среда, 08. октобар 2014.

Зоран Шкиљевић: Неопроштено

    Кажу да невиђену привилегију имају они који памте своје снове и с лакоћом могу да их репродукују. И да, заронивши у дубине свог ониричког бића, уживају у тој благодети користећи снове као орјентир, као неку врсту путоказа за живот. Волео бих да могу и себе да убројим у те срећнике, али то, на жалост, нисам у прилици. Ја много сањам а упамтим тек понешто, а и то мало што упамтим углавном је неупотребљиво, из тога се ништа иоле смислено не може извући, или ја то пак не умем. Било како било, протекле ноћи окупало ме је стотину ледених знојева пошто сам два пута био ликвидиран.
      Прво су ме дервиши, тобож изгонећи шејтана из мене, испробадали неким иглетинама свуда по телу, терали ме да играм пипиревку по ужареном угљевљу, онда ме премазивали медом и миришљавим смолама и поливали вином, и, напослетку, бацили у кавез, на милост и немилост дивљим зверима. Следећи пут сам био нешто боље среће: смрт је дошла савим ненадано. Док сам блудничио са ватреним наложницама славнога калифе Харуна Ел Рашида укокали су ме његови сатрапи као вашку, аплаузом у потиљак. Па хајде сад, лепи мој, буди паметан – снађи се у таквом кошмару ако икако можеш! А тек те чека ужасно зајебан дан.
     Видећемо шта ће ти рећи у твом еснафском удружењу, наравно, ако пронађеш онг типа којег ти је твоја драга Анамарија Ангелина после неуспеле мисије убеђивања твојих претпостављених да одустану од шут-карте којом су те почистили из редакције, свесрдно препоручила. Дакле, чека те гомила проблема постројених у врсту  као стрељачки вод пред извршењем свог немилог задатка. Нема времена за излежавање. Нема  времена за мудровање. Него дижи се и узимај пут под ноге!
      Већ сам на улици. Отрежњен и облапоран, град је већ увелико дисао својим чађавим плућима. Запахњује ме таласање маглуштине која ми клизи низ грло и увлачи ми се у ноздрве,  покушавам да јој умакнем стрмоглављујући се ка трамвајској станици. Успут, дрхтећи од студени, преслишавам се шта све треба да кажем, да можда нешто не пропустим, да се не обрукам, да не испаднем будала. Мучећи се, дакле, да савладам конфузију у мојој збрком испуњеној тинтари, након вожње трамвајом и десетак минута пешачења, избијам испред зграде коју сам и тражио. Здање утопљено у непрегледно градско сивило оронулих вишеспратница крадомице се осмехивало блиставим прозорима кафеа смештеног у приземљу. Као да је мене чекало.
      Прекрстим се – сад нек ми је бог упомоћ! Промакнем покрај портирнице као поред турског гробља не осврћући се ни лево ни десно, па онда цика-цака степеништем тражећи секретаријат и добричину Милоја. Од ходника до ходника, од канцеларије до канцеларије, обиграм  тако и први и други и трећи спрат, прешпартам безмало целу зграду и уздуж и попреко, и невесео, сав узнојен вратим се на почетак. Све је мирисало на неуспех: где сам био – нигде, шта сам радио – ништа. Не нашавши, дакле, ни Милоја ни секретаријат, у једном тренутку дошло ми је да седнем и да поштено исплачем своју карму; но, после краћег предаха у мени је прорадио инат, такорећи попут благослова, и та ментална инфузија улила ми је нову наду те одлучим да се по цену живота не враћам необављена посла, па шта буде. Наставио сам онда да табанам истом маршрутом, од приземља ка четвртом спрату, пролазећи оним истим пустим, паучином прошараним ходницима нагриженим чамотињом, сучељавајући се са тупим, безизражајним  погледом оронулих зидова, дакле очи у очи с ентеријером који су време и наша нарав претворили у руину. Нигде живе душе, само црвоточива, мемљива  празнина и ођек далеких, изгубљених гласова који нестају у сабласној акустици зграде. Осврћем се, никога не примећујем, на сваком кораку видим само узалудност и бесмисао, као да сам проклетом грешком уместо у Удружење новинара бануо у какав казамат или мородохијум. Мора да се  то неко гадно нашалио са нама пасеницима „седме силе”, помислим. Овде ни авет не може да се осећа добро, може ли онда људско биће да се осећа комотно у овако отужно отуђеном простору? Врага може. Ако су надлежни хтели да направе будале од нас, сместивши нам Удружење у ову апсану, успели су, поштено су нас намагарчили. Ипак не одустајем. Настављам да тумарам по згради као изгубљен случај. Идем од врата до врата, застајкујем, куцам, ослушкујем... Испред једне од канцеларија смештених на подесту између другог и трећег спрата, ухватим шкрипутаво клепетање писаће машине, препознајем „Олимпију“. Оџвањало је као да је глуво доба ноћи, оџвањало па умукло. Куда сад? Нигде. Односно назад, поново на почетак. Јок бре! Идем напред. Научио сам већ да се спасоносно решење обично налази у првцу супротном од логичног и очекиваног. И нисам зажалио. После свега неколико корака, ево ме пред масивним вратима од првокласне храстовине, видно нагриженим патином времена и немара. Судећи по једва читљивим остацима нечега што подсећа на слова, претпостављам да је на  њима  некад и писало СЕКРЕТАРИЈАТ, а сад, колико видим, у гро плану стоји невешто налепљена сличица неке обнажене успијуше. Шта ћу, закуцам. Закуцам поново; па још једном, и још једном, али опет нема одговора. Изгубивши стрпљење цимнем  врата и крочивши у брлог који би само у шали могли назвати канцеларијом, затекнем омаленог трбушастог старкељу и налик на пласт сена женску особу средњих година, где, скрајнути и од себе и од света, куњају свеушеснает. Она заваљена у некакво трошно канабе а он шћућурен до ње, блуднички заваљене главе у њезино крило. Машала! Није ми падало на памет да чекам да се оконча овај онирички крешендо. Продрмам старог: „Милоје! Милоје!...“
      „Даааааааааа“, огласио се старкеља зевајући у мене као да сам са онога света дошао. „Ааааа, којим добром?“, упитао ме је и, не чекајући на одговор, ђипнуо на ноге лагане.
      Уследило је разгибавање праћено пискутавим звуцима његовог убрзаног дахтања и пуцкетањем зглобова. Био сам неми сведок његовог ритуалног дозивања у стварност, оличеног у вежбицама прузетим из некаквог препотопског уџбеника веселе гимнастике. Свака част чича, тако се разбуђује, помислим. Немајући куд, сачекао сам  да поново смести гузицу на оно исто канабе, али, захваљујући мом присуству, могао је  само да нариче за малопређашњом удобношћу. Потом му,  у најкраћим  цртама,   предочим свој случај. И како сам лудом срећом добио запослење у Цитy журналу, и како се од нас двадесетак у редакцији баш мени, јадничку, заломило да правим репортаже о елитним местима за ноћно лудовање, па тим поводом и да се нађем на спектакуларном отварању најгламурознијег гнезда за ноћне птице, гламурозног клуба Екстази. И како сам био чврсто уверен да сам обавио добар посао, и како се свима у редакцији допало то што сам урадио, и како сам једва чекао да репортажа буде и објављена, и како се умало нисам изврнуо када су ме уместо ловорикама закитили решењем о суспензији, а убрзо је уследило и ново решење – отказ! Еј, човече, рекох му, дали су ми ногом у дупе само зато што сам за шмизлу која је власник тог обесног ћумеза, поред осталог, лануо и то да је својом вриштећи похотљивом чедношћу, деложирала све којима се нашла у видном пољу доводећи до лудила њихову запенушалу мушкост, укључујући ту и моју маленкост. Нисам будала знао да је та шмизла ћерка–мезимица неког буџе који је, да зло буде веће, још и интимус са мојим посраним директором. Неки у редакцији су то знали а ћутали су, и смејуљили се кришом. И, ето, тако ја испадох магарац.
       „Аууууууу, па где баш по њему да опалиш, црни сине!?“, закука старкеља пренеражено. „Аууууууу, и то баш сад у време реизбора?!“
        „Аман, човече, нисмо се изгледа добро разумели. Нисам опалио по њему, него по његовој ћерци-мезимици“, кажем му. Али слаба вајда, настави он по свом.
      „Аууууууу, па где баш по њему, он је председников човек, човече?!“
Морао сам опет да га прекинем: „Председников човек!? Чудна ми чуда, па зар сви ми на овај или на онај начин нисмо председникови људи?“
      „Аууууууууууу, чим тако слабо капираш, бојим се, синко, да новинарство није за тебе!“ Посекао ме је као мачем, да би, потом, долио себи ко зна кад скувану кафицу и умудрио се као пандур пред укрштеницом. А ни за сто година му не би пало на памет да ме понуди некаквим седалом, каквих сто, ни за хиљаду.
     „Каква су моја права“, упитам га без околишања, не дајући му да предахне. „Шта могу да очекујем од вас?“
„Што се мене тиче ја бих ти врло радо помогао и то, да будем искрен, понајвише због оне ваше враголасте синдикалке скојевке, Анамарије. Како су јој лепе груди, сочне, баш сочне, па још и онако лепо свођене! Ух! Заиста бих ти помогао да могу, али, видиш ваљда и сам, виша сила је у питању.“
„Баш и не видим“, кажем му.
„Да, да, не чуди ме то.“ Онда заколутавши очима изви главу пут неба, па ме упита: „Ааааааа, имаш ли ти можда некога горе?“
  Ту смо дакле, значи да не уображавам много, каква струковна права, колегијалност, солидарност, трице и кучине. Зашто би он или било ко други, па макар му то било у опису посла, па макар био и не знам како плаћен за то, био дужан да ме заштити од самовоље директора, ако немам некога горе? Да имам, не бих, слепче, код тебе ни долазио! помислим, питајући се има ли уопште смисла замајавати се више са овим згубиданом. Онда се присетим  да ми је и мој драги отац својевремено, када сам му причао о својим плановима,  натуко нешто слично. „Нуто генија! Неће да буде подобан, а хоће да буде новинар!? Е не мореш ме убедити да си паметан, па да ти сви свеци са неба читају!“
„Највише што би као Удружење могли да урадимо“, огласио се поново Милоје, „то је да упутимо протест против твоје суспензије“.
 „Ма каква суспензија, човече, шутнули су ме!“
„Сам си крив, што ниси прато трачеве. Ако хоћеш да будеш новинар, мораш да пратиш трачеве, пре свега трачеве.“
 „Хоћу убудуће, свечано се заклињем да хоћу. Али дај да  видимо шта сад, човече!“
  „Знаш шта, ако би ствар била добро подмазана, ако ме разумеш, уз мало среће можда би нешто још и могло да се уради. Можеш ли да уђеш у просторије тог твог Журнала?“
„Наравно да могу.“
„Е овако ћемо онда.“ Наједном је живнуо, почео да трља руке и да се облизује. „Уђи лепо у зграду, промувај се мало по редакцији тек да не будеш сумњив, а онда се забарикадирај у једној од канцеларија. Гледај само да обавезно гледа на улицу, јербо ћемо тамо да направимо протесни скуп против твоје суспензије. Разгласићемо на сва звона да штрајкујеш глађу. Обавестићемо јавност и нашу и белосветску, а ти ни за живу главу не смеш да престанеш са гладовањем док ти ми не кажемо!“
Хвала ти, пријатељу, мислим се. Не можеш ни да замислиш како би ме напљували они лајавци из што прде како им власт каже.  Као да већ видим пред собом наслове: „Штрајкује глађу љушти поморанџу!“ „Штајкује глађу бананама!“ И слично. И чим би завршили са  таквом артиљеријском припремом уследио би фронтални напад у виду насилног избацивања на улицу, подразумевајући и за такве прилике неизоставно следовање батина.
„Море мани се ћорава посла“, кажем му, „него смисли, ако икако можеш, нешто паметније!“
Увидевши да му је пропала „добитна комбинација“, сневеселио се сад и Милоје, ћути и грицка нокте. Пласт сена се у међувремену промешкољио, зевнуо два-трипут и наставио да хрче. Но, ипак, мада после бескрајно дугих неколико минута напете тишине, заусти он поново: 
„Добро, ако нећеш то, обрати се онда новооснованој независној интересној асоцијацији СЕДМА СИЛА. Чини ми се да су баш за данас заказали сесију. Ево, само да проверим.“
Уследила је преметачина. Измувао је сав купус са столова, гњурио у ташну и по фиокама, рондао по фасциклама и регистраторима, да би, напокон, пронашао изгужвану позивницу. И то у канти за смеће, где би друго.
„Ево, да, сесија је данас у подне. Имаш још времена да стигнеш тамо. Изложи им свој проблем, па ако они могу...“
 „Е, па уздравље онда, стари. Одох ја“, рекох и запутих се ка вратима са само једном мишљу: да што пре нестанем из овог брлога.
„А зашто једноставно не потражиш други посао?“, чуо сам како довикује за мном. „Зашто не окушаш срећу у неком од партијских листова?! Они све примају!“
 Хвала на савету, јебем те шунтавог! Радије ћу да копам канале него да се пезим тим лезилебовићима и смрдибубама, прогунђао сам себи у браду већ излазећи на улицу.
      Онда сам стао, размислио, али, за дивно чудо, изостало је моје уобичајено кењкање и пренемагање. Пожурићу на ту вражју сесију, рекох себи. И – видећете убрзо како сам се тамо провео.
      Оставивши за собом два узастопна легитимисање од стране мурјана, лактање, провокације и псовке намастурбираних на све што им се нађе у видном пољу док шипче тротоаром, онда поливање минералном водом и пљување са нечије шугаве терасе и нехотично уплитање у макљажу на пешачком прелазу – на жељеној сам дестинацији: Дом омладине. Угледавши фрку испред улаза, са олакшањем констатујем да нисам закаснио. Бар једном у животу.
       На платоу испред Дома окупио се силан свет, као да нешто деле џабе. Галама, звиждуци, комешање... Народ се унервозио,  пичкара се и режи ко на кога стигне. Или сам ја јео бунике или се ови нагањају ко ће кога да узјаши, помислим. Међутим, ушавши у хол, укапирам да није у питању обест већ нечија неслана шала. Испред степеништа, које води у сутерен до сале резервисане за данашњу сесију, видим туце гологлавих бултеријера у кожним јакнама. Изричити су: можете да уђете само ако купите беџ! Кажу нема нешто за ништа. Уваљују нам беџеве (жуте дукате са ђерданом плавих звездица) и маглу, лова као иде за помоћ демократским иницијативама. Није него! Као да смо сви овде сисали весло. И у праву су људи што негодују. Не пристајући на тако перверзну отимачину, кошкају се с надобудним харачлијама, ту и тамо падне и  која ћушка, руже и „банду жуту“, и „банду црвену“, и плурализам и демократију, и још којешта. Али, напослетку, немајући куд, ипак попуштају. Један по један ваде новац и пиче низа степенице. Пљунуо сам наравно и ја колико је требало и накачио беџ.
      Ушавши напокон у салу, имао сам шта да видим: партер је већ био дупке пун, балкон такође, места је било само на левој страни, тик до бине. Шта је ту је, кажем себи,  ако ништа друго, барем ме они са балкона неће засеравати семенкама. Није ми засметало чак ни то што сам морао да стојим, није ми први пут, више ми је било мука што од запаре и дуванског дима готово да се није могло дисати. Осврнем се око себе,  неке препознајем, неке не; неке сам малочас видео, неке нисам. Већином блесе около као и ја, остали ћућоре њушећи се као пудлице. Уочавам и неке виђене фаце, крем крема новинарске професије. А оне, свеједна у паничној потери за одразом сопствене присутности, не уочавају никога и смешкају се самима себи.  Тек онда – мада се све ту  пред мојим очима дешавало – уклавирим да је сесија већ увелико била почела.
     Гледао сам како се говорници ређају један за другим, а атмосфера у сали из минута у минут бивала је све запаљивија. При том, нису  штедели гласне жице, режећи  на неког типа који се кочоперио у првом реду. Са свог места нисам могао да  видим о коме је реч, јербо је овај заклањао лице рукама да га они дрекавци са говорнице не би запљували. Колико их је био ражестио, било је само питање тренутка  када ће неко од њих и  насрнути на њега. Највише се размахао један уважени књижевни критичар и политичар. Ђаволски узрујан и, рекло би се, добро накресан, претио му  је и огњем и мачем, и паклом и ломачом, помињући му успут и оца и матер и сестру и свастику. У међувремену, скапирао сам шта је по среди: награбусио уводничар, нису наручили такво уводно слово. Ако је заслужио, помислим,  и нека је. Али, да ли је заслужио? Потражим помоћ. Упитам  неколицину њих, до којих сам у општој галами могао да добацим, знају ли можда о коме је реч?  Али ништа од помоћи. И они су, рекоше, данас окаснили. За ког Бога онда толико лармате? прогунђао сам онако више за себе. Зато што смо остали без посла, коњу! одбрусио ми је неко, нисам видео ко.
      Наједном, салом се проломи громовит уздах а потом се разлегоше звиждуци. Као да је промашен пенал на вечитом дербију. Препознао сам типа док је прилазио говорници, био је то професор журналистике Веселин Кркела. Сива еминенција државних и парадржавних медија. Зато га је еснаф нимало случајно позвао да буде уводничар на данашњој сесији. Међутим, на лицима присутних јасно се очитавало колико је успео у свом науму,  да објасни необјашњиву хипокризију медија.
     Знам га добро. Ту хуљу и разблудника! Својевремено, читава два  сата ме је цедио пред препуним амфитеатром,  и то само зато што нисам крио да ми није по вољи што је, не скривајући своје намере, свакодневно насртао на једну апсолвенткињу, којој се по окончању студија смешило место асистента, а која је, случајно, била моја девојка. Била па више није, а није постала ни асистент, премда је била студент генерације и да јој је, као таквој, то звање по природи ствари следовало. Већ је, изгубивши стрпљење, веру и наду да ће се ова земља коначно упристојити, променила земљу. Изабрала је Канаду, односно Канада је изабрала њу. Као што је и овај нитков прогурао другу апсолвенткињу за асистента, спремнију да своју академску каријеру гради раширених бутина. Но, да видимо шта ће сад, с чиме ће пред Милоша и ове што хоће живог да га одеру.
На тренутак, стишала се бура у сали и Кркела је дохватио микрофон.
     – Уразумите се људи! Шта сте запенили? – одлучно и самоуверено започео је своју беседу. – Ево, ако је о информативном програму реч, све је јасно. Вести напросто морају бити тако конципиране и тако интониране да њиховим дејством буде или потврђена или оспорена вредносна орјентација, а самим тим и политичко опредељење аудиторијума!..
     – Издајицоооо! Педеруууу! Увлакушооооо! Уааааа!... Уааааааа!... Уааааааа!...
     Громогласно му је узвраћала армија његових разјарених опонената, у исти мах правећи заглушујућу буку ударајући ногама о под. Са балкона се углавном звиждало. Но, он се није дао омести.
      – Свака информација мора бити зачињена сугестијом спикера, да се не би отргла и отперјала у нежељеном правцу! Прави ефекат ће бити постигнут само уколико сваки гледалац поверује да је та информација-сугестија упућена њему! Управо њему! Њему, и никоме више!...
      – Смрадууууу! Протувооооо! Уаааааа!... Уаааааа!... Уста ти се заврат  искренула! Уаааааа!... Уааааааа!... Уаааааааааааа!...
       – Аман, људи, ставите се у позицију појединца, просечног конзумента телевизијског програма. Информације ће имати катарзично дејство на његову психу само ако константно буду потврђивале његова уверења и његове вредносне судове! Знате већ оно: само нека сам ја у праву, а све друго ће се већ некако решити!...
      – Уа, педеру!.. Уаааа!... Уааааа!... Уаааааа!... Уааааааа!... Уаааааааа!...
      – Узмите се упамет, господо! Ако информаце не буду понуђене конзументима на прави начин, то јест ако  не буду стављене у функцију појединца, превасходо водећи рачуна о интересу заједнице, не само да ће промашити циљ, већ ће се окренути  против вас! Против  вас што их пуштате у етар, шта год ви мислили о томе!...
      Господи је, међутим, прекипело, па полетеше ка Кркели као фурије, наоштрени да му зачепе лајаву губицу. Јуришајући ка њему, засуше га свим и свачим, упаљачима, привесцима, беџевима, новчићима... на шта им је он, мора се признати, доиста смело, не показујући ни трунчицу страха, маневришући лево-десно, горе-доле, да не буде погођен, узвраћао својим презривим, кварцованим осмехом.
      Наједном, искочивши однекле, на бину скочи један од оних ошишаних харач-теријера. Колико сам могао да приметим, остале харачлије су незаинтересовано, из прикрајка, посматрале ову кошмарну сцену, као да их се ти уопште не тиче. Међутим, теријер, не часећи ни часа, на опште изненађење, и још веће запрепашћење,  школски одрађеним крошеом развали по њоњи кочоперног професора. И у очима присутних постаде тако јунак дана. Док су једни прилазили да му честитају, од других је награђен аплаузом на отвореној сцени. Харач-теријер је онда заузео место за говорницом.  Шарајући погледом с једног на други крај сале, самозадовољно се бекељио, гестикулирајући рукама да има нешто јако важно да нам каже. Потом се уозбиљио, и, не чекајући да поново заузмемо своја места, загрмео је у микрофон, чинило се да ће попуцати звучници:
       – Браћо и сестре! Управо смо обавештени да је у сали подметнута бомба! Не правите панику! Мииииииииииир! Две су малочас откривене  преко пута, у биоскопу „Балкан“! Мајку ли им терористилчку!!!
      Као да је ударио гром. Прво настаде мук, а онда, као по команди, полетеше сви према излазу из сале, за невољу једном једином, безглаво, наврат-нанос, кршећи све пред собом као да беже од цунамија. Појурио сам наравно и ја, и, трапав каквог ме је Бог дао, после свега неколико корака звизнуо носом у прашину. Звизнуше онда за мном још двоје, троје, четворо... Немајући куд, ошамућени, бауљали смо по патосу као пијанци док су други грабили преко нас као да не постојимо. А најжешће су кидисале напирлитане госпође, вриштећи да се све проламало. Чекајте! Чекајте, ако Бога знате! урлао сам  бранећи лице од тих аветиња, да ме у свом махнитање не би унаказиле штиклама. Урлао сам, али шта је вредело, када страх потпраши гузице ту речи не помажу, само спретне и брзе ногице. И наклоност провиђења.
      Ипак, некако ми је пошло за руком да сачувам главу. Не знам ни сам како. Наиме, могао сам да одахнем тек када се све стишало, када је сала била готово испражњена. Тек тада ми је коначно пошло за руком да се придигнем. Шта рећи? Имао сам заиста луду срећу, да је стампедо којим случајем потрајао мало дуже, засигурно не бих остао у комаду. Овако, био сам само мало угруван. А бомба се није била огласила. Нити ће зацело.
Огласио се зато онај гад Кркела, однекуд искрсавши преда ме. Угледавши га,  бејах зачуђен што онај ручни рад није оставио траг на његовим кварцованим образима. Нешто у његовом погледу говорило ми је да ме није препознао.
„Јесте ли читави?“, упитао ме је цинично се смејуљећи.
„Ваљда“,  одбрусих му, настављајући да стресам прашину са себе. 
„Е, пошто јесте“, наставио је,  „пренесите онда уваженим колегама да сам их ово ја намагарчио. А, реците им и да је њихово понашање било и више него предвидиво. Као и то да  се нису усрали због бомбе, него због свог инфантилног кукавичлука!“
„Јебала те бомба да те јебе!“, дрекнух неконтролисано. „Умало ми кичму нису сломили!“
Али гад је већ био ухватио тутањ.
Ипак, хвала му. То што сам се понајвише захваљујући њему тако славно био провео на сесији, помогло ми је да коначно прогледам. Наиме, постало ми је и више него јасно да је за мене најбоље да се са својом новинарском каријером лепо поздравим, и да потражим нешто паметније. Па коштало шта коштало.

 
*
 
      Знајући да живот није ни игра случаја на коју немамо утицај, ни бесциљна лудорија, упорно сам тражио своје место под сунцем у таквој, нимало ружичастој свакодневици, и проминентној коњуктури наметнутих околности, где је поштење значило суманутост а пристојност одликом притајене субверзије. Али или ја  нисам имао среће, или ми упорност није била прави савезник, или је пак нешто треће било у питању – ко ће знати, по већ утврђеном правилу, кад год би ми се указала  прилика за какав пристојан послић ствари би се буквално преко ноћи окренуле на моју штету и отперјале у потпуно супротном правцу од очекиваног. Зато нисам имао избора. Радио сам буквално све и свашта; покушавао и немогуће ствари. Чак и по цену тога да променим и сопствени метаболизам, од фантасте и меланхолика да се преобразим у прегаоца и ентузијасту, спремног и да гута ватру и да јуриша на ветрењаче. Надајући се, односно  заваравајући се да ћу тако имати веће шансе да остварим макар делић својих скромних амбиција. Али ћорак. Као што већ рекох, свеједна прилика измигољила ми се из руку, а, захваљујући мојој невероватној склоности ка регресији, остао сам и даље помало фантаста, а, богме, и меленхолик.
     Но, гледано из друге перспективе која подразумева већу дистанцу, тешко би се могло рећи да ми је пак мањкало узбуђења. Напротив. Свако мало збиља би ми се указала у свом препознатљивом обличју демона-варалице са истанчаним смислом за иронију и лукавство. Тако се и догодило да ми буде уприличен сусрет ни са ким другим доли са оном фамозном шмизлом, господарицом Екстазија. Тим чудним и раскалашним бићем које је на неки начин постало мој удес, моја коб. Персонификација мог неспоразума са светом. Случајан сусрет – хм? Још увек се питам није ли заправо био неизбежан!
     Увидевши да у  тако огољеној стварности каква је наша нема места за претерано избирљиве, придружио сам се големој армији београдских „тезгароша“. Нисам имао избора; указала се прилика и – хоп! ја је уграбио. Пословао сам фифти-фифти са компањером који је – верујте ми на реч – буквално летео за својом сенком због некаквих коцкарских дугова, ја сам улагао рад и поштење а он све остало. Са промењљивом срећом, продавао, односно препродавао сам буквално све и свашта, а од половине децембра ствари су драстично кренула набоље чим су се појавиле празничне дрангулије,  украси за јелке, петарде и честитке, а нарочито  мали чоколадни дедамразићи, они су били хит сезоне.
      Једне за децембар невероватно топле и пријатне вечери, беше то баш негде уочи Светога Николе, заузео сам бусију на Славији, пред популарним МцДоналдсом. „Украси за јелкеее! Украси за јелкеее!...“ извикивао сам, мамећи пролазнике да и код мене оставе коју пару, кад оно, ево ти ње. Пристигла је гламурозна шмизла, и то у свом најбољем издању. Изишавши из свог бордо-металик Пајера, устремила се право ка мени. У очима јој ватромет. Испод раскопчаног гланц новог, крв црвеног кожног мантила, севају голе бутине. Помислим: можда мене тражи?! Ипак не. Пришавши ми, зграбила је једног дедамразића и смазала га буквално у секенди.
– Мммм, ово и није тако лоше. Колико? – обратила ми се отварајући новчаник.
– Кућа части – узвратим без размишљања не скидајући поглед с ње. Или, тачније речено, блесећи у њу као телац – или крелац, свеједно. И њој то очито није било промакло, чак би се могло рећи да ју је на неки начин и забављало. Јер непрестанце ме је пржила својим пламеним погледом, и више ласцивним него подругљивим смешком одговарајући на моју смушеност, толико очигледну, судећи по неизвештаченој, кикотној гримаси на  њеном лицу.
Алелуја! Да ли она уопште зна с ким има част, запитам се. Има ли појма о томе у кавој смо нас двоје кармичкој вези? Можда има, можда ће се сетити? можда ће ме препознати?... Можда ће ме прикљештити својим топлим бутинама? Шта онда?!...
 – Лепо од тебе. Али мени треба сто ком – рекла је, и даље се забављајући мојом тужном појавом.
– Сто?! – забезекнем се, неочекујући овакав развој ситуације.
– Најмање сто! Знаш, правим неку фешту за новака.
– Како ви кажете. Два за марку  и ваши су.
– Океј. Ево кинте. Буди добар па ми помози да им сместим у ауто. 
Онда је на мене дошао ред да кажем: „Океј.“
Речено-учињено.
И док су се дадамразићи задовољно смешкали са задњег седишта њенога Пајера, или се то пак мени, срећном због спасоносних педесет дојчмарки у џепу, само чинило, опет ме је заскочила. Додуше овај пут показујући  и зеру бољег дела себе непатвореног гламурозном маском спољашности. Али само зеру. Наиме, узела је једног дедамразића и пружила ми га рекавши да смо сад квит. Не, душо моја, ти и ја никада нећемо бити квит – помислих да јој кажем, али како се и појавила та помисао  тако је  и испарила из мене, остављајући ме у немилости тренутка нимало пожељног за суочавање са истином. Процедио сам стога некако, рекао бих  несвојствено мени, мање смушено а више  снисходљиво:
– Од кад сам вас угледао питам се како је онај скот из Журнала могао да натруни о вама онакве гадарије! 
Тргла се као да сам је убо иглом у задњицу, да би се, потом, нарогушила на мене као да сам, не дао бог,  баш ја тај скот.
 – Срећа његова те су га на време шутнули, иначе оштрила сам се да га нађем и да му вежем муда у машницу! Једном сам с том намером и банула у редакцију, али скот је већ био попушио. Кажем ти: срећа његова!  Мада ни сад није касно!
Изговоривши то, ускочила је у своју лимузину и  здимила  попут немани, оставивши ме укипљеног и збланутог насред улице.
Дуго сам стајао тако, гледајући за трагом њеног ишчезлог Пајера. Стиснутих ногу, разуме се. Што је сигурно, сигурно је.
 
 
 

 



Нема коментара:

Постави коментар