Миша Матић: ГОРКА ЧАША ИСТИНЕ



Идејна скица корица
наредне Милатовићеве књиге

Драг ми је Платон, али ми је истина дража!

      Када се прочита књига Петра Милатовића Острошког, утисак наводи на чувену реченицу коју пред смрт изговара Аристотел - Драг ми је Платон, али ми је истина дража! А ништа мање и на епитаф на гробу свештеномученика владике Јосифа Цвијовића који је монахињама манастира Ваведење, на београдском Сењаку оставио у аманет. На смрт измучен од комуниста, скопски владика и архијереј који је преживео немачку окупацију, замењујући утамниченог патријарха Гаврила, захтева да му се на споменику напишу речи: Одужио се свом роду и Господу Богу!

      Када се узме у обзир оно шта је Острошки рекао и написао и у овом и у свим осталим својим делима, осведочивши их најпре прогнаничким, потом и избегличким животом, о чему се читалац може уверити и у сваком  пасусу ове књиге и у биографији аутора на њеном крају, речи владике Јосифа могу се једнако односити и на њега док и даље стоји на бранику Истине. Држећи се свог животног обрасца: Хтети, смети и умети, Петар Милатовић не само да народу служи, он служи исконској потреби правдољубивог човека: откривању и служењу истини.

      Када се речи Истина дода њен превод са руског језика - Правда, препознаје се јасан циљ овоземаљске мисије коју има књига На бранику истине. Приказујући истину, да су сви сегменти српског друштва унакажени умоболном владавином комунистичког и такозваног посткомунистичког режима (што је, заправо, један исти режим, са јасним континуитетом), аутор се није ту зауставио, већ открива и методе којима се служи тај режим, али обелодањује и личности преко којих он остварује своје циљеве. Попут болничке статистике неке епидемије, ова књига је открила многе болеснике који се представљају као лекари, који своје зликовачке идеје шире у српском народу и друштву попут епидемије. Разни уличари, разбојници, ловци у мутном, гангстери, криминалци... поименце или по недвосмисленом опису уловљени су овом књигом.

      После овог дела Петра Милатовића Острошког нико не може да се правда да не зна или да је преварен, да је неко кога проглашавају највећим песником заправо обична варалица. Сада више нико нема оправдање за погрешно чињење, али још мање за нечињење. Сада нико не може да каже да неће, не сме и не уме, а да не буде жигосан као ленштина, кукавица или будала или као припадник или сарадник злочиначког комунистичког режима који све српске вредности уништава пред собом.

     То ће бити они који заборављају на исконске људске потребе и склони су људском паду, али не паду слабих, већ паду који је производ наметнуте негативне селекције коју Петар Миалтовић до најситнијх детаља приказује читаоцима. Као верујући човек, наш писац са браника истине жали тај сој људи, као што психијатар жали свог душевно оболелог пацијента. Али још већа је његова жалост за онима који постају свесне жртве те заразе која се шири на све стране и на све српске земље и на неук, против те пошасти непелцован српски пук.

       Том пуку се овом књигом и обраћа Острошки и јасно му црта систем и методе које примењује брозни режим, како га је именовао Милатовићев сабрат по истомишљеништву и судбини, песник и философ Пра Милан од Лужице, уредник и издавач ове књиге. Као хирушким скалпелом наш изгнаник одваја истину од лажи коју преко седам деценија комунисти и њихови послушници покушавају да уткају у истину а лаж прогласе истином, медиокритета интелактуалцем, преваранта песником, масовног убицу свога народа оцем нације, а (не)доученог човека шефом државе.

      Идући од појединачног као општем, ова књига расветљава подршку тзв. међународне заједнице рахитичном посткомунистичком режиму, тако да “бајку” о теоријама завере можемо видети у збиљи, као стварну праксу завере. Са доследношћу која се може видети у целокупном његовом делу (и животу), Петар Милатовић и те заверенике именује и детаљно описује. Својом неустрашивошћу, оштрим језиком и изоштреним стилом, он и овог пута себе доводи у опасност од тих завереника. Иако се као мало ко током седамдесет година владавине слабих а беспризорних, попут владике Јосифа одужио Господу и своме народу, и даље је остао спреман да испије, макар и отровну, аристотеловску горку чашу истине.

 

У Београду, 12. септембра 2014.

 

Tweet