У злодоба сатирања, евроунијаћења, атлантског преваспитавања и претварања мозга у сламу, врли сатиричар у врту сатире која се расцвјета баш тада, у поганлуку стида мртве главе на раменима (ако смијемо ако нам баста) Петар Милатовић Острошки, грко нам засвједочи да је тамо онима лако, јер људи се не не стиде а бога се не боје.
Фајтерски рјечник у рингу гдје се бију битке непрестано, гдје се руше митови о некадашњим (а и тада зажмуреним врлинама), гдје су легла брда а устале долине, гдје скоровечерњаци вечеравају и нашу муку, жуч, гдје се из Срба незасите креатуре иселише (да нас полочу ко гладне кучке сурутку) претворише се у трбе, у ждераче наше свакодневице, гдје брозомора још фарба брозогору, гдје мали титићи, хоће попут оног незнаног бравара да нас и забраве у сто катанаца и забраве, засточе, да нас фруте до изнемоглости, до задовољштине властитог ега.
Лако је њима вели Острошки и набраја те њине“лакоће", та поганства и скалпелом оштре ријечи раскринкава њина лица(сто лица), њина вељања и вељуцкања, и даје ваљану дијагнозу, сатирични подсјетник о нама самима, слабима, некадрима да из лажавина ишта научимо, да направимо отклон.
Умјесто нас огорчених, Петар Милатовић Острошки, написао је убитачни Критикон времена којег су смакли и пофукали губари, питани комуњарском кашом, а било их је „ко на гори листа“, поготово код нас гдје је Бог партијски непријатељ и гдје најбоље пролазе ћутања и оговарања.
Лако је њима кад најлак све завршавају, кад још јосиповске идеологије проглашавају заповијестима, кад из ваљатне српске Црне Горе, тријеби се Ср(б)ство, кад је најмилије занимање бити добровољни давалац информација, кад лажни Србићи, ознини пјесници ведре и облаче, те Ср(б)енде путујући фoлиранти, облогуски дневничари што смичу кајмак Српства и ко удовице добијају све живе награде, ти богомдани, ти шиљокурани и колекционари индек(а)са .
Свима таквима га је одбрусио Острошки, одмјерио од шаке до лакта, но да нас оће више пуштити, (просто им било ) но неће услачало се, а они су убаћили и убанили правећи од Светог Ср(б)ства велико бунилиште, њино газдиште и газиште , па нас чепају, што живе, што мртве.
Лако је њима, а неће бити после одчитаних буквица Петра Милатовића Острошког, који је написао најjаснију поруку, ако умијемо више читати и ако смијемо тумачити.
Тешко њима, да их не поменем после ових стихова Острошког, јер само код нас од полтронића и агитропских патролчина, може се мимосвијет да је „ћер дотле“:
„Из издајства
На испиту
Падао Јуда.“
Пашће и аћуле што су уордиле, што вршљају нашим малим животима и што нас косно попречују.
Из ћутања слабих никла је ова књига као штит соколишта, да нам просвијетли збрчкани ум и нас дозове нама самима, ријечју оштром и непоткупљивом.Зато није лако њима , тешко њима.
Фајтерски рјечник у рингу гдје се бију битке непрестано, гдје се руше митови о некадашњим (а и тада зажмуреним врлинама), гдје су легла брда а устале долине, гдје скоровечерњаци вечеравају и нашу муку, жуч, гдје се из Срба незасите креатуре иселише (да нас полочу ко гладне кучке сурутку) претворише се у трбе, у ждераче наше свакодневице, гдје брозомора још фарба брозогору, гдје мали титићи, хоће попут оног незнаног бравара да нас и забраве у сто катанаца и забраве, засточе, да нас фруте до изнемоглости, до задовољштине властитог ега.
Лако је њима вели Острошки и набраја те њине“лакоће", та поганства и скалпелом оштре ријечи раскринкава њина лица(сто лица), њина вељања и вељуцкања, и даје ваљану дијагнозу, сатирични подсјетник о нама самима, слабима, некадрима да из лажавина ишта научимо, да направимо отклон.
Умјесто нас огорчених, Петар Милатовић Острошки, написао је убитачни Критикон времена којег су смакли и пофукали губари, питани комуњарском кашом, а било их је „ко на гори листа“, поготово код нас гдје је Бог партијски непријатељ и гдје најбоље пролазе ћутања и оговарања.
Лако је њима кад најлак све завршавају, кад још јосиповске идеологије проглашавају заповијестима, кад из ваљатне српске Црне Горе, тријеби се Ср(б)ство, кад је најмилије занимање бити добровољни давалац информација, кад лажни Србићи, ознини пјесници ведре и облаче, те Ср(б)енде путујући фoлиранти, облогуски дневничари што смичу кајмак Српства и ко удовице добијају све живе награде, ти богомдани, ти шиљокурани и колекционари индек(а)са .
Свима таквима га је одбрусио Острошки, одмјерио од шаке до лакта, но да нас оће више пуштити, (просто им било ) но неће услачало се, а они су убаћили и убанили правећи од Светог Ср(б)ства велико бунилиште, њино газдиште и газиште , па нас чепају, што живе, што мртве.
Лако је њима, а неће бити после одчитаних буквица Петра Милатовића Острошког, који је написао најjаснију поруку, ако умијемо више читати и ако смијемо тумачити.
Тешко њима, да их не поменем после ових стихова Острошког, јер само код нас од полтронића и агитропских патролчина, може се мимосвијет да је „ћер дотле“:
„Из издајства
На испиту
Падао Јуда.“
Пашће и аћуле што су уордиле, што вршљају нашим малим животима и што нас косно попречују.
Из ћутања слабих никла је ова књига као штит соколишта, да нам просвијетли збрчкани ум и нас дозове нама самима, ријечју оштром и непоткупљивом.Зато није лако њима , тешко њима.
У Подгорици, 9. октобар 2014.
Čitao sam ovu fantastičnu knjigu u kojoj autor ne štedi nikoga, deli intelektualne šamare svima koje smo zaista zaslužili! Novica
ОдговориИзбриши