 |
|
Милош Црњански: У будућност треба ићи.
У будућност гледају и иду сви срећнији народи. |
До краја године је само 86. дана, а на данашњи дан пре равно 80. година, наш велики песник и писац Милош Црњански основао је часопис „Идеје“. Часопис са великим значајем, часопис од велике вредности који је ето пао у неку сенку наше незаинтересованости и незнања. Уколико укуцате на Google претрагу „на данашњи дан“, овај податак неће се показати. Биће ту неке небитне чињенице, или можда некоме битне, али гласа тачније слова ни ћириличног ни латиничног о „Идејама“ националног препорода нећете видети. Недељник „Идеје“, овога гласног човека, године 1934. и године 1935. изазиваће бурне књижевне и политичке полемике, и због овог часописа Титов полтрон Марко Ристић прогласиће га фашистом.
Да истакнем, данас у Србији није Тито, неко је други, можда му је и сличан, али опет нема оправдања да се не сетимо овог датума, па тачније и годишњице, није мало 80. година. Године су пролазиле од овога храброг и рационалног потеза нашег великана, али у нашој паланци није се ништа мењало, све је исто, са можда неким другим бојама и идејама које нам пласирају, али у народу, у оном да кажем здравијем делу бића наше Србије, задржала се „Идеја“ Црњанског као водиља као бакља која осветљава пут генерацијама које пристижу.
Милош Црњански био је гласан, јасан, прецизан, национално освешћен, и због тога га пре смрти сахранише блиски пријатељи. Његова биографија и библиографија, хвала Богу позната је, али увек се нађу неки детаљи који открију нешто како о њему тако и о друштву у ком смо живели и о друштву ком данашњој омладини представљају као идилично.
Људи окупљени око овог недељника, на челу са Црњанским у први план ставили су заштиту традиције, која тада није одговарала политичкој средини.
Тиодор Росић у својој књизи „О песничком тексту“ износи чињеницу која није сваком позната и овде ћемо је цитирати:
„Зашто је и како, према Ристићу, Црњански „умро“? Умро је јер, наводно послије Стражилова није „заћутао“. „Говорио је Црњански“, запажа Ристић, „и све даље, и све гласније, и што гласније то глупље, све до својих уводника у Идејама, недељнику изразито националистичког, расистичког, шовинистичког, антимарксистичког, регресивног и репресивног, једном речи фашистичког типа, који је покренуо 6. октобра, 1934.“. Ристићева осуда Црњанског кулминира када се осврће на његову наводно националистичко-полицијску кампању против Нолита, када истиче да се Црњански „показао не више као конјунктуриста него очигледно као потказивач (назив који му је, на улици, Ђорђе Јовановић у лице бацио...““.
Ко је био Марко Ристић? Човек који је пре Другог рата био надреалиста, а за време истог позивао је на линч своје дотадашње пријатеље. Јеном речју Титов човек, који је Црњанског покопао за живота, а исто је покушао са његовим Идејама.
Верујем да „Идеје“ Милоша Црњанског живе и данас иако се датума није нико сетио, а како је Војислав Шешељ у свом капиталном делу „Идеологија српског национализма“, рекао: „Идеје дефинитивно располажу реалном снагом и потенцијалом, неке већим неке мањим, али већина сукоба међу људима и друштвеним групама, поготово оних судбоносних, почиње сукобом у сфери идеја. Идеологија је својствена човеку. Не постоји човек без идеологије нити чвршћа веза међу људима од идеолошке. Идеологија живи унутар друштва, кроз друштво...“ Тако живе идеје и идеологија Милоша Црњанског, које треба прихватити као императив првенствено због слободе говора и мишљења који данас на ретким местима живе.
Да истакнем, данас у Србији није Тито, неко је други, можда му је и сличан, али опет нема оправдања да се не сетимо овог датума, па тачније и годишњице, није мало 80. година. Године су пролазиле од овога храброг и рационалног потеза нашег великана, али у нашој паланци није се ништа мењало, све је исто, са можда неким другим бојама и идејама које нам пласирају, али у народу, у оном да кажем здравијем делу бића наше Србије, задржала се „Идеја“ Црњанског као водиља као бакља која осветљава пут генерацијама које пристижу.
Људи окупљени око овог недељника, на челу са Црњанским у први план ставили су заштиту традиције, која тада није одговарала политичкој средини.
Тиодор Росић у својој књизи „О песничком тексту“ износи чињеницу која није сваком позната и овде ћемо је цитирати:
„Зашто је и како, према Ристићу, Црњански „умро“? Умро је јер, наводно послије Стражилова није „заћутао“. „Говорио је Црњански“, запажа Ристић, „и све даље, и све гласније, и што гласније то глупље, све до својих уводника у Идејама, недељнику изразито националистичког, расистичког, шовинистичког, антимарксистичког, регресивног и репресивног, једном речи фашистичког типа, који је покренуо 6. октобра, 1934.“. Ристићева осуда Црњанског кулминира када се осврће на његову наводно националистичко-полицијску кампању против Нолита, када истиче да се Црњански „показао не више као конјунктуриста него очигледно као потказивач (назив који му је, на улици, Ђорђе Јовановић у лице бацио...““.
Ко је био Марко Ристић? Човек који је пре Другог рата био надреалиста, а за време истог позивао је на линч своје дотадашње пријатеље. Јеном речју Титов човек, који је Црњанског покопао за живота, а исто је покушао са његовим Идејама.
Верујем да „Идеје“ Милоша Црњанског живе и данас иако се датума није нико сетио, а како је Војислав Шешељ у свом капиталном делу „Идеологија српског национализма“, рекао: „Идеје дефинитивно располажу реалном снагом и потенцијалом, неке већим неке мањим, али већина сукоба међу људима и друштвеним групама, поготово оних судбоносних, почиње сукобом у сфери идеја. Идеологија је својствена човеку. Не постоји човек без идеологије нити чвршћа веза међу људима од идеолошке. Идеологија живи унутар друштва, кроз друштво...“ Тако живе идеје и идеологија Милоша Црњанског, које треба прихватити као императив првенствено због слободе говора и мишљења који данас на ретким местима живе.
Нема коментара:
Постави коментар