Скоцкано у неприродан облик? Никада нису рашириле крила, моћна крила, и винуле се у небеса. Због тога и јесу на овом свијету. Да господаре небом и копном. Да имају неки шири поглед. Да све испод њих буде видљиво и докучиво. То је права моћ. Моћ која је недостижна једном када се одсјеку крила. Не само моћ, то је и избор, те ширина. Опција да ходаш или летиш, кад год пожелиш, да истражујеш многе ствари, да научиш и искусиш много више, да проживиш живот много потпуније и растерећенија, искреније, према себи и околини. Опет, са крилима је могуће ходати, не толико брзо додуше, јер када се птици одрежу крила она се онда у потпуности усмјерава на ходање. Тада више не остаје ништа друго, те ту вјештину доводи до савршенства, услијед немогућности за било шта друго. Што је похвално у једну руку, како се може постићи такав ниво вјештости ако се одрежу крила. Друга ствар је, када све птице немају опцију да лете, онда и само ходање изгледа природније, те се цијело друштво прилагођава. Помислио је онда, ако би птице само летиле а не и ходале, да не би изградиле толике грађевине и такво друштво, те да су птице, доживиле огроман развитак када су почеле да режу крила. Али у којем смјеру је тај напредак био? Да ли се заиста могло одредити да ли је то уопште и био напредак? Евидентан у грађевинама, али то је тобоже и због самих школа ходања и академија. Шта је прави напредак, је ли мјерљив? – или се сви пробудимо једно јутро у једном бољем свијету? Млади соко је преиспитивао пуно тога...
Ипак, ипак. Када би ходао улицом и гледао сву ту господу, све те марљиве и честите чланове Птицогполиса, ма колико би дан био сунчан и чио, могао је, јер увијек бијеше проницљив и продоран, да види одблеске жали, жеље за неким другим животом. У очима тих птица, као у неумољивој олуји на отвореном мору, ломиле су се галије и лађе снова, расплинуте и разнесене на парчад. Он није желио то за себе. Није желио да хода испразног и испијеног погледа. Потучен, поражен и увучен у себе. Несрећан. Или чак задовољан са тим, није ни то могао, то би било још горе. Бити срећан са тим.
Ред се помјерао, баш тада се у соколу појави нека мучнина, праћена свеопштом и прожимајућом напетошћу. Мисли су му марширале кроз главу, као двије војске, или боље рећи више војски, много војски, са различитим идеологијама и идејама иза себе, различитим принципима и кодексима, стандардима и мјерилима вриједности. Све те поносне војске су хтијеле да оне превладају, да потуку другу, да преузму само биће сокола. Његов ум био је попртиште боја, страшног и величанственог, са којим се одлучивало о томе како ће он сам да дјела. Бјеше то веома важан трен. Ипак, колико год биле бројне све те војске, постојала је она једна, најјединственија, најмоћнија, она која се једина чинила природном и исконски исправном. Та идеологија није чак ни била то у правом смислу ријечи, јер се није истицала и кочоперила, показивала главне постулате, него је посматрала и слушала, па дјелала у складу и са умом и срцом. Она је била оно здраво, снажно, искрено и неискварено језгро сокола. Та војска јурнула је на главно брдо унутар његове лобање и забола своју заставу, „Ја сам главна!“ рекла је. Остала је страшна костурница унутрашњих колебања. Из те побједе изронило је ново биће сокола. Као велики кип које је тек исклесан па се са њега скида вео, да се прикаже публици. Тако је и он, открио себе самом себи и схватио ко је и шта је, те спознао своју моћ.
Схватио је.
О во што се ради није било исправно. Не овако. Не на овај начин. Вјеровао је да је постојао и други, бољи. Чврсто је у то вјеровао. Како могу да тек тако сјеку крила!
Али ред се безобзирно помјерао.
Како су само дјеловали празноглави и испразни. Бусали се у прса да њима првима одрежу крила, дичили се што ће ускоро моћи ходати брже. Све те птице око њега. Он је познавао и птичије друштво од раније, барем из књига, и тај свијет му се чинио као лијеп свијет. У којем су зграде биле много височије, због тога што су и птице летиле, и у којем су птице имале много шири поглед и могућности. Мада су се очеви друштва трудили да што више антагонизују оно што је претходило „Великом буђењу“ како се звало прво велико подвргавање сјечи крила, тврдећи како је оно друштво било умногоме нестабилније. Он се није дао потопити у то море лажи и бесмислица. Свако доба има своје предности, чак је и ово имало неке, али је нешто унутар њега било суштински неприродно. Користио је свој ум, није дозвољавао да други мисле за њега. Зашто би ма које биће добровољно уништавало неки дио себе, зашто је створено са тим дијелом, ако га послије рођења мора одстранити? Самодисциплина и одрицање, рад на себи ради постизања одређених циљева је нешто сасвим друго у односу на сјечу крила.
Ред се мицао.
Сви су ћутке корачали, они малоумници чило и са тупавим осмјесима а онај мали број који је знао шта ће се десити унутра (укључујући и сокола) са скривеним или нескривеним незадовољством.
Динг-донг, динг-донг, динг-донг, динг-донг, динг-донг, динг-донг, динг-донг, динг-донг
Најзад , велики сат откуца осам пута, продорно и јасно, пробијајући јесење јутро, означивши 8:00 часова.
Кроз велики улаз са чела академија изађе кондор, стар и сув, висок, искусан. Црн као ноћ и ружан као смрт.
Сви су ућутали, би невиђен мук, само се чуо вјетар који је хујао, вејао лишће и чешао се о стабла и грађевине.
„Добро јутро омладинци,“ заори се снажан глас „и оним старијим међу вама.“
„Добро јутро,“ одговорише сви у један глас.
„Ред је да се представим. Ја сам декан наше дивне установе, Кондор Бескрилић. Радим у овој установи готово тридесет година и са поносом могу да кажем да је седам корисних генерација изашло на другу страну док сам ја водио академију. Драго ми је да сте се, као и сваке године, али ове посебно, појавили у оволиком броју,“ рече Кондор „заиста похвално. Овогодишња генерација ће бити бројна.“
Направи паузу.
„Нема сумње да наше модерно и реформисано друштво иде у њедра будућности!“ рече усхићено.
„Но, драги моји. Вријеме да сви дамо свој допринос томе. Вријеме је да сви постанете један точкић нашег огромног механизма. Поносни покретачи Птицополиса.“
„Тако је!“
Зачу се пар мјеста. Затим се заори аплауз, заглушујућ и поразан.
Када се страсти утишаше Кондор настави.
Соко помисли како Кондор није држао политички говор, него узми, некакав мотивациони, те да је било бесмислено урлати и одбравати сваку његову реченицу. Авај...
„Данас, драги моји, ви преузимате будућност у своје руке, својим сопственим избором! Ви сте одрасли самим тим што сте донијели ову одлуку, да станете данас пред ову установу, зрели сте да се укључите у друштво. Неће бити лако, подносићете жртве, али ће те и научити много тога и из ове академије ће те изаћи као боље верзије себе.“
„Ви, драги моји, имаћете прилике да послије академије нађете своје мјесто, да се уклопите.“ рече Кондор, „а онај ко не жели да се уклопи, нека одлети одавде!“ нашали се.
Снажан смијех испуни трг, неки су се искрено смијали, до суза. Неки су остали смртно озбиљни.
Соко помисли како би он могао одлети баш сад, али није то урадио, да ли ће урадити то касније? Да ли ће смоћи снаге? Хоће ли као и сви завршити одрезаних крила, брзих ногу и испијеног погледа?
„Идемо драги моји, поредајте се у колону, по пет у један ред. Будућност је данас!“ саопшти Кондор.
Сви се уредно поредаше, заједничким напором и осјећајем за ред. Кренуше унутра, високи улаз у Академију је гутао птиће, по пет одједном.
„Ви сте сви полудјели!!“ загрме неко.
Соко се трже ка звуку.
„Ти Кондоре! Каква крила си ти морао имати, види те сад. Кога ти завараваш? Кога?! Ви сте сви полудјели! Птице су рођене да лете, ово је злочин против Птичијег соја!“ бјеше то један голуб, снажан и велик. „Ми смо створени за нешто боље! Не ово!“
„Ево омладинци, класичан примјер какви не треба да будете!“ рече Кондор „Слушај ти безумниче. Да лете?! Је ли? Како то да онда сви ходају а само неколица лети?“ упита Кондор, „Хоћеш да кажеш да смо сви ми луди а ти једини паметан? Постоје установе за такве као ти Голубе.“
„Јесте! Хоћу то да кажем да сам ја једини у праву,“ рече одлучно Голуб, обраћајући се птицама около, свим и свакојаким врстама „сви сте ви луди, сви редом! Мртав је сој птичији! Мртав и сахрањен, уз такве као ви, а какве смо само висине могли заједно савладати! Ви сви, живите тако ако хоћете! Ти Славују, ти имаш диван глас, могао си да пјеваш. Теби Сово не иду ствари преко дана, ти си ноћна птица. Ипак ћеш морати као и сви да радиш док је дневног свјетла. Нема разлике. Ти Дјетлићу нећеш бушити дрво кљуном, иако знам да то обожаваш да радиш. То те чини срећним, зар не? Не више. Сада ће те сви као роботи, јединствена серија, моделовани. Можда се једног дана пробудите и мућнете тим успаваним главурдама!“ наста загробна тишина, Голуб је упутио свима око себе поглед који се није могао издржати „Збогом!“
„Е па кад си најпаметнији ајде ти полако напусти ред и крени својим путем.“
„Крећем! То сам управо и рекао! Вама срећно, свима вама!“ Голуб се трапаво уздиже, јер птице нису охрабриване да лете па се нису баш развиле најбоље у летачком смислу, али после полетања повећа висину сасвим нормално и оде негдје на сјевер.
„Не дозволите да нам овакви упропасте овај диван и велики дан! Идемо!“ објави Кондор, „Будућност вас неће чекати, ви морати изаћи у сусрет њој!“
Заиста, редови нису чекали, све се наставило баш онако како је и планирано.
Небо је са сваким кораком бивало све тамније. Строј је марширао кроз врата, све је ишло брзо. Сам се Соко нашао пред прагом врата те је због своје висине могао видјети како пет редова распоређују у линије те они иду даље кроз големе кутије у којима се одстрањивање крила вршило, на другој страни би изашли физички обрађени за почетак индоктринације.
Није знао колико је прошло времена али му се чинило као једна мини вјечност. Неко је растезао минуте као гуму и пресовао је, жвакао, балио. Вртило му се у глави и све му се помутило - слике, звукови и мириси. Лебдио је негдје горе. Изгубљен и несвјестан гдје је. Нешто се дешавало око њега. Нешто се помјерало, мјењало. Био је ту али се то дешавало без њега. Птице су се смијале, славиле, плакале, причале... Био је потопљен и окружен сликама измељаних водених боја. Није постојало лијево ни десно, горе ни доле, висио је, објешен о празан простор. Осјећао је невиђену лакоћу али истовремено и велику тежину бачену на цјело његово биће. Малаксао је, као исцјеђен. Осјећао је мучнину, хтио је да поврати, да испљуне овај огавни осјећај у стомаку и грлу.
ПРАС!
Као да неко судари двије шерпе пред њим. Он се трже.
„Дошао је ред и на тебе млади соколе,“ рече пријатним гласом старији врабац, „ ајде, све ће бити у реду. Није страшно и не боли. Када их се отарасиш све ће бити боље, видјећеш!“
Соко се збунио. Када је то дошао ред на њега? Чинило се да је тек секунду раније ушао у грађевину.
Осјећај изненадне спознаје га удари као талас. Ово није била академија! Ово је била творница! Они су третирани као инпут! Као сировине! Са друге стране требао је изаћи готов производ! Обрађен, удешен и упакован у фину амбалажу!
НЕ! Рекао је силовито у себи. Храброст га је преплавила попут урагана.
„НЕ!“ услиједило је наглас, „можда дође дан када будем требао да их одсјечем али то није данас. Извините ме!“
„Еј, младићу,“ рече збуњено врабац „гдје мислиш да си пошао? Врати се у ред!“
„Не данас!“ понови соко, срце му је лупало, бубњало о грудни кош „можда никад!“ дрзну се да каже.
Осјетио је велико задовољство и полет. Помисли како је извојевао скромну, личну побједу и то га је чинило срећним. Адреналин му је тресао тијело.
Прогурао се кроз редове и редове птица и изашао из академије. Облаци бијаху гарави и згужвани, али прострети и темељно распоређени. Ни трачак сунца није се назирао.
Соко замахну пар пута крилима. Мало се одиже од земље али се поново прилијепи након неуспјелог покушаја. Рашири једно крило, рашири друго, погледа на једну и другу страну и помисли како летење не може бити толико тешко. Замахну и одиже се. Са сваким следећим замахом повећавао је висину, двориште је бивало мање, академија је бивала мања, цијели град је бивао све незнатнији. Срце му је тукло и пумпало попут големог мотора. Он лети! ОН ЛЕТИ!
Из мора димњака коцкастих творница, топионица и стамбених зграда Птицополиса куљао је дим и спајао се са тамним плафоном од небеса. Црни облаци су се ближили и он се бојао судара са њима. Беше то као непрегледа завјеса од оникса, стравична и непробојна. Скупио је врат, најеживши се, настојећи да се охрабри. Судар са црнилом није изгледао како је он то умишљао. Ушавши у облаке није могао видјети готово ништа осим густе магле. То је потрајало, мислио је да ће судар са црном масом бити само трен. Он је умјесто тога још летио. На горе или доле? Није знао. Чинило се да стоји у мјесту или да вијуга, прави бесмислене кругове, чак помисли како ће избити из магле и поново угледати академију. Мјесто тога, када изрони са друге стране, схватио је шта је значило летити.
Сунце је из свог хипнотишућег диска ширило златне краке. Небо је било плаво, чисто, непрегледно и предивно. Облаци бијели, угојени и блесавих облика. Зачудо, када је погледао доле, црног кулиса није било, могао је да види цијели Птицополис. Око града видио је зелене и жуте пољане, ријеке, ријечице, сребрна језера и висове и низије. Ка сјеверу је видио блиставе врхове планина и њихова голема земљана тијела. Заплакао је, како од радости, због себе, тако и од туге, због оних доле на копну.
Летио је према планинама, претећи свој унутрашњи импулс. Тај му је импулс, као прадавно памћење, приповједао о граду птица у висовима, у чистом и свјежем ваздуху.
Летити, по први пут у животу, неспутано и слободно, био је сјајан осјећај. Све је могао да види и много ствари му бјеше јасније из те перспективе. Схватио је зашто су птице заиста на овом свијету. Ово је живот какав би свака птица требала имати. Не оно доле. Магновење, лажи, приморавања и уклапања.
Пловећи небом осјећао се неустрашивим и моћним.
Планина се ближила, или се он ближио њој, није било важно.
Тамо међу браздама масивне стјеновите тијелесине, вид су му заслијепљивали одблијесци у облику овала.
Соко није био сигуран шта би те рефлексије могле да буду. Знатижеља га је нагнала да убрза лет. Сјекао је ваздушне струје, размахао се. Играо се у ваздуху. Правио лупинге, извртао и обртао тијело, правећи спирале.
Добро је било летити, помисли. Одлично! Олакшавајуће! Природно! Радосно! Плаветнило је давало слободу која се не земљи није могла искусити, чак ни на кашичицу. Тек када птица полети, тек онда може да схвати. Када пробуши лењи облак, рашири крила и посматра све испод себе као на тацни.
Обриси финих топлих зграда са шашавим степанистим крововима, опкружене зидићима, уређених дворишта са вртовима и богазама, водоскоцима, језерцима и дивним воћкама, бијаху посути по благим врховима планина попут мрвљене чоколаде по слаткој пјени. Истицала се понека кула, магична опсерваторија, те куполе од витража подупрјете тананим окер стубовима. Свуда бијаху врцкави балкони са још врцкавијим житељима. Дивни висећи мостови, као њежни лабуђи вратови, повезиваше квартове животног града.
Соколу затрепта срца. Град млијечно бијелих, бресквиних, тиркизних и вишњиних зидова се чинио као мјестом какво је тражио.
Они одблијеци, који као да су га наводили ка том блаженом скровишту ( касније ће схватити ) и јесу служили тој сврси, да усмјере придошлице.
Коначно, ближећи се, схватио је да постоји и својеврсно пристаниште. Писта, која се угнијездила између двије клесане статуе. Једног орла и једне сове ушаре, које су чувале улаз у пећину.
Соко слети, нико га није дочекао. Схвати да се страшно уморио и да га крила страховито боле. Ипак, бјеше то онај слатки бол, побједнички, од које носилац исте постаје снажнији.
Није хтио одмах да уђе у пећину, иако је дјеловала космички мистично, у исти мах сигурно, топло и заштитнички.
Желио је да осмотри свијет са те литице, писте. Поглед заиста бјеше несвакидашњи и о томе се могло куцати стотине страна.
Соко је схватио да је Птицополис малецкан, у свом том пространству. Да иза њега, доле ка југу, ријеке пресушују и настаје пустиња. На западу бјеше мочвара. На истоку непрегледно море. Помисли како је тужно што само мали број птица може да види свијет са те тачке. Преко мора, у крајичку вида, гдје је око једва досезало, назирало се копно. Испод пустиње на југу, бјеше оаза, иза мочваре плодно зеленило. Свијет је био незамисливо велики, али сада је знао да ти дијелови постоје, те да их са крилима једног дана може чак видјети и изблиза.
То је било довољно да се осјећа испуњено. Једино што треба ( не би се баш могло узети тако олако ) јесте ојачати крила. Тако би могао летјети даље и дуже.
Неко положи крило на његово раме.
Соко се окрену и угледа старијег орла. Пробојне очи су га гледале са интелектуалног лица оштрих линија.
„Ујутро, каткад,“ започе Орао, не гледајући више у Сокола, него у пејзаж „изнесем мали сто и столицу, донесем чај и сједим тако сатима. У миру и тишини. Посматрам ово красно пространство. Диван поглед, зар не?“
„Никада нисам видио ништа љепше“ одговори млади соко.
„Интересантно је како утапа у мир и спокој, јер се овдје птица осјећа као да ништа не пропушта, као да је на врху свијета. Истовремено, птица види толико мјеста на којима није а могла би бити, па то некако изазива немир, жељу да се некуда пође. Чудно, барем ја добијем такав осјећај, оних јутара када сједим овдје.“
„Да,“ сложи се Соко „управо тај осјећај.“
Орао се насмијеши.
„Рекао бих ти, добродошао. Али не знам да ли ћеш остати, нико те неприморава да останеш. Опет, ако се одлучиш на то, имаш благослов од свих нас,“ рече „претпостављам да се доле свакако нећеш враћати.“
Показа очима на Птицополис.
„У праву сте,“ рече Соко.
Наста тишина, у којој су заједно посматрали хоризонт. Бјеше срећан тај трен, спокојан. Није га много бринула будућност. Некако, у себи, потајно и топло, јавио се осјећај да ће све бити у реду и ићи природним током.
Најзад Орао прозбори.
„Нико не жели да му се сјеку крила. То је страшна ствар,“
Соко се сложи климањем главе.
„Знаш, постоји једна раса бића. Двоножни ћосави створови, који не могу да лете,“ рече „ја сам имао прилике да се спријатељим са једним од њих. Заправо било је то чудно пријатељство, био сам више као заробљеник него пријатељ. Барем једно вријеме. Авај, прије него ли ме је пустио, човјек ми рече – узмеш ли птици крила, или човјеку снове, исто ти га дође. Одузео си им слободу. Бит. Енергију. Достојанство. Све. Зато те ја данас пуштам, јер ја не бих могао без снова, као што ти не можеш без крила,“ Орао је застао „не мислим да је он мислио да ја у ствари могу да разаберем сваки ријеч, али сам га разумио. Но, ајде да ти покажем Анимаполис.“
Старија птица му пружи крило, у знак да пођу ка пећини. Тек тада Соко виде да се назире свијетло на крају шпиље и да је то заправо улаз у град. Осмијехнуо се и пошао.
Нема коментара:
Постави коментар