Ја сам хранио голубове
Док су око нас падале бомбе.
Док су око нас падале бомбе и људи.
Ја сам хранио дивне птице.
Ја сам хранио дивне птице шарене и сиве.
Док су око нас падале бомбе и људи.
Ја сам чистио тло зрнима љубави.
Ја сам чистио тло зрнима љубави
Док су око нас фијукала зрна гелера
Док су око нас фијукала зрна гелера
И зрна људских тела.
Ја сам хранио голубове што лете.
Ја сам хранио голубове што лете
Као авиони изнад наших глава.
Ја сам хранио голубове што лете
Као авиони изнад наших глава
Сиви и шарени авиони са сивим и шареним људима.
Ја сам хранио тужне птице што су шетале
Око мојих ногу.
Тужне птице што су ме гледале као да све знам.
Тужне птице што су тражиле љубав у мом погледу.
Тужне птице што су желеле да их заштитим.
Ја сам хранио голубове – ћутљиве и мирне
Док се небо спустало на нас.
Ја сам хранио голубове док је ватра
Носила дрвеће брже од ветра.
Ја сам хранио голубове док су људи
Бежали у непознатом правцу.
Ја сам хранио голубове
Док су облаци босим ногама
Ходали по земљи.
Ја сам хранио голубове у парку где сам је
Први пут пољубио.
Ја сам хранио голубове испред клупе
Где сам се први пут потукао.
Ја сам хранио голубове и чекао да ред
Дође на мене.
Ја сам хранио голубове.
Ја сам хранио голубове.
Чекајући да они нахране мене.
Ја сам чекао да ми позајме крила.
ТАМО ГДЕ НЕ ПОСТОЈИМО ТАМО ТЕ НАЈВИШЕ ВОЛИМ
Сунце има две истине
прву за дан другу за ноћ
похарани пандемонијум броји преостале сате у нокдауну
да ли је смрт смрти
глупо питање за човека рођеног на точковима
инспирисан песником који није постојао
знам да моја нога никада неће крочити у твој сан
инспирисан поезијом која је себи забранила да се роди
знам да месец носи две туге са собом
прву пре другу после љубави
можда зато жмурим док те не љубим
можда зато сањам како праменима боје крви
мамиш ајкуле са пломбираним чељустима
можда зато гаравим усне љубећи прву песму што сам ти посветио
чекајући да од мртвог камена саградиш храм
пред којим ће векови падати на колена
она иста колена која сам љубио док сам се сливао низ тебе
лакше од кише по бресту или неком другом граду
где не постојимо раздвојени на тебе у мени и мене у теби.
ПЕСМА ЗА СВЕ ХРИСТОСЕ
То
изван прозора
није земља по којој сам ходао
то што по земљи хода нису људи које сам познавао
то што мили вратом низ остатке прозора
то су моје очи са сузама што плету крв и месо
као да стварају оно што је бог заборавио створити
човека крштеног крвљу у сузама.
НАС ДВОЈЕ
Нас двоје смо мешали млеко и мермер
месо и киселкасти укус траве ситног камења и жутих свећа
палили смо колевке и хумке дрва и хартије
рађали и убијали једно друго
текли уместо крви што је носила рајеве у пакао
чекајући да пали анђели замене огњем крила
да
нас двоје смо носили сводове и тамнице
исфлекане писоаре са сточних пијаца и некаменоване свеце склоне педерастији и самоубиству
да
нас двоје смо кидали месо једно другом
и као гладни псићи наивни и слепи
трчкарали за отромбољеним сисама тек окоћене мајке
нудећи своје кости за комадиће пажње и (миро)помаз кудравих длака
да
ми смо били псета што су чекала да на њих залају звезде
и спусте мало прашине са божијег испљувка
не би ли умили тело после ваљања по трњу и блату
да
нас двоје смо купили крпице од стакла и тражили најсочнију вену да постане река брзак и водопад
и чекали да се небо претвори у камени точак што ће згњечити две успаване главе.
Љубодраг Стојановић
Нема коментара:
Постави коментар