О да...
сутра је почело данас
у мојим надањима.
У страдањима тече.
Сањам јуче
не бих ли вратила пешчаник
да цури у недоглед
горе - доле кроз успомене.
Каква луда игра, да време вртим.
Мисли се губе у нестварност,
обојене треном дрхтаја.
Срце и душа у хармонији.
Дуо за бол.
Алкохол из кристалне чаше вреба.
У тој церемонији без покрића
губим се.
Није време за усиљене радости
или јесте ?!
Складна и пријемчива слуху,
нота по нота ехо у крвотоку.
Соната нежна, ал' то мени не приличи.
Дивља птица у мени крешти.
У глави бубњеви, на крик маме.
У соби сивој прекоре себи
пред огледалом сикћем.
Раштркане речи ни у песму не могу.
Бол, несаница , врисак...
мало им моја четири зида.
Да ми ране вида, нема ко.
У кавезу самоће мазохистички уживам!
Озонска ноћ, ноздрве пара.
Корак у недоглед шашаве снохватице.
Излазим на терасу, међ' љиљане беле
да дах отрујем тобом.
Утапам поглед дубоко у месечину.
Тишину нагу ослушкујем.
Чујем шапат у звездама.
Обећање да ћеш по мене доћи
док касно не буде.
И оте ми се смех,
мени што крштена болом
за тобом јечим цео век !
Боже...зар ћу и данас да живим !
БИЋУ ТВОЈА ВОДА
Под небеским сводом,
шапућу ноћ и тишина.
Таласам сва немирна.
Крстарим бродом
до узбурканих даљина.
Трагам за слободом.
Отима ми је Дрина.
Сузићу кап, по кап,
зваћу се водом,
постаћу слап.
Или снажни хук,
да прекинем мук
што ме гуши.
Дрино, пусти ме,
да се утопим сва
као капља живота
у његовој души.
КАТАРЗА
У ланце везана,
недодиром да платим гордост !
Окајем смелост
што сама себи судим,
ријући кроз твоју душу попут пијавице.
А ти...?!
У гробну тишину учаурен,
ломиш део по део себе и мог срца.
Да ме ојачаш, дотучеш ?!
Повучеш у бездане,
да у мраку трунем.
Заборављаш...
Видим Светло и где га нема.
Кад Сунце пржи,
ја Таму призивам.
Бауљам кроз невидице тражећи спас.
Осећајима оштријим од мача
до кости пробадам.
Постајем коб.
Отров у венама.
И онда као паперје
лебдим кроз сан,
да те магијом зачарам.
Осмехнем се,
погледом те купим
за цео век !
Разапнем крила
винем се у ветрове,
покренем олује,сулуде громове.
Небом пршти моја пожуда!
Виоре црвенокосе заставе
у плаветнилу твог ока.
Пустим шапат у врисак.
Нек чује цео Свет...
Руке ми везане
да ти додиром аманет оставим...
Ал дух ми слободан,
а храброст име...
У речима је моја моћ .
Нема коментара:
Постави коментар