„Како се оно беше” пише или О другој збирци Ане Никвул
(Ана Никвул, Како се оно беше плаче)
Ретки су песници, не само код нас, већ и у свету који заблистају првом књигом, па понове исти успех и другом збирком. Прва књига може бити пламен дугогодишњег рада, писања, патње, стрепње, који, када једном плане, лагано згасне, јер нема више шта да каже. А може бити и тренутни крик, који се једном излије и никад више не понови. Зато је управо друга књига тест, својеврстан лакмус папир – само највећима се посрећи да другом књигом достигну или чак превазиђу успех који су остварили првом. Све упућује на то да ће Ана Никвул бити једна од њих.
Након потпуно иноваторске прве збирке Ја ћу тебе учит мене, којом је Никвулова попут метеора ушла у српску поетску породицу и тамо себи обезбедила високо место једним сасвим новим језиком и потпуном песничком зрелошћу, пред нама је нова збирка исте поетесе, још интригантнијег и провокативнијег наслова, Како се оно беше плаче.
Збирка Како се оно беше плаче може се читати као класична трагедија у 5 чинова са епилогом. Наиме, збирка, која попут претходне броји 50 песама, састоји се из пет неједнаких целина/чинова.
У 9 песама првог чина, насловљеног “пуцај мајку ти твоју пуцај”, песникиња излаже свој поетски credo, одн. своју поетику, кроз опис последица велике, а несрећне љубави.
У другом чину, састављеном од 15 песама и насловљеном као и цела збирка “како се оно беше плаче”, песникиња, неспремна на срећу, као и сви уметници уосталом, трага за сопственим бићем, за сопственим идентитетом, суочавајући се у тој безизлазној потрази са лицемерјем савременог друштвеног поретка који не опрашта успех и не да да се поремети установљени ред,
јер ништа се на овом свету не мења
осим представе о томе да се нешто мења
(“могла сам да будем ја”)
Трећи чин, “никад не прође ништа”, по свему је средишњи, кључни: и по месту, и по садржају и по дометима. У 8 песама овог чина испеван је један од најлепших циклуса посвећених упокојеном оцу, бићу које је и творац и узор, али и кривац за то што постојимо, јер
човек заправо ништа
никад ништа не научи
а требало би да има мисију да себе спасе од себе
сам
(“ипак све морамо сами”)
Четврти чин, “поново ради биоскоп”, броји 11 песама, 11 сећања на срећне дане детињства, наизглед тешког и пуног мрака, али у суштини невиног и безбрижног, јер једино се у сећању може доживети срећа.
У петом чину, који носи наслов “није ово само ситан песак на језику”, кроз 6 песама се, критиком савременог друштва, огољеним језиком и жестоко, долази до расплета, који се, у епилогу, иронично названом “тхе енд”, у песми “кратка лимунова прича” завршава једним сасвим логичним људским, поетским кајањем.
Песме из прве збирке Ане Никвул делиле су се, формално-тематски, на две врсте: на стилске вежбе и на песме-сећања. У новој збирци Никвулова се не бави језиком. Како се оно беше плаче је збира чије песме причају причу и које носе у себи безброј поетских слика. У том смислу, она представље значајан напредак у односу на претходну збирку, јер се Никвулова овде определила да ради оно у чему је маестрална: да песничким језиком исприча причу, која може и треба да гане, потресе, узбуди, најзад да катарзично делује на читаоца као и на саму песникињу. Нарочито се истичу сасвим антологијске песме као што су “браћа”, “хоћемо дом културе нећемо кафане”, “као да ништа није било”, “боже он ми персира” и др.
У односу на претходну књигу, збирка Како се оно беше плаче писана је модернијим, огољенијим, исцизелиранијим језиком, без потребе за сувишним гомилањем придева, што је мана многих песника. Ако је код Верлена кључна реч музика, за Никвулову кључна реч је слика. Њене песме доживљавамо као слике, сасвим особене, посебне, никвуловске, са дозом хумора и иронијским отклоном од стварности, којим се поезија изједначава са смрћу:
смрт је као и поезија
веома заразна и неизлечива болест
која наставља да живи
(“јутрење на селтерсу”)
Како се оно беше плаче показује “како се оно беше” пише поезија. Овакве збирке су ретке и драгоцене. Оне доказују да поезија и даље опстаје, јер представља највреднији “бисер мисли”, како рече један песник, бисер који се са нестрпљењем ишчекује, а кад се дочека, онда се лагано, ред по ред, упија и оставља да се дуго раствара у нашем духу. Као лек.
25. септембра 2014.
Мр Никола Бјелић
Филолошко-уметнички факултет
Универзитета у Крагујевцу
(Ана Никвул, Како се оно беше плаче)
Ретки су песници, не само код нас, већ и у свету који заблистају првом књигом, па понове исти успех и другом збирком. Прва књига може бити пламен дугогодишњег рада, писања, патње, стрепње, који, када једном плане, лагано згасне, јер нема више шта да каже. А може бити и тренутни крик, који се једном излије и никад више не понови. Зато је управо друга књига тест, својеврстан лакмус папир – само највећима се посрећи да другом књигом достигну или чак превазиђу успех који су остварили првом. Све упућује на то да ће Ана Никвул бити једна од њих.
Након потпуно иноваторске прве збирке Ја ћу тебе учит мене, којом је Никвулова попут метеора ушла у српску поетску породицу и тамо себи обезбедила високо место једним сасвим новим језиком и потпуном песничком зрелошћу, пред нама је нова збирка исте поетесе, још интригантнијег и провокативнијег наслова, Како се оно беше плаче.
Збирка Како се оно беше плаче може се читати као класична трагедија у 5 чинова са епилогом. Наиме, збирка, која попут претходне броји 50 песама, састоји се из пет неједнаких целина/чинова.
У 9 песама првог чина, насловљеног “пуцај мајку ти твоју пуцај”, песникиња излаже свој поетски credo, одн. своју поетику, кроз опис последица велике, а несрећне љубави.
У другом чину, састављеном од 15 песама и насловљеном као и цела збирка “како се оно беше плаче”, песникиња, неспремна на срећу, као и сви уметници уосталом, трага за сопственим бићем, за сопственим идентитетом, суочавајући се у тој безизлазној потрази са лицемерјем савременог друштвеног поретка који не опрашта успех и не да да се поремети установљени ред,
јер ништа се на овом свету не мења
осим представе о томе да се нешто мења
(“могла сам да будем ја”)
Трећи чин, “никад не прође ништа”, по свему је средишњи, кључни: и по месту, и по садржају и по дометима. У 8 песама овог чина испеван је један од најлепших циклуса посвећених упокојеном оцу, бићу које је и творац и узор, али и кривац за то што постојимо, јер
човек заправо ништа
никад ништа не научи
а требало би да има мисију да себе спасе од себе
сам
(“ипак све морамо сами”)
Четврти чин, “поново ради биоскоп”, броји 11 песама, 11 сећања на срећне дане детињства, наизглед тешког и пуног мрака, али у суштини невиног и безбрижног, јер једино се у сећању може доживети срећа.
У петом чину, који носи наслов “није ово само ситан песак на језику”, кроз 6 песама се, критиком савременог друштва, огољеним језиком и жестоко, долази до расплета, који се, у епилогу, иронично названом “тхе енд”, у песми “кратка лимунова прича” завршава једним сасвим логичним људским, поетским кајањем.
Песме из прве збирке Ане Никвул делиле су се, формално-тематски, на две врсте: на стилске вежбе и на песме-сећања. У новој збирци Никвулова се не бави језиком. Како се оно беше плаче је збира чије песме причају причу и које носе у себи безброј поетских слика. У том смислу, она представље значајан напредак у односу на претходну збирку, јер се Никвулова овде определила да ради оно у чему је маестрална: да песничким језиком исприча причу, која може и треба да гане, потресе, узбуди, најзад да катарзично делује на читаоца као и на саму песникињу. Нарочито се истичу сасвим антологијске песме као што су “браћа”, “хоћемо дом културе нећемо кафане”, “као да ништа није било”, “боже он ми персира” и др.
У односу на претходну књигу, збирка Како се оно беше плаче писана је модернијим, огољенијим, исцизелиранијим језиком, без потребе за сувишним гомилањем придева, што је мана многих песника. Ако је код Верлена кључна реч музика, за Никвулову кључна реч је слика. Њене песме доживљавамо као слике, сасвим особене, посебне, никвуловске, са дозом хумора и иронијским отклоном од стварности, којим се поезија изједначава са смрћу:
смрт је као и поезија
веома заразна и неизлечива болест
која наставља да живи
(“јутрење на селтерсу”)
Како се оно беше плаче показује “како се оно беше” пише поезија. Овакве збирке су ретке и драгоцене. Оне доказују да поезија и даље опстаје, јер представља највреднији “бисер мисли”, како рече један песник, бисер који се са нестрпљењем ишчекује, а кад се дочека, онда се лагано, ред по ред, упија и оставља да се дуго раствара у нашем духу. Као лек.
25. септембра 2014.
Мр Никола Бјелић
Филолошко-уметнички факултет
Универзитета у Крагујевцу
Нема коментара:
Постави коментар