Како је болна била спознаја да мора с тиме живјети и навикнути се на то као на било коју чињеницу из живота.Требало је научити живјети с тиме. Како је било тешко схватити људску нарав. Пуно лакше би било када би се одрасли држали својих обавеза, дужности, морала, а дјеца, једноставно била дјеца. Да ли је могуће да човјек у свом поганом срцу може отићи тако далеко и од невиног бића начинити поганина? Слично као у причи о вампиру, када вампир угризе своју жртву па и она постане као и он, тако и овдје починилац на своју жртву преноси толико ружних осјећања.Страх, бол, љутњу и завист, немир и нетрепељивост, злобу. То је оно што жртва има у себи, а она, Иванка, је све то сада узбуркала и усковитлала па изгледа као када прокува лонац чорбе са разним зачинима па на површину излази сад једно сад друго. Кључа и кува у срцу и души, кључа у желуцу. Боже, хоће ли икада доћи крај томе свему, питала се млада жена? Зашто сам уопште копала по завелим ранама? Зашто их нисам пустила да зацијеле, ако је то уопште могуће? Сада крваре као и прије. Сада ме боле сто пута јаче. Има ли краја?
Прошло је мјесец дана и Иванка се појавила видно другачија. Била је свјежија и одморнија.
-Добар дан - рекла је са осмјехом на уснама.
-О, добар дан, Иванка,како сте ми? дјелујете боље!
-Е па хвала, то је захваљујући вама, боље и јесам!
-Можемо ли онда да наставимо тамо гдје смо стале?
-Наравно, због тога сам дошла! Послије тога догађаја,дошла сам кући и легла да разбистрим главу. Откуда то и како,зашто је чика Жарко дошао на идеју да то уради мени? Зашто мени? Мени, која сам га поштовала као рођеног оца. Можда он то није видио, можда је погрешно протумачио, можда сам га изазивала. Можда ово, можда оно и “хиљаду зашто хиљаду зато”? носила сам сукњице и уску ођећу. Или сам некада нешто рекла погрешно, што није требало и изазвала га. Па да, ту смо били слободни, код тета Стане, да се облачимо, спремамо за изласке. Све што нам родитељи код куће нису дозвољавали, ту смо могли. Он је то гледао и то га је изазивало, знам сада. Ја сам крива. Да нисам била толико слободна, то се не би десило.
-Иванка, морам да вас прекинем. Тада сте били јако млади, такорећи дјете. Сада сте паметна и зрела особа и морате да разумијете да ви са тринаест и четрнаест година, никако, баш никако, нисте могли бити одговорни за такво нешто. И да сте били двије-три године старији не би сте били одговорни. Зато једноставно то себи избаците из главе-оштро се успротивила докторка.
-Лако бих ја то, докторице, разумјела и избацила из главе, када би се радило о некоме другом. Али када је ријеч о мени, то онда није нимало једноставно. Знате ли ви, како је то када вам толико година једна фраза струји можданим вијугама, па и онда када сте сигурни да то не може бити истина, ви повјерујете у то. Знате ли како је када двадесет година бол у грудима никако не престаје. Не може се, докторице, на такво што навикнути, само може бољети још више, пуно више. Можете отупити, утрнути али промјене набоље нема. Потпуно сте у праву, елиминисаћу ја ту мисао из главе макар постепено. Послије тога, ја сам то дубоко затрпала у себе и наставила да живим као и обично. Чика Жарка сам виђала свакодневно, али никада више нисмо остали насамо. На питања тета Стане зашто ме нема, правила сам се тиме што сам имала момка па сам вријеме проводила са њим. То је дјелимично и било тачно, али ја чика Жарка никада више нисам погледала у очи. У то вријеме сам упознала мога мужа, Луку, и окренула се њему.
- Какав је ваш момак, односно, садашњи муж био према вама?
- Мој муж је био и остао једно предивно биће мада тада нисам тога била свјесна. Мислила сам да је јако фини човјек. Колико је само увијек водио рачуна да ме не повриједи. Нешто пуно и нисмо разговарали јер, он баш није био неки вјешт говорник. Иначе је био ћутљив и више је волио да слуша моја трабуњања о свему и свачему. Посматрао би ме док му живахно објашњавам неке, мени занимиљиве ствари и с времена на вријеме би спустио лагани пољубац на моје чело, некако покровитељски. И никада,баш никада, није прешао границу за вријеме наших интимних тренутака,да не би оскрнавио моју чедност. А ја, као што и сами кажете, право дјете, па ми је некада било досадно са човјеком који је био зрео и знао шта жели. Поготово што је био јако шкрт на ријечима, а ја сам жељела живост, акцију, да се глупирамо, баш као што су моје године то налагале. Ипак, када би се раздвојили, јако би ми недостајао.Нисам га тада знала вољети као што је он мене волио и чувао.Али погледајте ироније, он ме је чувао, а ја сам већ била страшном мрљом упрљана. Отпила је гутљај воде који јој је послужила докторица Жарић, јер јој је грло било суво, а глас хрпав. И наставила је.
- Послије неколико година забављања, Лука ме је запросио и ја сам се те јесени за њега удала. Волио ме је и ја сам њега, али нешто није било како треба. Осјећала сам то, а и он је. Да ли су хормони пореметили свој рад због другог стања у којем сам била или ко зна већ због чега, ја сам свакодневно само плакала. Била сам све несрећнија. Једне вреле љетне ноћи ја сам схватила и све му испричала.
- Како је он реаговао?
- Био је јако потресен, можда повријеђен. Мислим да се осјећао као да сам га издала. Не знам, можда се варам. Он ме је толико пазио, а како сам му ја вратила. Питао ме да ли ми мајка зна за то и шта бих ја, када би он њој то рекао? Одговорила сам да бих прије у ријеку скочила него што бих јој у очи погледала. Моја мајка је светица, док нажалост, моја дјеца за своју, то никад неће моћи рећи. Рекла сам. То сам морала рећи, да би се на истини засновао наш заједнички живот, а он нека одлучи како ћемо даље. Знала сам да се родитељима не враћам. Оцу не бих смјела а мајци не бих хтјела, нити могла од срама. Брзо се повратио и дошао себи након првобитног шока и проговорио грубим гласом.
-“Наставићемо живјети заједно и кренути из почетка. Ниси ти крива, ниси могла знати шта спрема стари покварењак!” -Ухвативши се за чело, сочно је опсовао.
- Како сте, Иванка, наставили даље?
- Ах, како, првих дана разговарали смо само најнужније, а ја сам по цијеле дане само плакала. Знао ме је загрлити и тужно ме питати:
-“До када мислиш тако”? Није могао замислити да ћу плакати скоро двадесет година, док се не одлучим на борбу. Када сам родила прву бебу доста тога се поједноставило и почео је, колико-толико, нормалан живот. Прошло је можда,двије године од тада и једном приликом дошла ми је мајка. Чим је уграбила Слободан тренутак, мама ме је позвала и рекла да жели разговарати. Нисам ни сањала о чему, али сам јој виђела страх у очима. Мјешавина бола и страха. Отпочела је своју причу:
-“Иванка душо, не могу да вјерујем да се овакво нешто дешава код нас. Побогу, нисмо ми запад, ми смо далеко од тога. Ово је мало сеоце, провинција.Замисли Иванка, онај наш комшија Вељо, онај Слађанин рођак, на превару ми је извлачио Биљану из куће. Водио је својој кући да би, наводно, његовим дјевојчицама показала задаћу из математике. Дјевојчице, у ствари, нису ни биле код куће. А он,не знам какав бих најпогрднији назив употријебила за њега, јер ма како ружан био, за њега је то благи епитет, хтио је да јој буде учитељ секса. А ја,будала, говорила јој кад год није хтјела ићи да је срамота да се комшији не изађе у сусрет. Ни слутила нисам, јадна ја, да је шаљем у пропаст, гдје ју је онај кер, а то је увреда и за пса, водио. Један дан ми се жучно успротивила и рекла да не жели више ићи и тачка, а на моје негодовање одлучно је рекла:
-“Мама да ли ти уопште знаш зашто он мене зове? Тамо нема никог осим Веље. Он мене зове да ми покаже како да се љубим, гдје треба да га дирам и куд све он мене да дира. Стављао ми је своје одвратне ручетине у гаћице и ко зна шта све још”.
- Можеш ли замислити ,драга моја Ивка?
Скаменила сам се и само је упитала:
-“Биљо, сине да ли те је силовао? ”На то је она одговорила, није, али да је могао и то да уради, те зато више не желим ићи код њега!
- Мајка је завршила своју исповијед,очекујући неки мој коментар или бурну реакцију. Колико се јадница, занијела својом причом, ни примијетила израз мога лица. Да ме је само погледала видјела би како ме боде безброј оштрих бодежа. Видјела би моје блиједо лице и крупне грашке зноја што се циједе низ моје камено лице. Осјетила сам страшну бол у грудима и вулкан из желуца је кренуо ван. Повраћала сам свом силином и савијала се до земље. Мајка ме је придржавала да не паднем, не схватајући шта се дешава.Јако се уплашила за мене а болна сјенка приче коју је испричала није силазила с лица!
-“Ивака, шта ти је, јеси ли трудна или не дај Боже болесна?”-питала ме мајка.
-Не мајко, нисам ни трудна ни болесна, него ми мука од живота. Како ми то прије не паде на памет? Мислила сам - млада је, неће, али у ствари нисам ни помишљала на то. Била сам себична и у свом болу мислила само на себе. Није ми на памет пала моја мала сестрица и да би се њој исто могло десити.Па да, ја сам била њених година, оног дана,оног љета. Ја сам крива, то дијете је пуно паметније од мене. Рекла је, обратила се мајци, ко би, иначе могао бити бољи пријатељ од родитеља? Ја сам, глупача, имала другарицу па се њој повјеравала, да би ме она, као и њена покварена фамилија, касније клеветала и правила смицалице, поткопавала мој углед у друштву. Радила ми о глави.
-“Аман дијете, о чему булазниш и шта причаш?Како ти можеш бити крива за такво нешто или за било шта. Бар ти си тако племенита и паметна”- сипала је мама своја питања и примједбе. То ме јесте бољело, што су сви мислили да сам ја нека племенита добрица, а била сам веома гнусна и одвратна - мислила сам у себи.
-Не мама, ништа ја не булазним. Исто се и мени десило с њим, само не у толикој мјери. Ипак сам добро знала какав је то човјек. Да сам била паметна као Биљана да сам ти одмах рекла њој се сигурно не би то десило. Зато сам рекла да сам крива и то је груба истина, с којом ћу морати да живим. Мама је стајала окамењена. Сва срећа да јој не рекох за чика Жарка, иначе би се јадна жена, шлогирала. Била је нијема, наредних пет минута није ништа могла изговорити. Плашио ме њен изглед. Плашила сам се као да се то све сада догодило и као да је мама то све видјела.
- Тада сам докторице,имала другу психолошку кризу.
- Иванка, реците ми како сте превазишли те кризе?
- Прву кризу, прешла сам послије порођаја јер је беба окупирала сву моју пажњу. Због њега сам морала бити добра. Друга криза је трајала сигурно годину дана. Преселила сам се у други стан, родила друго дијете и тада је дошло до знатног побољшања. Трудила сам се да често излазим у шетњу са дјецом. Трећа криза дошла је три - четири године касније и била је најтежа. Имала сам ноћне море, нисам се могда концентрисати на оно што радим. Плакала сам дан и ноћ, умишљала страшне ствари.
-Иванка, можете ли да ми опишете неку од тих ноћних мора?
Некада сам, заправо најчешће, сањала једно од своје дјеце осакаћених, измучених, крвавих и искомаданих. Разне несреће у којима су страдали моји најближи, пожаре, змије и провалије у које падам. Једну ноћ сам се пробудила и неко вријеме ништа нисам видјела, и ако је улична расвјета добро обасјавала нашу собу. Само је била тама свуда око мене, а ја уплашена утопила се у њој. То је трајало неколико минута. Тада се лагано свијетлост поче разлијевати по соби и ја сам прогледала. Сузе су ми лиле јер сам помислила да сам ослијепила. Једне ноћи сам се пробудила а мој муж је спавао поред мене. Када сам га погледала видјела сам само труп и удове, главе није било, нисам је видјела. И тако је било сваку ноћ, све горе. Једна од најгорих је била, када сам видјела своје дијете исјечено на комаде у замрзивачу. Или, како ме неко тјера да једем гулаш у коме је кувано моје дијете. То је, докторице, мене натјерало да кренем у борбу да вам се обратим за помоћ. Нисам више могла да издржим страх који је био присутан када се ноћу пробудим. Нисам имала храбрости да одем до тоалета. Страшно сам се плашила да не полудим и да ме смјесте у лудницу. Плашила сам се лудачке кошуље, јер сам на крају себе само тако видјела. Плашила сам се да нешто лоше не бих направила својим најближим или себи. Плашила сам се за све нас. Нисам смјела да гледам филмове са потресним сценама а од призора који садрже сексуално насиље добила бих пролив од страха. У свему томе остала сам сама са дјецом јер је муж добио посао у Америци и тамо је требао остати двије године. Знала сам да такво моје стање мора престати. Пошто нисам била у могућности наћи посао, да бих изашла из куће уписала сам факултет. Тада сам почела разговарати са паметнијим људима од себе и постепено долазила до сазнања да је пуно случајева као што је мој. Али и тежих и лакших. Најтеже ми пада што сви ти педофили који, не марећи за то што некоме униште живот остају некажњени или ако их неко пријави, добију минималну казну и убрзо наставе по старом.
- Да ли сте ви икада размишљали да пријавите злочинце?
- Ох, како да не, жељела сам то али никада нисам имала храбрости. Мада је чика Жарко ипак био ухваћен на дјелу. Знате ли колико је добио казне?! Пет мјесеци, а одлежао је само три! Па то је страшно, срамота. Видите ли ви докторице, наше родитеље је било срамота да укажу дјеци на опасност која вреба на сваком кораку од таквих људи и да се пробуди свијест о томе и скрене пажња на те људе.
-А реците ми Иванка, како се то десило да је Жарко био ухваћен?
-Из мјеста у којем смо живјели, Жарко се одселио. Како каже наша стара пословица „Вук длаку мијења, али ћуд никада“, он је и ту нашао жртвено јагње. У дворишту покрај њега, живјела је самохрана мајка са својом кћерком која је имала тринаест година. Имала је очуха који је радио у иностранству и повремено долазио кући. Жарко је поновио све исто као и са мном. Када је почео да је обљубљује, дошао је њен очух и ухватио га на дјелу. Одмах је поднио кривичну пријаву против њега. Он се бранио причајући, како је он уствари имао љубавну аферу с њеном мамом па га је очух за то оптужио. Ма све саме глупости, јер су сви знали, а ја поготово шта је права истина.
Отишао је у затвор само на три мјесеца. Срамота!
Знала сам за то суђење и не могу себи опростити што нисам имала храбрости да се јавим и свједочим против њега. Могла сам наћи још три или четири познанице које би то потврдиле и то из личног искуства, баш као и ја.
- Кад смо већ код познаница, шта се десило са оном вашом другарицом Слађаном?
- Колико су били покварени, говори чињеница да су Слађана и њен тетак Жарко причали о томе шта је он радио мени. Она би то касније причала около и још из своје покварене маште додала много тога. Све је то радила забављајући се врло добро, не би ли нарушила мој углед. Људи који су нас познавали нису имали око двојбе око тога. Знали су ко је какав, знали су нас обје. Послије Слађане, схватила сам да нема другарице којој можеш рећи све.
-Госпођо, веома ми је драго да сте успјели све те грозне ствари избацити из себе. Молим вас реците ми како се сада осјећате с обзиром да пијете лијекове и да сте се ослободили тешког терета?
- Осјећам се пуно, пуно боље. Наспавана сам, не плачем толико као прије и немам страха. Све у свему, јако сам задовољна постигнутим. Само ми је много жао што нисам раније смогла снаге да тражим помоћ, што сам била куаквица и дозволила да ми најбоље године прођу у патњи. Отели су ми младост, а ја сам им је кукавички предала. Борила сам се ја само не на прави начин. Нећу више да јадикујем јер сам у суштини велики оптимиста и дубоко вјерујем да ћу с временом моћи излијечити се у потпуности.
- Наравно, и треба да будете оптимиста и храбра жена као што и јесте. Још треба да сте стрпљиви и успјећете јер имате подршку вашег мужа, а и свих осталих. Чак и да немате ту подршку морали бисте бити довољни сами себи. Не знам колико знате о томе, колико је медицина напредовала у овоме пољу и колико су успјешна лијења и колико су усавршени медикаменти који се користе против депресије. То је данас једна од психолошких болести које се сасвим успјешно лијече. Ту фазу у којој сте ви били немогуће је излијечити самостално код куће неким биљним препаратима. То може помоћи код неких благих стања, али сви би требали што прије да се јаве љекару. Нису сви случајеви исти, мада могу дјеловати тако. Неко има такав орагнизам да му оно што је некоме ситница, значи пропаст и обрнуто. Не подносе сви исто нити бол нити радост. Сада сте Иванка, видјели да нисте сами и да се то није десило само вама и вашој сестри. Да је тако, пуно лакше би било спријечити те људе. На жалост сви ти облици сексуалног злостављања дјеце, превише су узели маха, како у свијету тако и код нас. Па замислите, посљедња истраживања код нас, показала су да је свака четврта дјевојчица и сваки седми дјечак доживјели неке од облика сексуално недозвољених радњи. Стога и ја дијелим ваше мишљење да није довољно подигнута свиејст о овоме проблему и да починиоци овог казненог дјела нису примјерено кажњени. Па ви би сте се изненадили када би сте знали које су све свјетски познате личности ,били изложени неким од облика сексуалног злостављања. Рецимо, тренутно једна од најуспјешнијих и најбогатијих жена свијета, још са девет година била силована. Она је само једна од њих милион, просто да не повјерујете. По мени, а сматрам да већина тако мисли, најгори су облици злостављања од стране родитеља. Већином је од оца према кћерки, а има случајева и према сину. То јесте најгори облик, али против тога се треба још јаче борити.
-У праву сте докторка. Недавно сам читала истиниту исповјест жене са наших простора, коју је још као малу дјевојчицу злостављао њен отац. Он ју је константно силовао и чим је могла остати у другом стању, то се десило. За то је знала и њена мајка али није ништа подузела да то спријечи, него су ти монструми-родитељи у јавности рекли како је она затруднила са неким дјечаком па су је зато ставили у кућни притвор. Замислите само како је њој било!!! Својим је родитељима била и метла и крпа. Најгоре од свега је било када је њен син, већ двадесетогодишњак, сазнао да му је тај пијани и смрдљиви старац и отац и дјед. Тада је дјечак узео своју мајку, одселили се из пакла и одмах отишли на лијечење. Разговарали су са љекарима, свештеницима и покушали наставити како –тако нормалан живот. Било им је тешко и претешко,нису никако могли промјенити оно што се десило, али су морали да гедају у будућност и радити на њеном квалитету. Било би првише лако одустати и предати се, али гдје је ту онда награда за највеће дјело у животу. Највећа награда је она, која човјека учини срећним и задовољним, поготово када добије и борбу и рат који је вођен.
- Добро сте то рекли, и то ми је драго чути од вас с обзиром да знам у каквом сте стању били. Размишљати тако је велики помак.Исто тако треба да знате да вам самоокривљивање у великој количини одмаже па ћемо радити на томе да престанете са таквим размишљањем и покушате гледати на то на овакав начин. Ви имате сина тих година у којима сте ви били када вам се то десило. Шта ми можете рећи о томе, да ли би неко коме он потпуно вјерује, могао тако да га превари?
- Ма наравно да би, па он је једно обично, велико, безбрижно и радознало дијете, коме никада неби пало на памет да би му неко то могао учинити. Поготово не неко ко га зна. Додуше, ја доста потенцирам на томе и разговарам са њима о свему отворено, али и поред тога, то се опет може десити. Педофили су велики махери када желе да заведу дијете. Користе све могуће трикове.
- Ето видите како фино резонујете ствари када је у питању ваше дијете. На тај начин треба да размишљате и када сте ви у питању и да се једном и за увијек ослободите те негативне самокритике. Сада ми Иванка реците, јесте ли ви лично имали проблеме у свом сексуалном животу настале због тога што вам се десило?
- Како да не, јако пуно проблема. Одбојност коју сам осјећала према сексу, била је страшна, иако је мој Лука био пун разумјевања. Никада, баш никада није то од мене захтијевао, ако не бих и сама хтјела. Мјесецима, чак годинам, нисам имала потребу за сексом, али сам то радила због Луке. Иначе би опет он био онај који испашта за нешто за шта није крив. То је оно што никако нисам жељела. Гадило ми се на саму себе, нисам могла да се опустим, иако је Лука био јако пажљив и строго водио рачуна да не бих осјетила ни најмању нелагоду. Он је давао све од себе, али проблем је био у мени. Нисам никако могла одглумити, а да он то не примјети, и престао би истог момента без имало љутње. Често сам се питала да ли бих ја имала толико разумјевања за њега, да је било обратно. Одакле је само црпио толику снагу? Када сам ономад била у најтежој психичкој кризи, три пуна мјесеца нисмо имали сексуалне односе. Лука ми то никада није није пребацио. Има и он својих мана као и сви други, али мислим да је јако мало, тако племенитих и добрих људи као што је он. А и како сам могла то да радим никада нисам подносила да ми додирне било коју од ерогених тачака. Одмах би осјетила језу, гађење, трнце кроз читаво тијеле, вртоглавицу и повраћање. Тада би се најрадије смотала у клупко и никада се не бих расклупчала. Чим бих осјетила руке, сјетила бих се ручетине оног покварењака који је управљао моје тијело. И душу, одвео ме у пропаст и болест. У депресију сам пала прије двадесет година и још не могу да се извучем. Чудим се да сам уопште жива. Питам се, да ми се то није десило, да ли бих и тада обољела од депресије?
-Знате, Иванка, депресија јесте, односно представља болест савременог доба, од које,према неким истраживањима оболијевава један од двадесет људи. У питању је поремећај у промјени расположења који може да се манифестује кроз осјећај туге, разочарења, усамњености, безнађа, сумње у самога себе и осјећаја кривице. Ви сте Иванка, све те симптоме врло јасно и изражајно показали. Они трају краће или дуже вријеме. Особама које болују од депресије, веома тешко падају и нормалне, чак свакодневне активности, те углавном немају вољу да их спроводе. Узроци депресије су разни, као што је код вас било сексуално злостављање тако, могу бити и хормоналне промјене, неке врсте маничне депресије, а доказано је да имају генетску основу. Ви се, колико се сјећам једном поменули да је ваш ујак имао сличне проблеме, иако од таквих обољења оболијевају само жене.
- Да да, ја такође болујем од „хипотиреозе“ већ годинама и речено ми је да је та болест везана за депресију.
- Хроничне болести као што су бубрежне или као што су болести јетре, алкохолизам, наркоманија, погрешно суочавање с потешкоћама у животу, беспомоћност, стрес или преоптерећеност, стварају осјећај да живот нема смисла. Све су то, узроци који доводе до депресије. Због свих бројних фактора који утичу на ову болест она се и лијечи на разне начине. Истраживања показују да комбинована терапија даје најбоље резултате. Постоје различите врсте антидепресива и стабилизатора расположења за које је утврђено да ефикасно утичу на третман болсти, само што се узимају искључиво под надзором љекара и никако другачије. Обично је потребно двије до шест недјеља да би се осјетиле позитивне промјене јер лијек тек тада достиже свој терапијски ниво.
Ех, сада оно што ја сада инсистирам код вас је „терапија подршке“, а ви имате све услове за успјех на овај начин. Разумјевање и прихватање болести,освртање на факторе који су доприњели њеном наставку и развијању њеном стратегијом за борбу са животним изазовима, зашта сте ви несумљиво спремни, могу да развију отпорност и од велике су користи за оздрављење. Постоји још и „когнитивно-бихејвиорална терапија“ која је специфична и подразумјева разговор путем којег је лакше разумјети како мисли пацијента утичу на осјећања и на његово понашање. „Подршка људи са сличним проблемом“ као и учење о болестима и добијање информација о томе како се остали људи боре са својом депресијом, може да има позитиван ефекат на излијечење као и на превенцију поновне епизоде.
Имамо још и „болничко лијечење“ јер је понекад потребно отићи у болницу на лијечење, нарочито када особу надвладају мисли од о самоубиству, или када недостаје подршка код куће. Е то, драга моја госпођо Иванка, код вас није у питању. Имате подршку код куће, имате снагу да наставите борбу и већ сте тим путем кренули. Рекли смо да човјек када креће у борбу, треба добро да се наоружа стрпљењем и да буде обазрив према себи, јер то стање у којем се налазите није настало преко ноћи па не може тако брзо нити нестати. Ви се нисте лијечили двадесет година, а били сте јако болесни па је очигледно да сте били у доброј форми јер вас болест није успјела сломити.
-Управу сте докторка, али када сте поменули да је депресија болест савременог доба, паде ми напамет прича једне старице која се усудила да крајем осамдесетих година прошлога вијека, проговори о злочину сексуалног злостављања. Нити сам ја тада знала како се то зове, а ни старица, али смо и једна и друга знали да то није у реду.
-„Драга душо моја“-почињала је своју причу бака Душанка „ – било је то давних тридесетих година, када сам ја била дјевојчурак од петнаестак година. Велика неимаштина нас је тјерала да идемо у бербу жита, да копамо репу и све остало што је требало да се ради. И то без поговора, а не к'о данас, ни палија ти не помаже да те дијете послуша.
Ух, одо' ја далеко, злато моје, од онога што хтједох рећи. И тако смо ми, омладина ишли у далеко од куће да радимо.
У нашој кући је било десеторо дјеце, а мајка сама. Отац је млад погино, па је нас по двоје-троје ишло у бербу, међу осталим мој покојни брат Стево и ја. Стево је, покој му лијепој, грешној души, био три године старији од мене, ама не, Јанко је био три, а Стево је био годину ипо. Спавали смо у неким баракама, налик на дуге ходнике, једна просторија и ту у два реда поређане сламарице.
Некада нас је, чедо моје, знало бити и превише па смо морали и по двоје да спавамо. А ја, душо моја 'нако мала и сићушна, ђе ћу, шта ћу, но код мога Стеве, брата мога. Једне ноћи, црни мој Стево, поче нешто да се врпољи и да тешко дише, а ја велим ружно сања, проћи ће. Кад он, злато моје, поче нечим да ме гура и да својим рукама гнизи по мени, чедо моје, сватих јја о чему се ради. Шта ћу, јадна ми мајка, укочих се од страха и стида. Неки ме грч ухвати па не могу ни да мрднем, а све ми нека мука па се знојим и молим драгог Бога да је све то у сну и да што прије престане.
Никада му, мило моје, нисам то поменула и одлучила сам да ћу да се правим да сам спавала и да не знам ни да се десило. Никада, црна ја, нисам сазнала да ли је он те ноћи био будан или је спавао. Од тада никада више нисам била у берби са својим Стевом, Бог да му душу прости, нити игдје друго насамо. Увијек сам, злато моје, мислила да смо обоје добро знали, али једно друго никада нисмо споменули.
Могу ти рећи, 'ћери моја, не би' ја ни сада о томе причала да је мој јадни Стево жив! Сви моји, помрли су, па могу, али дјецо добро је да се зна, јер може некоме ваљати, црна прича. Само, било би ми тешко носити то на души, све до сада“ – причала је бака Душанка промуклим, чудним гласом и крајичком мараме бришући своје сузне очи.
-Сада ми је јасно, докторка, о каквом је терету бака причала. Сада, али онда нисам имала појма. Сада разумијем како је било њеној души, а можда не могу ни замислити, јер је брат у питању. Добра бака Душанка, својом је причом хтјела да спаси некога,својим болом, али није успјела да спаси моју грешну душу јер сам ја бакину причу заборавила чим сам прешла праг бакине куће. С овом причом хтјела сам да кажем, да је таквих дешавања било од како је свијета и вијека.
Прошло је мјесец дана и Иванка се појавила видно другачија. Била је свјежија и одморнија.
-Добар дан - рекла је са осмјехом на уснама.
-О, добар дан, Иванка,како сте ми? дјелујете боље!
-Е па хвала, то је захваљујући вама, боље и јесам!
-Можемо ли онда да наставимо тамо гдје смо стале?
-Наравно, због тога сам дошла! Послије тога догађаја,дошла сам кући и легла да разбистрим главу. Откуда то и како,зашто је чика Жарко дошао на идеју да то уради мени? Зашто мени? Мени, која сам га поштовала као рођеног оца. Можда он то није видио, можда је погрешно протумачио, можда сам га изазивала. Можда ово, можда оно и “хиљаду зашто хиљаду зато”? носила сам сукњице и уску ођећу. Или сам некада нешто рекла погрешно, што није требало и изазвала га. Па да, ту смо били слободни, код тета Стане, да се облачимо, спремамо за изласке. Све што нам родитељи код куће нису дозвољавали, ту смо могли. Он је то гледао и то га је изазивало, знам сада. Ја сам крива. Да нисам била толико слободна, то се не би десило.
-Иванка, морам да вас прекинем. Тада сте били јако млади, такорећи дјете. Сада сте паметна и зрела особа и морате да разумијете да ви са тринаест и четрнаест година, никако, баш никако, нисте могли бити одговорни за такво нешто. И да сте били двије-три године старији не би сте били одговорни. Зато једноставно то себи избаците из главе-оштро се успротивила докторка.
-Лако бих ја то, докторице, разумјела и избацила из главе, када би се радило о некоме другом. Али када је ријеч о мени, то онда није нимало једноставно. Знате ли ви, како је то када вам толико година једна фраза струји можданим вијугама, па и онда када сте сигурни да то не може бити истина, ви повјерујете у то. Знате ли како је када двадесет година бол у грудима никако не престаје. Не може се, докторице, на такво што навикнути, само може бољети још више, пуно више. Можете отупити, утрнути али промјене набоље нема. Потпуно сте у праву, елиминисаћу ја ту мисао из главе макар постепено. Послије тога, ја сам то дубоко затрпала у себе и наставила да живим као и обично. Чика Жарка сам виђала свакодневно, али никада више нисмо остали насамо. На питања тета Стане зашто ме нема, правила сам се тиме што сам имала момка па сам вријеме проводила са њим. То је дјелимично и било тачно, али ја чика Жарка никада више нисам погледала у очи. У то вријеме сам упознала мога мужа, Луку, и окренула се њему.
- Какав је ваш момак, односно, садашњи муж био према вама?
- Мој муж је био и остао једно предивно биће мада тада нисам тога била свјесна. Мислила сам да је јако фини човјек. Колико је само увијек водио рачуна да ме не повриједи. Нешто пуно и нисмо разговарали јер, он баш није био неки вјешт говорник. Иначе је био ћутљив и више је волио да слуша моја трабуњања о свему и свачему. Посматрао би ме док му живахно објашњавам неке, мени занимиљиве ствари и с времена на вријеме би спустио лагани пољубац на моје чело, некако покровитељски. И никада,баш никада, није прешао границу за вријеме наших интимних тренутака,да не би оскрнавио моју чедност. А ја, као што и сами кажете, право дјете, па ми је некада било досадно са човјеком који је био зрео и знао шта жели. Поготово што је био јако шкрт на ријечима, а ја сам жељела живост, акцију, да се глупирамо, баш као што су моје године то налагале. Ипак, када би се раздвојили, јако би ми недостајао.Нисам га тада знала вољети као што је он мене волио и чувао.Али погледајте ироније, он ме је чувао, а ја сам већ била страшном мрљом упрљана. Отпила је гутљај воде који јој је послужила докторица Жарић, јер јој је грло било суво, а глас хрпав. И наставила је.
- Послије неколико година забављања, Лука ме је запросио и ја сам се те јесени за њега удала. Волио ме је и ја сам њега, али нешто није било како треба. Осјећала сам то, а и он је. Да ли су хормони пореметили свој рад због другог стања у којем сам била или ко зна већ због чега, ја сам свакодневно само плакала. Била сам све несрећнија. Једне вреле љетне ноћи ја сам схватила и све му испричала.
- Како је он реаговао?
- Био је јако потресен, можда повријеђен. Мислим да се осјећао као да сам га издала. Не знам, можда се варам. Он ме је толико пазио, а како сам му ја вратила. Питао ме да ли ми мајка зна за то и шта бих ја, када би он њој то рекао? Одговорила сам да бих прије у ријеку скочила него што бих јој у очи погледала. Моја мајка је светица, док нажалост, моја дјеца за своју, то никад неће моћи рећи. Рекла сам. То сам морала рећи, да би се на истини засновао наш заједнички живот, а он нека одлучи како ћемо даље. Знала сам да се родитељима не враћам. Оцу не бих смјела а мајци не бих хтјела, нити могла од срама. Брзо се повратио и дошао себи након првобитног шока и проговорио грубим гласом.
-“Наставићемо живјети заједно и кренути из почетка. Ниси ти крива, ниси могла знати шта спрема стари покварењак!” -Ухвативши се за чело, сочно је опсовао.
- Како сте, Иванка, наставили даље?
- Ах, како, првих дана разговарали смо само најнужније, а ја сам по цијеле дане само плакала. Знао ме је загрлити и тужно ме питати:
-“До када мислиш тако”? Није могао замислити да ћу плакати скоро двадесет година, док се не одлучим на борбу. Када сам родила прву бебу доста тога се поједноставило и почео је, колико-толико, нормалан живот. Прошло је можда,двије године од тада и једном приликом дошла ми је мајка. Чим је уграбила Слободан тренутак, мама ме је позвала и рекла да жели разговарати. Нисам ни сањала о чему, али сам јој виђела страх у очима. Мјешавина бола и страха. Отпочела је своју причу:
-“Иванка душо, не могу да вјерујем да се овакво нешто дешава код нас. Побогу, нисмо ми запад, ми смо далеко од тога. Ово је мало сеоце, провинција.Замисли Иванка, онај наш комшија Вељо, онај Слађанин рођак, на превару ми је извлачио Биљану из куће. Водио је својој кући да би, наводно, његовим дјевојчицама показала задаћу из математике. Дјевојчице, у ствари, нису ни биле код куће. А он,не знам какав бих најпогрднији назив употријебила за њега, јер ма како ружан био, за њега је то благи епитет, хтио је да јој буде учитељ секса. А ја,будала, говорила јој кад год није хтјела ићи да је срамота да се комшији не изађе у сусрет. Ни слутила нисам, јадна ја, да је шаљем у пропаст, гдје ју је онај кер, а то је увреда и за пса, водио. Један дан ми се жучно успротивила и рекла да не жели више ићи и тачка, а на моје негодовање одлучно је рекла:
-“Мама да ли ти уопште знаш зашто он мене зове? Тамо нема никог осим Веље. Он мене зове да ми покаже како да се љубим, гдје треба да га дирам и куд све он мене да дира. Стављао ми је своје одвратне ручетине у гаћице и ко зна шта све још”.
- Можеш ли замислити ,драга моја Ивка?
Скаменила сам се и само је упитала:
-“Биљо, сине да ли те је силовао? ”На то је она одговорила, није, али да је могао и то да уради, те зато више не желим ићи код њега!
- Мајка је завршила своју исповијед,очекујући неки мој коментар или бурну реакцију. Колико се јадница, занијела својом причом, ни примијетила израз мога лица. Да ме је само погледала видјела би како ме боде безброј оштрих бодежа. Видјела би моје блиједо лице и крупне грашке зноја што се циједе низ моје камено лице. Осјетила сам страшну бол у грудима и вулкан из желуца је кренуо ван. Повраћала сам свом силином и савијала се до земље. Мајка ме је придржавала да не паднем, не схватајући шта се дешава.Јако се уплашила за мене а болна сјенка приче коју је испричала није силазила с лица!
-“Ивака, шта ти је, јеси ли трудна или не дај Боже болесна?”-питала ме мајка.
-Не мајко, нисам ни трудна ни болесна, него ми мука од живота. Како ми то прије не паде на памет? Мислила сам - млада је, неће, али у ствари нисам ни помишљала на то. Била сам себична и у свом болу мислила само на себе. Није ми на памет пала моја мала сестрица и да би се њој исто могло десити.Па да, ја сам била њених година, оног дана,оног љета. Ја сам крива, то дијете је пуно паметније од мене. Рекла је, обратила се мајци, ко би, иначе могао бити бољи пријатељ од родитеља? Ја сам, глупача, имала другарицу па се њој повјеравала, да би ме она, као и њена покварена фамилија, касније клеветала и правила смицалице, поткопавала мој углед у друштву. Радила ми о глави.
-“Аман дијете, о чему булазниш и шта причаш?Како ти можеш бити крива за такво нешто или за било шта. Бар ти си тако племенита и паметна”- сипала је мама своја питања и примједбе. То ме јесте бољело, што су сви мислили да сам ја нека племенита добрица, а била сам веома гнусна и одвратна - мислила сам у себи.
-Не мама, ништа ја не булазним. Исто се и мени десило с њим, само не у толикој мјери. Ипак сам добро знала какав је то човјек. Да сам била паметна као Биљана да сам ти одмах рекла њој се сигурно не би то десило. Зато сам рекла да сам крива и то је груба истина, с којом ћу морати да живим. Мама је стајала окамењена. Сва срећа да јој не рекох за чика Жарка, иначе би се јадна жена, шлогирала. Била је нијема, наредних пет минута није ништа могла изговорити. Плашио ме њен изглед. Плашила сам се као да се то све сада догодило и као да је мама то све видјела.
- Тада сам докторице,имала другу психолошку кризу.
- Иванка, реците ми како сте превазишли те кризе?
- Прву кризу, прешла сам послије порођаја јер је беба окупирала сву моју пажњу. Због њега сам морала бити добра. Друга криза је трајала сигурно годину дана. Преселила сам се у други стан, родила друго дијете и тада је дошло до знатног побољшања. Трудила сам се да често излазим у шетњу са дјецом. Трећа криза дошла је три - четири године касније и била је најтежа. Имала сам ноћне море, нисам се могда концентрисати на оно што радим. Плакала сам дан и ноћ, умишљала страшне ствари.
-Иванка, можете ли да ми опишете неку од тих ноћних мора?
Некада сам, заправо најчешће, сањала једно од своје дјеце осакаћених, измучених, крвавих и искомаданих. Разне несреће у којима су страдали моји најближи, пожаре, змије и провалије у које падам. Једну ноћ сам се пробудила и неко вријеме ништа нисам видјела, и ако је улична расвјета добро обасјавала нашу собу. Само је била тама свуда око мене, а ја уплашена утопила се у њој. То је трајало неколико минута. Тада се лагано свијетлост поче разлијевати по соби и ја сам прогледала. Сузе су ми лиле јер сам помислила да сам ослијепила. Једне ноћи сам се пробудила а мој муж је спавао поред мене. Када сам га погледала видјела сам само труп и удове, главе није било, нисам је видјела. И тако је било сваку ноћ, све горе. Једна од најгорих је била, када сам видјела своје дијете исјечено на комаде у замрзивачу. Или, како ме неко тјера да једем гулаш у коме је кувано моје дијете. То је, докторице, мене натјерало да кренем у борбу да вам се обратим за помоћ. Нисам више могла да издржим страх који је био присутан када се ноћу пробудим. Нисам имала храбрости да одем до тоалета. Страшно сам се плашила да не полудим и да ме смјесте у лудницу. Плашила сам се лудачке кошуље, јер сам на крају себе само тако видјела. Плашила сам се да нешто лоше не бих направила својим најближим или себи. Плашила сам се за све нас. Нисам смјела да гледам филмове са потресним сценама а од призора који садрже сексуално насиље добила бих пролив од страха. У свему томе остала сам сама са дјецом јер је муж добио посао у Америци и тамо је требао остати двије године. Знала сам да такво моје стање мора престати. Пошто нисам била у могућности наћи посао, да бих изашла из куће уписала сам факултет. Тада сам почела разговарати са паметнијим људима од себе и постепено долазила до сазнања да је пуно случајева као што је мој. Али и тежих и лакших. Најтеже ми пада што сви ти педофили који, не марећи за то што некоме униште живот остају некажњени или ако их неко пријави, добију минималну казну и убрзо наставе по старом.
- Да ли сте ви икада размишљали да пријавите злочинце?
- Ох, како да не, жељела сам то али никада нисам имала храбрости. Мада је чика Жарко ипак био ухваћен на дјелу. Знате ли колико је добио казне?! Пет мјесеци, а одлежао је само три! Па то је страшно, срамота. Видите ли ви докторице, наше родитеље је било срамота да укажу дјеци на опасност која вреба на сваком кораку од таквих људи и да се пробуди свијест о томе и скрене пажња на те људе.
-А реците ми Иванка, како се то десило да је Жарко био ухваћен?
-Из мјеста у којем смо живјели, Жарко се одселио. Како каже наша стара пословица „Вук длаку мијења, али ћуд никада“, он је и ту нашао жртвено јагње. У дворишту покрај њега, живјела је самохрана мајка са својом кћерком која је имала тринаест година. Имала је очуха који је радио у иностранству и повремено долазио кући. Жарко је поновио све исто као и са мном. Када је почео да је обљубљује, дошао је њен очух и ухватио га на дјелу. Одмах је поднио кривичну пријаву против њега. Он се бранио причајући, како је он уствари имао љубавну аферу с њеном мамом па га је очух за то оптужио. Ма све саме глупости, јер су сви знали, а ја поготово шта је права истина.
Отишао је у затвор само на три мјесеца. Срамота!
Знала сам за то суђење и не могу себи опростити што нисам имала храбрости да се јавим и свједочим против њега. Могла сам наћи још три или четири познанице које би то потврдиле и то из личног искуства, баш као и ја.
- Кад смо већ код познаница, шта се десило са оном вашом другарицом Слађаном?
- Колико су били покварени, говори чињеница да су Слађана и њен тетак Жарко причали о томе шта је он радио мени. Она би то касније причала около и још из своје покварене маште додала много тога. Све је то радила забављајући се врло добро, не би ли нарушила мој углед. Људи који су нас познавали нису имали око двојбе око тога. Знали су ко је какав, знали су нас обје. Послије Слађане, схватила сам да нема другарице којој можеш рећи све.
-Госпођо, веома ми је драго да сте успјели све те грозне ствари избацити из себе. Молим вас реците ми како се сада осјећате с обзиром да пијете лијекове и да сте се ослободили тешког терета?
- Осјећам се пуно, пуно боље. Наспавана сам, не плачем толико као прије и немам страха. Све у свему, јако сам задовољна постигнутим. Само ми је много жао што нисам раније смогла снаге да тражим помоћ, што сам била куаквица и дозволила да ми најбоље године прођу у патњи. Отели су ми младост, а ја сам им је кукавички предала. Борила сам се ја само не на прави начин. Нећу више да јадикујем јер сам у суштини велики оптимиста и дубоко вјерујем да ћу с временом моћи излијечити се у потпуности.
- Наравно, и треба да будете оптимиста и храбра жена као што и јесте. Још треба да сте стрпљиви и успјећете јер имате подршку вашег мужа, а и свих осталих. Чак и да немате ту подршку морали бисте бити довољни сами себи. Не знам колико знате о томе, колико је медицина напредовала у овоме пољу и колико су успјешна лијења и колико су усавршени медикаменти који се користе против депресије. То је данас једна од психолошких болести које се сасвим успјешно лијече. Ту фазу у којој сте ви били немогуће је излијечити самостално код куће неким биљним препаратима. То може помоћи код неких благих стања, али сви би требали што прије да се јаве љекару. Нису сви случајеви исти, мада могу дјеловати тако. Неко има такав орагнизам да му оно што је некоме ситница, значи пропаст и обрнуто. Не подносе сви исто нити бол нити радост. Сада сте Иванка, видјели да нисте сами и да се то није десило само вама и вашој сестри. Да је тако, пуно лакше би било спријечити те људе. На жалост сви ти облици сексуалног злостављања дјеце, превише су узели маха, како у свијету тако и код нас. Па замислите, посљедња истраживања код нас, показала су да је свака четврта дјевојчица и сваки седми дјечак доживјели неке од облика сексуално недозвољених радњи. Стога и ја дијелим ваше мишљење да није довољно подигнута свиејст о овоме проблему и да починиоци овог казненог дјела нису примјерено кажњени. Па ви би сте се изненадили када би сте знали које су све свјетски познате личности ,били изложени неким од облика сексуалног злостављања. Рецимо, тренутно једна од најуспјешнијих и најбогатијих жена свијета, још са девет година била силована. Она је само једна од њих милион, просто да не повјерујете. По мени, а сматрам да већина тако мисли, најгори су облици злостављања од стране родитеља. Већином је од оца према кћерки, а има случајева и према сину. То јесте најгори облик, али против тога се треба још јаче борити.
-У праву сте докторка. Недавно сам читала истиниту исповјест жене са наших простора, коју је још као малу дјевојчицу злостављао њен отац. Он ју је константно силовао и чим је могла остати у другом стању, то се десило. За то је знала и њена мајка али није ништа подузела да то спријечи, него су ти монструми-родитељи у јавности рекли како је она затруднила са неким дјечаком па су је зато ставили у кућни притвор. Замислите само како је њој било!!! Својим је родитељима била и метла и крпа. Најгоре од свега је било када је њен син, већ двадесетогодишњак, сазнао да му је тај пијани и смрдљиви старац и отац и дјед. Тада је дјечак узео своју мајку, одселили се из пакла и одмах отишли на лијечење. Разговарали су са љекарима, свештеницима и покушали наставити како –тако нормалан живот. Било им је тешко и претешко,нису никако могли промјенити оно што се десило, али су морали да гедају у будућност и радити на њеном квалитету. Било би првише лако одустати и предати се, али гдје је ту онда награда за највеће дјело у животу. Највећа награда је она, која човјека учини срећним и задовољним, поготово када добије и борбу и рат који је вођен.
- Добро сте то рекли, и то ми је драго чути од вас с обзиром да знам у каквом сте стању били. Размишљати тако је велики помак.Исто тако треба да знате да вам самоокривљивање у великој количини одмаже па ћемо радити на томе да престанете са таквим размишљањем и покушате гледати на то на овакав начин. Ви имате сина тих година у којима сте ви били када вам се то десило. Шта ми можете рећи о томе, да ли би неко коме он потпуно вјерује, могао тако да га превари?
- Ма наравно да би, па он је једно обично, велико, безбрижно и радознало дијете, коме никада неби пало на памет да би му неко то могао учинити. Поготово не неко ко га зна. Додуше, ја доста потенцирам на томе и разговарам са њима о свему отворено, али и поред тога, то се опет може десити. Педофили су велики махери када желе да заведу дијете. Користе све могуће трикове.
- Ето видите како фино резонујете ствари када је у питању ваше дијете. На тај начин треба да размишљате и када сте ви у питању и да се једном и за увијек ослободите те негативне самокритике. Сада ми Иванка реците, јесте ли ви лично имали проблеме у свом сексуалном животу настале због тога што вам се десило?
- Како да не, јако пуно проблема. Одбојност коју сам осјећала према сексу, била је страшна, иако је мој Лука био пун разумјевања. Никада, баш никада није то од мене захтијевао, ако не бих и сама хтјела. Мјесецима, чак годинам, нисам имала потребу за сексом, али сам то радила због Луке. Иначе би опет он био онај који испашта за нешто за шта није крив. То је оно што никако нисам жељела. Гадило ми се на саму себе, нисам могла да се опустим, иако је Лука био јако пажљив и строго водио рачуна да не бих осјетила ни најмању нелагоду. Он је давао све од себе, али проблем је био у мени. Нисам никако могла одглумити, а да он то не примјети, и престао би истог момента без имало љутње. Често сам се питала да ли бих ја имала толико разумјевања за њега, да је било обратно. Одакле је само црпио толику снагу? Када сам ономад била у најтежој психичкој кризи, три пуна мјесеца нисмо имали сексуалне односе. Лука ми то никада није није пребацио. Има и он својих мана као и сви други, али мислим да је јако мало, тако племенитих и добрих људи као што је он. А и како сам могла то да радим никада нисам подносила да ми додирне било коју од ерогених тачака. Одмах би осјетила језу, гађење, трнце кроз читаво тијеле, вртоглавицу и повраћање. Тада би се најрадије смотала у клупко и никада се не бих расклупчала. Чим бих осјетила руке, сјетила бих се ручетине оног покварењака који је управљао моје тијело. И душу, одвео ме у пропаст и болест. У депресију сам пала прије двадесет година и још не могу да се извучем. Чудим се да сам уопште жива. Питам се, да ми се то није десило, да ли бих и тада обољела од депресије?
-Знате, Иванка, депресија јесте, односно представља болест савременог доба, од које,према неким истраживањима оболијевава један од двадесет људи. У питању је поремећај у промјени расположења који може да се манифестује кроз осјећај туге, разочарења, усамњености, безнађа, сумње у самога себе и осјећаја кривице. Ви сте Иванка, све те симптоме врло јасно и изражајно показали. Они трају краће или дуже вријеме. Особама које болују од депресије, веома тешко падају и нормалне, чак свакодневне активности, те углавном немају вољу да их спроводе. Узроци депресије су разни, као што је код вас било сексуално злостављање тако, могу бити и хормоналне промјене, неке врсте маничне депресије, а доказано је да имају генетску основу. Ви се, колико се сјећам једном поменули да је ваш ујак имао сличне проблеме, иако од таквих обољења оболијевају само жене.
- Да да, ја такође болујем од „хипотиреозе“ већ годинама и речено ми је да је та болест везана за депресију.
- Хроничне болести као што су бубрежне или као што су болести јетре, алкохолизам, наркоманија, погрешно суочавање с потешкоћама у животу, беспомоћност, стрес или преоптерећеност, стварају осјећај да живот нема смисла. Све су то, узроци који доводе до депресије. Због свих бројних фактора који утичу на ову болест она се и лијечи на разне начине. Истраживања показују да комбинована терапија даје најбоље резултате. Постоје различите врсте антидепресива и стабилизатора расположења за које је утврђено да ефикасно утичу на третман болсти, само што се узимају искључиво под надзором љекара и никако другачије. Обично је потребно двије до шест недјеља да би се осјетиле позитивне промјене јер лијек тек тада достиже свој терапијски ниво.
Ех, сада оно што ја сада инсистирам код вас је „терапија подршке“, а ви имате све услове за успјех на овај начин. Разумјевање и прихватање болести,освртање на факторе који су доприњели њеном наставку и развијању њеном стратегијом за борбу са животним изазовима, зашта сте ви несумљиво спремни, могу да развију отпорност и од велике су користи за оздрављење. Постоји још и „когнитивно-бихејвиорална терапија“ која је специфична и подразумјева разговор путем којег је лакше разумјети како мисли пацијента утичу на осјећања и на његово понашање. „Подршка људи са сличним проблемом“ као и учење о болестима и добијање информација о томе како се остали људи боре са својом депресијом, може да има позитиван ефекат на излијечење као и на превенцију поновне епизоде.
Имамо још и „болничко лијечење“ јер је понекад потребно отићи у болницу на лијечење, нарочито када особу надвладају мисли од о самоубиству, или када недостаје подршка код куће. Е то, драга моја госпођо Иванка, код вас није у питању. Имате подршку код куће, имате снагу да наставите борбу и већ сте тим путем кренули. Рекли смо да човјек када креће у борбу, треба добро да се наоружа стрпљењем и да буде обазрив према себи, јер то стање у којем се налазите није настало преко ноћи па не може тако брзо нити нестати. Ви се нисте лијечили двадесет година, а били сте јако болесни па је очигледно да сте били у доброј форми јер вас болест није успјела сломити.
-Управу сте докторка, али када сте поменули да је депресија болест савременог доба, паде ми напамет прича једне старице која се усудила да крајем осамдесетих година прошлога вијека, проговори о злочину сексуалног злостављања. Нити сам ја тада знала како се то зове, а ни старица, али смо и једна и друга знали да то није у реду.
-„Драга душо моја“-почињала је своју причу бака Душанка „ – било је то давних тридесетих година, када сам ја била дјевојчурак од петнаестак година. Велика неимаштина нас је тјерала да идемо у бербу жита, да копамо репу и све остало што је требало да се ради. И то без поговора, а не к'о данас, ни палија ти не помаже да те дијете послуша.
Ух, одо' ја далеко, злато моје, од онога што хтједох рећи. И тако смо ми, омладина ишли у далеко од куће да радимо.
У нашој кући је било десеторо дјеце, а мајка сама. Отац је млад погино, па је нас по двоје-троје ишло у бербу, међу осталим мој покојни брат Стево и ја. Стево је, покој му лијепој, грешној души, био три године старији од мене, ама не, Јанко је био три, а Стево је био годину ипо. Спавали смо у неким баракама, налик на дуге ходнике, једна просторија и ту у два реда поређане сламарице.
Некада нас је, чедо моје, знало бити и превише па смо морали и по двоје да спавамо. А ја, душо моја 'нако мала и сићушна, ђе ћу, шта ћу, но код мога Стеве, брата мога. Једне ноћи, црни мој Стево, поче нешто да се врпољи и да тешко дише, а ја велим ружно сања, проћи ће. Кад он, злато моје, поче нечим да ме гура и да својим рукама гнизи по мени, чедо моје, сватих јја о чему се ради. Шта ћу, јадна ми мајка, укочих се од страха и стида. Неки ме грч ухвати па не могу ни да мрднем, а све ми нека мука па се знојим и молим драгог Бога да је све то у сну и да што прије престане.
Никада му, мило моје, нисам то поменула и одлучила сам да ћу да се правим да сам спавала и да не знам ни да се десило. Никада, црна ја, нисам сазнала да ли је он те ноћи био будан или је спавао. Од тада никада више нисам била у берби са својим Стевом, Бог да му душу прости, нити игдје друго насамо. Увијек сам, злато моје, мислила да смо обоје добро знали, али једно друго никада нисмо споменули.
Могу ти рећи, 'ћери моја, не би' ја ни сада о томе причала да је мој јадни Стево жив! Сви моји, помрли су, па могу, али дјецо добро је да се зна, јер може некоме ваљати, црна прича. Само, било би ми тешко носити то на души, све до сада“ – причала је бака Душанка промуклим, чудним гласом и крајичком мараме бришући своје сузне очи.
-Сада ми је јасно, докторка, о каквом је терету бака причала. Сада, али онда нисам имала појма. Сада разумијем како је било њеној души, а можда не могу ни замислити, јер је брат у питању. Добра бака Душанка, својом је причом хтјела да спаси некога,својим болом, али није успјела да спаси моју грешну душу јер сам ја бакину причу заборавила чим сам прешла праг бакине куће. С овом причом хтјела сам да кажем, да је таквих дешавања било од како је свијета и вијека.
(Наставиће се)
Нема коментара:
Постави коментар