Немања Новчић: Неприметно црн



Немања Новчић

ПРОЗОР КОЈИ ГЛЕДА НА СУСРЕТЕ

Меланији С.

Mали су се окрајци сна расцветали у ноћном огледалу
нeмајући више куда, заплели нас у обзорје обилатог трна;
чулима свемогућег вратила си коб на белину крова, некадашњу палу
        и сталу,
страшна лајава ноћ и даље влада и бије у туђи покор, неприметно
        црна.
Одгоне крадом сребрнасти поветарци неке бивше половичне оде,
траже искру заробљену на сагнутом видику поред мирне баште
где сам једном залутао мимо очињег вида, задовољан животом,
        пропао од маште,
склоњена стида, а закопаног срца нагле будилице; премда ходе
нове беле страсти у истрошеним оковратницима што се рукују
        са долетелим окнима
чекају по утабаном презиру да се себи искезе будућим временима
која их већ походе престолом патње увијеног успаваним локнама
и нестају у цвиљењу јутарњих маскота са претворене улице
        распеване сенима...
Горе небом, као након твојих речи, красим сузом боје што се
        опет изненада – роде.


ЗАБРАЊЕНА ПЕСМА

из ''Сањиних лироказа''

Сумрак се још данас потире
са мном
док не измолим фротире
од сећања на дланом
срце белегано.
А иза тмуше
још ће да певуше одаје
колико недостајеш.
У њима, под кључем,
са цветом заручен
ашик спава...
Зарек'о се сном
и неиспијеним вином
да га љубит' неће
из потаје,
када схвати
колико недостајеш.
Кроза зиде
иде ветар с јесени
на плес сени
што се мимоилазе
са мојом некад
неизабраном стазом.
Јер се мучно
у очи дивне обојене плавим јазом
колико јуче крила проста реч
– а у коју гору да је винем? –
колико недостајеш.

Плови ли тинтом
нечијом плитком
још неки редак, урезани севдах
или медни час ледан
твојим не-ту, а ту
где те смештам у латицу златну?
Кад и мирисе и укусе
срамота је
колико недостајеш.
И док се у море зари
мисао, а шлемови и жандари
кажњиви помен
забране и сломе –
ћутње ће овде оковати
лепоту од снова ти,
да је нико никад не изрекне
што у мени оста јед
сред ноћи као твоја коса меке
колико недостајеш.


ДАВНА ШЕТЊА

Од два трага завијутак,
каљави мир мога газа,
а на крају бистрог јутра
створило се много јаза
међу трњем крајпуташа –
таман рука може проћи
где топлина белих снаша
стаса лако, без помоћи
гаја у ком сунце гоне
камџијице црне косе.
Дај се травко у поклоне
и у ведра водоноше!
Нека мене слутња гребе
кроза стазе ове уске,
намах чујем самог себе –
грцам песме... Можда руске...

Tweet