Песак ми блуди под стопалима
и убада прсте, док се пропињем и што
дубље удахнем пролеће, са извезене хаљине
иза ограде кад љуби свог младића,
закљањајући лице сенком његове браде
сламеног шешира.
И зенице ми блуде, док се пуне
уздасима њиховим, а у мени ковитлају
пожудни ветрови јесени у повоју.
Срце са знаком СТОП, из пета ми прети,
СТАНИ!
Године су сазреле у теби...
Страсти су порок, а младост све прашта.
Бојим се за тебе.
Не што нема ко да опрости,
већ ко ће то да плати.
Ја више не могу!
Немам чиме!
Видиш где сам...
У петама сам ти...
И нада мном блудиш!
СТАНИ!
Стани већ једном,
хајде се пробуди!
ТРУБЕ ЧУВАРИ РЕДА
Трубе чувари реда
са шубарама од комушине
из суноврата морских грмљавина,
као из бачве пролеће, у чизмама
шербеџија, умотаних у сукно,
изатканог на последњем АФЖ-у.
УПС...
Умало се не обесих о дугу, замршену
заставу коњоводаца,
јачином неморала,
што прогута гротло осињих жаока у даху,
као сумрак, сметењака из јаруге
покрај царског друма.
ПЛАВО
Кратим дугометражне мисли на дужи,
српом којим ми одсекосе пупчану врпцу
и везаше у чвор бабине стрине,
овоштаним поцрнелим новчићем,
из дућана дединог ујке,
продавца грнчарије, на крају слепе улице.
Али, дуже од дужине дужи мојих укроћених мисли,
скраћених српом, пре него што узлетеше теби,
једином мом уточишту.
У бунилу, у лудилу, у чудилу од слепила,
крај очију твојих плавих,
својим црним или гаравим,
зјапим право.
Видим плаво, само плаво,
три димензије празно, па опет плаво,
тиркизно, прозрачно, модро...
Нема коментара:
Постави коментар