Мени не требају међуљудски контакти
Можда тек један додир,
али свемогући...
Мени не требају дешавања и премијере
Довољно је ово што се догађа у мени....
Мени не треба телевизија и дневна штампа.
Листам себе и мењам канале...
Ја не марим да палим и гасим светло
Ноћ ће ионако пасти,
а сутра ће петлови звонити у шест...
Ја не морам да продубљујем разговоре...
Дубим мисао, и бодем је у земљу...
Ја не садим и не окопавам цвеће.
Мућкам неко време, и гајим нека сећања...
Ја нећу да будем члан „Постојећих“
Учланићу се у Леви покрет који ништа не зна
И нема амбиције...
Док људи поред мене пролазе,
проћи ћу и ја поред њих...
Од свих места слободних, заузећу празно...
Тамо где има много, нећу додавати ништа....
У биоскопу седећу у последњем реду,
И читати поезију....
А када се заврши ово путовање
од хиљаду километара за нигде,
купићу карту за немогућу дестинацију,
и укрцати се на први слободан знак питања...
На крају реченице
Сад, кад бих негде...
Негде, где никада нисам била
Негде, где неподељено све је,
и ја сам увек на доброј страни
Где нема греха ни опроштења
Ни ове силе која ме вуче
Вуче и узима
Где нема тела, ни крви у њему
Крви која витла Витла и заноси,
кључа и експлодира, полумрачна увек...
Сад кад бих негде...
Негде где другачије све је, ја сам овде.....
Овде, где све је исто
Исто, овако равно
Једнако, прекинуто и просто
Увучено, сабијено у тачку
на крају реченице...
Нема коментара:
Постави коментар