Како каже она наша народна пословица „време је мајсторско решето“, наравно, примењиво на књижевност, али време као категорија само не може делати. Оно функционише и преиспитује заједно сва дешавања са људима, а захваљујући једном блиставом човеку, Милоју Дончићу, време са његовом генијалношћу решета неке песнике и писце који важе за сами „врх“ наше књижевности.
Таман сам се као читалац и човек (ако смем рећи да сам човек пошто не знам више шта то значи), одморила од скандала који је изазвао плагијатор Љутомир Рундић, (читаоци Словословља сетиће се овог немилог догађаја), појавио се нови скандал, већег обима.
Некако сам била ушушкана у чињеницу да се данас више и чешће плагира из разних разлога, држећи да су писци и песници прошлости били људи части и да није било достојанствено плагирати. Кад оно... Српска послератна књижевност све плагијатор до плагијатора, да не кажем све нечовек до нечовека!
Таман сам се као читалац и човек (ако смем рећи да сам човек пошто не знам више шта то значи), одморила од скандала који је изазвао плагијатор Љутомир Рундић, (читаоци Словословља сетиће се овог немилог догађаја), појавио се нови скандал, већег обима.
Некако сам била ушушкана у чињеницу да се данас више и чешће плагира из разних разлога, држећи да су писци и песници прошлости били људи части и да није било достојанствено плагирати. Кад оно... Српска послератна књижевност све плагијатор до плагијатора, да не кажем све нечовек до нечовека!
 |
|
Милоје Дончић: Туђе стихове су
преузимали Давичо, Попа, Антић, Цесарић, Диздар, Шопов и многи други... |
Сећате се Едгара Алана Поа и његове поеме „Гавран“, и његовог објашњења тог дела? Верујем да би се данас постидео што није додао још једну категорију песника, и то преписивача и модификатора! Он је навео као пример два типа стварања, они који пишу надахнуто, и они који иза кулиса грозничаво раде. Ех, да је само знао да Давичо воли читати Чезара Павезеа, да ли би га могао замислити како грозничавно са шеретским осмехом модификује стихове, или ако хоћемо бити још оштрији, рецимо, краде стихове!
Пошто се Гаталица нашао да „одбрани“ песнике плагијаторе (мислим да ћу у даљем тексту престати да их именујем песницима већ само плагијаторима), у контексту тога морам рећи да то што су радили није „Дух времена“, већ обична подвала читаоцима тадашње Југославије и данашње Србије, која се ослањала на незнање и слабо читалачко искуство нашег народа. И опет понављам, плагирање није постмодерна!
Данас, захваљујући блиставим људима, те подвале се разоткривају, а ја се питам, доводим у сумњу сваки рад који је икада написан о тим плагиајторима и њиховим плагираним делима, сваки чланак, дипломски, магистарски или докторски рад!
„Очију Дончићевих да није не би било сунца на овој нашој књижевној сцени“
Обиман рад Доничића, како се наводи на сајту „Блица“ обухвата 248 превода збирки песама, 982 броја књижевних часописа, 118 антологија, 151 зборник радова, 1.263 броја недељника дневних новина, скрипти и билтена, што укупно износи 9.588 песама.
Коришћена је грађа 74 преводиоца са 27 светских језика и како истичу ово је први истраживачки рад овакве садржине у овом делу Европе, и открио је више од 400 плагијатора!
Сви волимо Мику Антића који своју славу опет проживљава кроз Фејсбук цитате, а да ли ћете ге и даље волети кад сазнате да је плагирао некога? Или Миру Алечковић? Да, више су волели преписивати а мање оригинално стварати, и били су заштићени партијом, њиховим врховним божанством! Размишљам да ли би било добро поништити испит из Друге половине XX века, где сам учила о свим овим плагијаторима?
У једном интервјуу господин Доничић објашњавајући свој подухват каже да су многи професори то приметили, али да им није био интерес да то јавно кажу, да разоткрију, а ја кажем, није им интерес била ни ИСТИНА ни ПРАВДА већ положај и сигурност. И он, херојски каже да човека кога истински занима поезија, није му тешко разоткрити лажи. Новинарка која га је интервјуисала као да није била дорасла задатку, а на питање да ли се плаши свог подухвата због могуће казне (о, Боже, где ми живимо???), он одговара да се не плаши, већ да треба да се плаше они који су плагирали!
Српска савремена поетска сцено! Држи се добро! Преиспитајте своје стихове, повуците своје књиге, поништите и вратите своје награде, јер кад се Дончић „докопа“ ваших стихова испливаће све ваше гнусне крађе, јер како он каже, писци нису експонати испод заштићеног стакла!
У разговору са људима са књижевног сајта „Словословље“, сазнала сам да ће Међународно удружење књижевника Словословље, са седиштем у Београду, на предлог почасног председника Петра Милатовића Острошког, предложити Нобеловом комитету да се Милоју Дончићу додели Нобелова награда за књижевност 2015. године због његовог доприноса разоткривању плагијата у српској, хрватској и македонској књижевности, нарочито ако се има у виду чињеница да Дончић ускоро објављује и други том овог епохалног дела у којем се бави писцима рођеним од 1939. године. Плагијатори, држите се правда ипак постоји!
Сада, након размишљања о свему овоме, гледам своју скромну библиотеку и питам се шта је ово? Да ли су књиге које поседујем плагијати? Радује ме чињеница да постоје људи који знају и желе служити истини.
Можда постајем досадна са овом причом, али време је да зауставимо богаћење пробисвета које је обична крађа! Доста је било расплаканих стихова, украдених рима, доста је било!
Песма не трпи песнике лоше
Неуљудне риме и крештаве фигуре
Бежи од рукуј вештачких и погледа крадљивих
Она не трпи крађе, ни помаме!
Песма не трпи искоришћавање
И сад док сви хитају ка песништву
Зарад славе, и похвалних коментара
Не знају, да песма има душу,
Има срце
Има тело
Да песма не трпи помодности,
Огавне гласове које је говоре
Песма има живот изван песме;
Песма има тело а да није наше!
Можете ставити килограм пудера,
Килограм рима несојски склепаних
Ионако сваки зарез је фигура.
Можете лажи пити,
Бити алкохоличари и тврдити да сте боеми
Можда ће вам људи поверовати,
Али песма ће вас одати!
Ставите маске туге и кад сте срећни
Глумите да имате нож у срцу
Да вас је неко драг оставио..
Не брините, сваки ће вас слог открити
Скинуће маску испод рефлектора
Бићете наги, плакаћете,
Никад вам више неће бити слатко
Да лажете да сте песници.
Песме воле склад и несклад у складу
Оне живе изван света,
Део су Платонових идеја
Воле приче и причице
Ал' не воле савремене песнике.
Зуб времена и временско сито,
Праведне су судије.
Црно на бело: Васко Попа најобичнији плагијатор
 |
| Оскар Давичо, књижевни лопов |
Нема коментара:
Постави коментар