понедељак, 06. октобар 2014.

Зоран Јелић Зозон: Пишем и уздишем

Ево...

Ево... Целу вечност стихове ти пишем. о твом крхком телу о блиставој коси о твом топлом гласу о трагу у роси. Пишем и уздишем.
Ево... Целу вечност стихове ти пишем. о твом бритком ходу о очима твојим о додиру твоме о сновима својим. Пишем и уздишем.

Ево... Целу вечност стихове ти пишем. о твојој златној души о слепој доброти о нама у чежњи о твојој лепоти. Пишем и уздишем.


Не дам те ником...

Не дам, да одеш онима који желе само део твоје лепоте и твог свиленог тела. Не дам, да патиш због заспале љубави коју чекала си дуго. Призивала, сањала, хтела.
Не дам, да твоје сузе више икада крену. Да срце ти клечи и душа да те боли Не дам, твоју нежност, пакосно је чувам. Желим да са мном сазнаш како се љуби и воли.
Не дам те ником..



Незаборавна ноћ...

Ноћ... не она кафанска, пуна смрада и пијанства, посрнулих жена, изгубљених. Ноћ... Месечавог плеса, мирисних загрљаја, страсти, маштовите игре заљубљених.
Ноћ... Не она тужна, болна, пуна суза, неостварених жеља, кајања. Ноћ... Нежних додира, остварених љубавних снова, љубав, љубав без стајања.
Ноћ... Не она суморна, мучна, симбол самоће, коју молиш да нестане. Ноћ... Шапата, пољубаца, слатких уздаха, смеха, коју желиш да не престане...

 



Нема коментара:

Постави коментар