Зуб немира пробада срце
раздире душу
муње бљесак
из ока обневидјjелог орла
пали и жари
неку нову тајну
док сова мудрује
у кућном сату
објављујући ново вријеме
пробуђено у мени
засјењен као воде
усидрене у твојим очима
прекривене
неправилним обликом
моје сјенке
играм глухо коло
невидљивим корацима
неко ме вреба с висине
овог дана засјењеног
док зуб немира
необуздано
раздире сјене у мени
и мене у сјенама
има ли наде
да ћеш се појавити
барем у сновима
ЈУЖНИ ВЈЕТРОВИ
Опет вјетрови јужни
заточену машту
смионо потпаљују
гасим ватре
полудјелом сузом
и болом у души
па пуши јужни вјетре
само пуши
да ме носталгија не угуши
док се покушавам препознати
у простору и времену
МИР
Да ми је
да мир и ја
завладамо у мени
и да трајемо
да ми је
да мир и ја
останемо у теби
и да трајемо
да ми је
да мир влада
у свима вама
и да траје
да ми је
да мир влада
цијелим свемиром
и да миран остане
да ми је
да у миру
пређем пут
од гнијезда до звијезда
и да сви останемо
смирени у миру
да ми је
да будем мир
у твом срцу
и твојој устрепталој души
и да ти останеш мир
у мени
ТВОЈА ПЈЕСМА
Ако ме убијеш својом пјесмом у овом дану
у којем су страдали твоји недужни оловни војници
да ли ћеш стићи до цитаделе у мојој ненаписаној причи
која је давно измакла оштрици твоје ријечи
да ли ћеш моћи забравити једну сузу за крај
оних што о њему ни не сањају
јави ми прије него окаменим у предвечерје
и вином својих вена обојим своју душу
и сјенке у распуклом видокругу
јави ми да ли је твоја пјесма побиједила данас
овај дан који не постоји у календарима
и да ли је дотакла срца оних којима је намијењена
ХОД ИЗМЕЂУ НЕДЕФИНИСАНОСТИ
Убија ме ова зора недозрела у мојим венама
што је носим на својим истрошеним раменима
и дотичем руком самоће у несну скитнице
мој живот рана у оку - звијезда скитачица
на путу из непознатог у непознато
догоријева као рукама савијена цигарета
међу пожутјелим прстима стогодишњака
убија ме овај талас модерног времена
у којем и моји кораци постају таласи
док корачам између твојих недефинисаних додира
креираних руком богиње и сфинге
у пијеску који и не наликује на пијесак
на пљесни која се обавила око мога срца
умноженог у тисуће недефинисаних љубави
убија ме ово недефинисано корачање беспућем
мислио сам да је то најрационалнији пут до звијезда
на којем би могао да те задржим до вјечности
која би тако могла оставити трага у свемиру
ослушкујем твоје кораке које још ниси направила
да ли ти ослушкујеш моје кораке
и да ли их препознајеш у тим силним звуцима
иза којих остају тешки одјеци у ушима
међу којима се нема шта препознати
чак ни ријеч која је изгубљена прије него је изречена
реци ми богињо моја у тијело сфинге заточена
има ли смисла ово убијање о којем се не зна
и које ће бити сакривено у тројанским ватрама
што су упозоравале на погубност љубави
ослушкујеш ли корак испод којег не остају трагови
и у којем никада нећемо препознати нас
мислио сам да ћеш схватити неопходност сна
у времену које не нуди чак ни заједнички крај
све ово води некуд у неку недефинисану свјетлост
у којој постајемо бљештавији од ње саме
Нема коментара:
Постави коментар