Кључне речи: Попа, мит, религија, систем, морал, нови човек, терапија песмом, архетип, ромор, фолклор, симболи.
„ По целу ноћ летиш небо
И с црним се огњевима бијеш
За сунчево наслеђе“
„Небојша кула“
На овом месту осврнућемо се на однос Васка Попе према митологији, фолклору и народној књижевности и на елементе који крију кључ, који претпостављамо, служи за откривање једног свесно изграђеног система (религијског, морално-етичког) који даје могућност за постојање новог, бољег човека, кроз сугестивно терапијско деловање Попине поезије.
Попин афинитет и веза са авангардом ставља се у први план поред очевидне везе са старијом културно-историјском традицијом тј. митолошким и фолклорним наслеђем. Верујемо да се у том наслеђу, изван, али и у самој поезији, крије смисао:
Од ничега, ка Новом Човеку.
На почетку:
Како би се изградио један смисаони и повезан систем симбола, песник од својих најранијих циклуса до краја, стрпљиво, прво деконструише, уништава и обесмишљава свет у којем се затекао, а затим магијом, као врач, баја и изазива раст и развој нових вредности.
Тако, идући кроз циклус песама „Предели“ наилазимо на стихове у којима је представљен крај, уништење, смрт. Све је у знаку неизреченог краја представљено кроз слике које трепере (огромна рука, мртви трупови опушака...) Даље се нижу и у песми „У забораву“, бескрајност равног, равног ништавила, а остаје само заборав. Поништена егзистенција. Непостојање света. Крај. Као код Сречка Косовела у збирци „Интеграли“, слика света након распрснућа, треперава „светлост зграде која одавно не постоји“.
„ По целу ноћ летиш небо
И с црним се огњевима бијеш
За сунчево наслеђе“
„Небојша кула“
На овом месту осврнућемо се на однос Васка Попе према митологији, фолклору и народној књижевности и на елементе који крију кључ, који претпостављамо, служи за откривање једног свесно изграђеног система (религијског, морално-етичког) који даје могућност за постојање новог, бољег човека, кроз сугестивно терапијско деловање Попине поезије.
Попин афинитет и веза са авангардом ставља се у први план поред очевидне везе са старијом културно-историјском традицијом тј. митолошким и фолклорним наслеђем. Верујемо да се у том наслеђу, изван, али и у самој поезији, крије смисао:
Од ничега, ка Новом Човеку.
На почетку:
Како би се изградио један смисаони и повезан систем симбола, песник од својих најранијих циклуса до краја, стрпљиво, прво деконструише, уништава и обесмишљава свет у којем се затекао, а затим магијом, као врач, баја и изазива раст и развој нових вредности.
Тако, идући кроз циклус песама „Предели“ наилазимо на стихове у којима је представљен крај, уништење, смрт. Све је у знаку неизреченог краја представљено кроз слике које трепере (огромна рука, мртви трупови опушака...) Даље се нижу и у песми „У забораву“, бескрајност равног, равног ништавила, а остаје само заборав. Поништена егзистенција. Непостојање света. Крај. Као код Сречка Косовела у збирци „Интеграли“, слика света након распрснућа, треперава „светлост зграде која одавно не постоји“.
Из далеке таме
Исплазила се равница
Незадржива равница
„У забораву“
Исплазила се равница
Незадржива равница
„У забораву“
Истакао бих и циклус „Кост кости“о проблему егзистенције, огољене, без идентитета, без сржи постојања.
Попа даје јасну формално мотивску концепцију:
I На почетку
II После почетка
III На Сунцу
IV Под земљом
V На месечини
VI Пред крај
VII На крају
Под земљом:
Попа даје јасну формално мотивску концепцију:
I На почетку
II После почетка
III На Сунцу
IV Под земљом
V На месечини
VI Пред крај
VII На крају
Под земљом:
Са централном тачком у низу „Под земљом“ где је представа поџемног света присутна готово као паралелна реалност шаље нам се слика о месту који је центар круга живота. Такву „паралелну“ реалност Попа граду из мита и прави „праву“ реалност, текст поезије. Човек у гробу света тежи ка сунцу, ка другачијем свету од оног што га чека. Увиђањем безизлазности, бесмисла, кости се уништавају, а једини излаз је - смрт. (Весна Цидилко,Студије о поетици Васка Попе, Службени гласник,2008.)
Сад се више не зна
Ни ко је где ни ко је ко
Све је ружан сан Прашине
VII „На крају“
Попа, ипак на крају оставља одшкринута врата могућности и изналажењу могућности за живот на сунцу у стиховима :
Чујем и тебе и себе
Кукуриче из нас кукурек
VII „На крају“
Кукуриче из нас кукурек
VII „На крају“
Непочин поље
Генерално, скала тумачења Попиних песама креће се од хералдичког разумевања дијалектике игре и рата, како каже С. Леовац, па до претпоставки да се у овом циклусу ради о побуни против мрачних и непредвидљивих сила судбине (К. Остојић).
Можемо рећи да се у том бунту рађа шифра коју је потребно решити кључем који је за сада скривен или је потребно да га свако од нас пронађе за себе, на пре свега, етичком нивоу.
Тај кључ се у великој мери може наћи анализирајући митолошко-фолклорни аспект целокупног Попиног опуса. Кроз ромор симбола који нису потпуно јасни слажу се „цигле“ Попине грађевине, ново мерило Човека након потпуног ништавила и уништења.
Претворнице, гује, крилатице, туте тутине, нигдине, белутак, тек је почетак, основни материјал који Попа слаже. Отварањем белутка из њега излази Човек, као кад биолог, антрополог, археолог, распукне стену, а из ње излађе ново-старо биће, фосилни предак. Срце постојања.
Материјал који се користи су свакако и бројеви са широком палетом значења које носе. И Збирка „Споредно небо“, доноси нам број 7, седам циклуса по седам песама. „Споредно небо“ даје слику света , његовог стварања и постанка узимајући у обзир и људску димензију (Весна Цидилко,Студије о поетици Васка Попе, Службени гласник,2008.)
Трагајући за оним који ће имати мудрост да креира свет проналази Звездознанца ( паралела; видети о значењу Светог Саве у контексту Попине поетике), чија оставштина даје кључ за разумевање ромора и туговања човека. Питање је да ли је и песник Звездознанац и оставља ли нам и он у аманет истину предака (песме Зев над зевовима, Скамењени ођеци, Мудар тругао, Забораван број...) На ово питање, верујемо, на крају ће бити јасан одговор.
Мотив броја у последњој песми, а поготово нуле, јавља се кроз магијско песничко бајање:
„Делио се множио
Одузимао сабирао
И увек остајао сам“
Трагајући за оним који ће имати мудрост да креира свет проналази Звездознанца ( паралела; видети о значењу Светог Саве у контексту Попине поетике), чија оставштина даје кључ за разумевање ромора и туговања човека. Питање је да ли је и песник Звездознанац и оставља ли нам и он у аманет истину предака (песме Зев над зевовима, Скамењени ођеци, Мудар тругао, Забораван број...) На ово питање, верујемо, на крају ће бити јасан одговор.
Мотив броја у последњој песми, а поготово нуле, јавља се кроз магијско песничко бајање:
„Делио се множио
Одузимао сабирао
И увек остајао сам“
позната је алузија на народне стихове :
„Котиле се множиле се...“
Дакле, реч је о стварању света.
Исто тако, „Вучја земља“ је средишњи, четврти, циклус збирке „Вучја со“ (видети и значај броја четри као централног броја циклуса, песма бр. ИВ Под земљом). Попа песник предсказује будућност, Попа-Венцоносац-Лучоноша - доноси истину о свету:
Исто тако, „Вучја земља“ је средишњи, четврти, циклус збирке „Вучја со“ (видети и значај броја четри као централног броја циклуса, песма бр. ИВ Под земљом). Попа песник предсказује будућност, Попа-Венцоносац-Лучоноша - доноси истину о свету:
„Видим сине земљу нашу распету
између четри оцила
На којима вук зубе оштри...“
између четри оцила
На којима вук зубе оштри...“
У „Скамењеним ођецима“, свет граде ођеци:
Било једном безброј ођека
Служили су једном гласу
Градили му сводове
„Скамењени ођеци“
Служили су једном гласу
Градили му сводове
„Скамењени ођеци“
И овај, као и многи претходни текстови ослањају се на мелодију бајке и бајања. Мотив окамењења и претварања у камен типични су за магијске радње и култ жртве (видети песму „Белутак“).
Окамењења, постајање делом камена или камене грађевине чест је мотив у народном фолклору те и у књижевном стваралаштву (Иво Андрић, На дрини ћуприја, Легенда о Стоји и Остоји, П. Џаџић: Митско и фантастично у делима Иве Андрића).
Јасна је Попина жеља да се кроз враћање у срж, у пра време, досезањем до првобитне чисте истине, досегне могућност за изградњу новог система у којем ће прочишћен човек егзистирати. Тајне шифре и симболи представљени су кроз свесно одабран и структуриран концепт. Присутни су вековни симболи ватре, прочишћења како кроз ватру, ваздух, тако и кроз земљу и воду. Реч је свакако о процесу индивидуације. (Погледати, Едгар Единџер, Анатомија психе: алхемијски симболизам у психотерапији)
Кроз збирке „Вучја со“, „Успавана земља“,“ Живо месо“, симболи су поређани у низ и колико толико преводиви са ромор значења на свакодневну читљивост. Они, верујемо, показују основни концепт и намеру Попиног укупног стваралаштва. Рекло би се да је то део Попиног свакодневног мисаоног процеса – како хуманизовати старог „мртвог Европљанина“? Тако се у „Ходочашћу“ којим идемо „Седам корака према северу“ са „Седам стараца храстова“, „Седам гугутки“,... гради група симбола, циљ, где ћемо пронаћи одговоре, у прадомовини на северу, у прадомовини вукова - предака Срба. Група симбола укорењених у песмама „Жича“ и „Сентандреја“, само су путоказ. Слика за којом Попа трага открива се у циклусу „Савин извор“ и „Косово поље“.
Свакако би било логично тврдити да настајањем идеје за књижевно уметнички рад настаје и нпр. песма. Међутим, стварање песме не значи и настајање њене идеје. У основи, то значи, да је новонастала песма, уствари, постојала пре него што је записана, у вечној идеји, архетипу.
Окамењења, постајање делом камена или камене грађевине чест је мотив у народном фолклору те и у књижевном стваралаштву (Иво Андрић, На дрини ћуприја, Легенда о Стоји и Остоји, П. Џаџић: Митско и фантастично у делима Иве Андрића).
Јасна је Попина жеља да се кроз враћање у срж, у пра време, досезањем до првобитне чисте истине, досегне могућност за изградњу новог система у којем ће прочишћен човек егзистирати. Тајне шифре и симболи представљени су кроз свесно одабран и структуриран концепт. Присутни су вековни симболи ватре, прочишћења како кроз ватру, ваздух, тако и кроз земљу и воду. Реч је свакако о процесу индивидуације. (Погледати, Едгар Единџер, Анатомија психе: алхемијски симболизам у психотерапији)
Кроз збирке „Вучја со“, „Успавана земља“,“ Живо месо“, симболи су поређани у низ и колико толико преводиви са ромор значења на свакодневну читљивост. Они, верујемо, показују основни концепт и намеру Попиног укупног стваралаштва. Рекло би се да је то део Попиног свакодневног мисаоног процеса – како хуманизовати старог „мртвог Европљанина“? Тако се у „Ходочашћу“ којим идемо „Седам корака према северу“ са „Седам стараца храстова“, „Седам гугутки“,... гради група симбола, циљ, где ћемо пронаћи одговоре, у прадомовини на северу, у прадомовини вукова - предака Срба. Група симбола укорењених у песмама „Жича“ и „Сентандреја“, само су путоказ. Слика за којом Попа трага открива се у циклусу „Савин извор“ и „Косово поље“.
Свакако би било логично тврдити да настајањем идеје за књижевно уметнички рад настаје и нпр. песма. Међутим, стварање песме не значи и настајање њене идеје. У основи, то значи, да је новонастала песма, уствари, постојала пре него што је записана, у вечној идеји, архетипу.
Проналажење идентитета кроз архетипове
Све слике у колективном деловању, Попа варира кроз различите историјске теме збирке „Косово поље“.
Мотиви преузети из хришћанске традиције су свакако новијег датума. Такви, често су интегрисани накнадно те су им и додата накнадна значења ( нпр. прича о Светом Сави као прапретку ). Мотив Лазареве жртве на Косову је само део тих накнадних значења.
Централни митски сиже је према Д. Антонијевићу, код Попе – соларни. Соларни мит у знаку крста и жртве. Међутим, мотив крста и жртве на крсту не би требало повезивати искључиво или уопште са хришћанском традицијом која је знатно новијег датума.
Проблематика идентитета и порекла у „Поклоњењу Хромом Вуку“ из збирке „Вучја со“ постаје основа тематска али само тематска преокупација Попиних песама. Чиста идеја о најзад хуманом човеку, код Попе „чучи“ од почетака његовог бављења писањем, а идеја је видели смо старија од сваког конкретног стиха и изнетог садржаја.
Из света архетипова он износи на светло, на сунце, оно најчистије у виду Лучоноше, Венцоносца, Звездознанца, знакове заборављене мудрости, симболе вековног трајања, доказе о постојању вечне меморије, и од тога, играјући се као дете са планетом у рукама, прави свој систем нове људскости, новог човека. ( видети И. В. Лалић, О поезији дванаест песника, Бгд. 1980.)
Попа је препознавао и дешифровао липов, праматерњи језик који ромори необичним значењима. Налази мотив Хромог вука у лику Вучијег пастира Светог Саве који се сматра еквивалентом човека, претка Србина.
Међутим, Бојан Јовановић истиче да је овде реч о накнадно додатом значењу и неадекватном тумачењу фолкорног наслеђа (Бојан Јовановић, Дух паганског наслеђа у српској традиционалној култури):
Мотиви преузети из хришћанске традиције су свакако новијег датума. Такви, често су интегрисани накнадно те су им и додата накнадна значења ( нпр. прича о Светом Сави као прапретку ). Мотив Лазареве жртве на Косову је само део тих накнадних значења.
Централни митски сиже је према Д. Антонијевићу, код Попе – соларни. Соларни мит у знаку крста и жртве. Међутим, мотив крста и жртве на крсту не би требало повезивати искључиво или уопште са хришћанском традицијом која је знатно новијег датума.
Проблематика идентитета и порекла у „Поклоњењу Хромом Вуку“ из збирке „Вучја со“ постаје основа тематска али само тематска преокупација Попиних песама. Чиста идеја о најзад хуманом човеку, код Попе „чучи“ од почетака његовог бављења писањем, а идеја је видели смо старија од сваког конкретног стиха и изнетог садржаја.
Из света архетипова он износи на светло, на сунце, оно најчистије у виду Лучоноше, Венцоносца, Звездознанца, знакове заборављене мудрости, симболе вековног трајања, доказе о постојању вечне меморије, и од тога, играјући се као дете са планетом у рукама, прави свој систем нове људскости, новог човека. ( видети И. В. Лалић, О поезији дванаест песника, Бгд. 1980.)
Попа је препознавао и дешифровао липов, праматерњи језик који ромори необичним значењима. Налази мотив Хромог вука у лику Вучијег пастира Светог Саве који се сматра еквивалентом човека, претка Србина.
Међутим, Бојан Јовановић истиче да је овде реч о накнадно додатом значењу и неадекватном тумачењу фолкорног наслеђа (Бојан Јовановић, Дух паганског наслеђа у српској традиционалној култури):
„Ваља овом приликом истаћи да је време слабљења хришћанства било повољно за обнову представе о старим боговима, али да је недовољно и погрешно тумачење о преносу њихових одлука на лик Светог Саве...“. „У односу на хришћански идентитет, паганске црте у лику Светог Саве су плод народног компромиса и регресије на непосредне елементарније облике религијског живота“.
Оно што свакако можемо тврдити је, да је Васко Попа стваралац, врач, који кроз реалност постојања његовог стваралаштва, сугестивно својим стиховима делује на читаоца:
„Вршилац ритуала, бајалица, врачара или уколико то чини мушкарац, онда бајач, врачар, изговарањем одређеног текста басме, пошаљилац је магијске поруке нечистој сили оличеној у демону као узрочнику болести“ (Љ. Раденковић, Народне басме и бајања, 1982.)
Не ради ли управо то Попа стихотворећи, роморећи?
Не ради ли управо то Попа стихотворећи, роморећи?
„ По целу ноћ летиш небом
И с црним се огњевима бијеш
За сунчево наслеђе“
„Небојша кула“
И с црним се огњевима бијеш
За сунчево наслеђе“
„Небојша кула“
Иако је могућност интерпретација вишеструка, претпоставио бих на основу симбола рога, месеца, зуба вука, четри оцила...да Попа даје светлу искру човеку и његовој могућности опстанка.
Доњи свет, смрт, гује, змајеви, црни орао...ходање уназад, ношење камена, разбијени лонац...бескрајни ланац асоцијација, а циљ: кроз веру, предање, част, људскост, изградити божанско у човеку који је посрнуо, досегнути преображај кроз претка (као што хришћани кажу, кроз Христа), митског божанства у нама. Како би се кренуло ка формирању система Попиних симбола, неопходно је симболе прочистити од савремене вулгаризоване нијансе, која је настала накнадним учитавањем значења. Та и таква значења су служила, а и данас служе, разним „теоретичарима књижевности“за самопопуларизацију, те њихова мишљења не би ваљало узимати у озбиљна научно-теоријска разматрања о књижевности Васка Попе.
У збирци „Вучја со“ мотиву смрти, супротставља на космичком бојишту сунце као извор живота. Попа као учитељ покушава да у нама изгради систем вредности који ће бити вечита супротност мрачним круговима у које је свет забасао.
Доњи свет, смрт, гује, змајеви, црни орао...ходање уназад, ношење камена, разбијени лонац...бескрајни ланац асоцијација, а циљ: кроз веру, предање, част, људскост, изградити божанско у човеку који је посрнуо, досегнути преображај кроз претка (као што хришћани кажу, кроз Христа), митског божанства у нама. Како би се кренуло ка формирању система Попиних симбола, неопходно је симболе прочистити од савремене вулгаризоване нијансе, која је настала накнадним учитавањем значења. Та и таква значења су служила, а и данас служе, разним „теоретичарима књижевности“за самопопуларизацију, те њихова мишљења не би ваљало узимати у озбиљна научно-теоријска разматрања о књижевности Васка Попе.
У збирци „Вучја со“ мотиву смрти, супротставља на космичком бојишту сунце као извор живота. Попа као учитељ покушава да у нама изгради систем вредности који ће бити вечита супротност мрачним круговима у које је свет забасао.
Сутјеска се пропиње кроз облаке
Са сунцоједом у коштац се хвата
„Сутјеска се пропиње кроз облаке“
Са сунцоједом у коштац се хвата
„Сутјеска се пропиње кроз облаке“
Емоција скривена у белутку
Пратећи низ Попиних путоказа, знакова крај пута, могли бисмо приметити да је реч о изградњи готово новог религиозног система заснованог на изворишту српског народног веровања. Он се гради и кроз читање. Кроз систем асоцијација док покушавамо да разумемо значење. Кроз катарзу. Путовање маште. У сопствена сећања, сећања предака, снове.
Офра Аyалон каже да је библиотерапија „старо исцелитељско умеће у новом руху.“ Том се методом слушатељ обавија причом, пазећи притом на њихове жеље и потребе. Они се понесу садржајем, поистовете с ликовима те посредно доживе много ослобађајућих емоција. Аyалон уочава шест процеса потакнутих читањем приче или песме: идентификација (поистовећивање), пројекција и интројекција, катарза, увид, терапија поезијом те приповедање.
Офра Аyалон каже да је библиотерапија „старо исцелитељско умеће у новом руху.“ Том се методом слушатељ обавија причом, пазећи притом на њихове жеље и потребе. Они се понесу садржајем, поистовете с ликовима те посредно доживе много ослобађајућих емоција. Аyалон уочава шест процеса потакнутих читањем приче или песме: идентификација (поистовећивање), пројекција и интројекција, катарза, увид, терапија поезијом те приповедање.
Слажући симбол по симбол пастир Попа нас учи, гради нови појам човека у новој отаџбини, али: „Ова Попина пројекција оградиће појам отаџбине од сваке пролазне, краткотрајне, прагматичке вулгаризације“( Дамњан Антонијевић, Усправна земља Васка Попе, 1976, ИП „ Братство-јединство“Нови Сад).
Од Дабога, Перуна, култа стварања, душа предака, камена, вука, пастира Саве, Хромог вука, до државе и универзалности духа, до космогоније у човеку и човека у космосу. Пут, тежак, трновито Исусов, неимарски.
„ Ако је мит језик, а поезија се остварује у језику, онда је сваки мит поетичан, односно поезија је део одређеног имплицитнног митског система. Али, мит нема развојну димензију у себи, то је окамењена имагинација – шкољка; поезија остварује развојни принцип песничком имагинацијом у непрекидном значењу“. И управо је то Попа, бисер у шкољци који исијава мудрошћу, а снага којом сија катарзично делује на онога ко види и жели да чује.
Од Дабога, Перуна, култа стварања, душа предака, камена, вука, пастира Саве, Хромог вука, до државе и универзалности духа, до космогоније у човеку и човека у космосу. Пут, тежак, трновито Исусов, неимарски.
„ Ако је мит језик, а поезија се остварује у језику, онда је сваки мит поетичан, односно поезија је део одређеног имплицитнног митског система. Али, мит нема развојну димензију у себи, то је окамењена имагинација – шкољка; поезија остварује развојни принцип песничком имагинацијом у непрекидном значењу“. И управо је то Попа, бисер у шкољци који исијава мудрошћу, а снага којом сија катарзично делује на онога ко види и жели да чује.
Ако бисмо морали да набројимо основне стубове Попиног новог света у човеку који се преобрзио онда су то: „ братство међу људима, реализовање људскости на целокупном простору човечанства, животни елан и оптимизам, афирмација живота, комуникација са људима као услов људскости“ (Петар Милошевић, Поезија апсурда). То је најсажетија морална поука Васка Попе.
На крају
„Језичка реалност иза границе ума одређена као заумни језик препозната је у ромору, митском превирању оностраног и настојања да се оно одреди неологизмима и кованицама. Натчулно искуство се језички транспонује у искуство натчулног. Магијске формуле у басмама су у језичком коду психотерапијски метод исцељења. Изузетна моћ овог језика над свешћу и разумом, својствена је бајању које не остварује свој циљ физичким већ првенствено психолошким средствима. За разлику од вербалних образаца, наративних структура, које имају превентивно терапијску функцију, бајања су архаичан, непосредан начин терапијског деловања“ , каже Б.Јовановић.
Није ли управо то Попино стваралаштво - „поезија терапија“? Зар нисмо добили лек по који је он отишао за нас кроз време савладавајући за нас мрачне силе? Није ли се и он жртвовао за нас?
„Укорењена у миту, песничка имагинација као аутентични начин сазнавања света активира архетипске обрасце који у песми исказују своју духовну моћ. Исцелитељска снага песме потиче из интегритета бинарно опозиционих архетипских елемената везаних како за семантичко поље песме, тако и за њену мелодију и ритам“ (Б.Јовановић, Дух паганског наслеђа у српској традиционалној култури).
Радио као новинар Вечерњих новости, директор међународне компаније Phoenician art, Либан. Пише поезију и прозу, бави се теоријом књижевности. Објављује у домаћим и иностраним часописима.
Није ли управо то Попино стваралаштво - „поезија терапија“? Зар нисмо добили лек по који је он отишао за нас кроз време савладавајући за нас мрачне силе? Није ли се и он жртвовао за нас?
„Укорењена у миту, песничка имагинација као аутентични начин сазнавања света активира архетипске обрасце који у песми исказују своју духовну моћ. Исцелитељска снага песме потиче из интегритета бинарно опозиционих архетипских елемената везаних како за семантичко поље песме, тако и за њену мелодију и ритам“ (Б.Јовановић, Дух паганског наслеђа у српској традиционалној култури).
Драган Крсник (1983),
Сомбор, Р. Србија
Дипломирао на катедри
за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду.Радио као новинар Вечерњих новости, директор међународне компаније Phoenician art, Либан. Пише поезију и прозу, бави се теоријом књижевности. Објављује у домаћим и иностраним часописима.
Нема коментара:
Постави коментар