понедељак, 06. октобар 2014.

Миладин Берић: ЛУЧА

1.

Не да не постоји већ се и не сања
тај тас што претеже на страну свјесности
сад кад нема рама сем оног од ткања
кројеног за душу да надживи кости.
Јер тек кад се проспе из неке даљине
баршунасти глас моће да прокључа
течност што кроз свјетлост треба да се вине
и надживи тмушу док постаје луча.


И у том пламену док над главом виси
у огњеном гласу створеном из еха
што леди тишину плутаће обриси
по уклетој стази одбјеглој из смијеха.
Баш у том трептају док напушташ коту
и док губиш масу постајући слика

лампиони свијетле у давном животу
као путокази бићу без облика...


Једва схватљив слутиш одумрлим чулом
да си клица која као феникс ниче
кад буде бачена као змај над кулом
да још једном клија изван свјесне приче
уз дах непознатог што чини од праха
маске које лица крију од давнина
све док из очију не нестане страха
и док не засија звијезда другог чина.



2.

Миладин Берић

Не постоји
тас
сем оног
за душу
кад се проспе
глас
кроз
свјетлост
и тмушу.

И у том
гласу
што леди
по стази
док напушташ
масу
свијетле
путокази...

Слутиш
да си клица
бачена
да клија
непознатог
лица
све док
не засија.



Нема коментара:

Постави коментар