Марија – Маца Миленковић: Песницима све је поезија

Песници су искре божанствене

 

Песници су искре божанствене
мреже су фине које Господ плете
бесмртношћу душе су им озарене
ризничари радости и сете.

Песницима све је поезија,
мрак и светло стиховима мире
њима cунце и у тмини сија
вукови им личе на пастире.

Море има седефасте шкољке
ал’ понека само бисер крије
ретке надахњује божанственом силом
све што има риму, поезија  није.
Што пишемо ништа не тражите
ни од света хвале не чекајмо
кад вам душе ка небу полете
постаћете бесмртне поете..
 

Песма за све моје пријатеље

Једнога дана
Када угледам залазак сунца
И постанем свесна да сам стара
Једна ће мисао увек да ми лебди
Мисао на пропуштено душу ће да пара.

Од свевишњег добила сам дар
Да моје срце стихове пише
И када остарим и борим се за дах
И тада ћу писати али мало тише
За сваку моју песму душа ми дише.

Сви моји пријатељи за мене су дар
Све једнако волим и на све мислим
Ал’ скоро нико неће да призна
Сви смо некако у себе стисли
Свако од нас на некога мисли.

Једнога дана када остарим
И када мисле да не могу више
И тада ћу волети праве пријатеље
Моје ће срце за њих још песме да пише
А многи међу нама неће бити више.
 

Душа се к’о у клупко свила

Погледом грлим звездано Небо
узалуду  тражим тебе
моја једина звездо,
где ли су сада руке твоје
лутам мислима док ме носи пучина
црног бескрајног пространства
точе се мисли моје
к’о звезде се роје.

Умирујем чежње
душа се к’о у клупко свила
пред мојим чежњама и ноћ је занемела
једино чујем бат мојих корака
који узалуду траже стопе твоје
молим небеска пространства
молим их
да ти пренесу мисли моје.

Трагаш ли за мном
као што ја трагам за тобом
загрљени празнином
тражимо једно друго
ал’ све је прекасно за мене, за нас
једино у овим мојим речима
од саме себе бежим
бежим од помисли на тебе и тражим спас.

Душа се к’о у клупко свила
било би ми лакше
само када бих те макар дотакла
само још једном бих те помиловала
душу бих умирила
само када бих још једанпут
с'твојих усана нектар попила
душу бих намучену и празну утешила..



 

Не знам и не сећам се

Не знам не сећам се
дал’ сам сањала
ил’ беше јава
шетали смо, скакали
играли се, певали
за руке се држали
месечину посматрали
загрљени росу смо пили
зором смо плесали
за руке се држали
ветар смо хватали
облаке посматрали
ко’ слуђени се љубили
руке смо наше стезали
нисмо се одвајали
ко деца смо били.
Не знам не сећам се
ал’ знам да је време стало
није нас занимало где смо
није нас занимало шта радимо
ни ко нас посматра
ни шта ће рећи
ни како ћемо улицу прећи
ни где ћемо лећи
ни шта ћемо јести
ни кога срести
ал’ једно знам
ти оде.
Нестаде ми попут летњег пљуска
попут пролазног облака
попут јутарњег поветарца
попут сна којег се не сећам
попут маслачка којег ветар однесе
нестаде ми из зенице мог ока
и питам се
хоћемо ли’ се опет видети
загрлити, пољубити
за руке држати
на месечини плесати
хоћемо ли’ се поново срести…

 

Tweet