Као млад песник, пре четрдесет и кусур година, одважио сам се да посетим Русију. С обзиром да сам тада био сам, изван организованих група, заносна стјуардеса ме питала да ли ћу имати водича на мом путовању по Русији.
Зажаливши што је удата, открио сам јој да имам групу специјалних водича и почео сам да набрајам: Блок, Достојевски, Толстој, Горки, Шолохов, Гогољ, Пушкин, Солжењицин …....
Набрајање је прекинула нападна тишина која убија ефикасније од метка. Суочивши се са контролисаним муком, у мени је вриснуло и тада сам почео да рецитујем своје прве стихове које сам написао као дванаестогодишњак и који су ми 1962. године донели прву награду
"Ох дивног срама, ох красне ружноће
давити се у дубини људске плиткоће..."
Знао сам да сам иницирао контролисани мук у авиону према Русији поменувши Солжењицина који је те 1974. године емигрирао пошто су му ондашње власти Совјетског Савеза, након низа прогањања, одузеле држављанство.
Једни нису смели да чују, други нису смели да признају да су чули. Мене су, искрено речено, забављали и једни и други.
Чега ли се плаше, питао сам себе. Бога? Не. Бога се не боје они који се плаше да чују име писца кога је сам Бог послао Русији, а он, силом прилика, оде у емиграцију, ону америчку, а можда га је и сам Бог послао тамо да је добро упозна... Не боје се такви Бога. Они се боре против њега, наравно узалуд. Треба ли подсећати да је битку против Бога изгубио свако под овом капом небеском?
Већ у том тренутку почео сам да размишљам о томе да ћу и ја једног дана морати да емигрирам из земље која је зликовачки оскрнавила аманет Владике Рада Томова и Његошеве кости тих месеци ископала и у отворену рупу српске памети сместила усташко-комунистичко чудовиште на врху Ловћена. Тешко земљи која скрнави гробове најпаметнијих у народу!
Зажаливши што је удата, открио сам јој да имам групу специјалних водича и почео сам да набрајам: Блок, Достојевски, Толстој, Горки, Шолохов, Гогољ, Пушкин, Солжењицин …....
Набрајање је прекинула нападна тишина која убија ефикасније од метка. Суочивши се са контролисаним муком, у мени је вриснуло и тада сам почео да рецитујем своје прве стихове које сам написао као дванаестогодишњак и који су ми 1962. године донели прву награду
"Ох дивног срама, ох красне ружноће
давити се у дубини људске плиткоће..."
Знао сам да сам иницирао контролисани мук у авиону према Русији поменувши Солжењицина који је те 1974. године емигрирао пошто су му ондашње власти Совјетског Савеза, након низа прогањања, одузеле држављанство.
Једни нису смели да чују, други нису смели да признају да су чули. Мене су, искрено речено, забављали и једни и други.
Чега ли се плаше, питао сам себе. Бога? Не. Бога се не боје они који се плаше да чују име писца кога је сам Бог послао Русији, а он, силом прилика, оде у емиграцију, ону америчку, а можда га је и сам Бог послао тамо да је добро упозна... Не боје се такви Бога. Они се боре против њега, наравно узалуд. Треба ли подсећати да је битку против Бога изгубио свако под овом капом небеском?
Већ у том тренутку почео сам да размишљам о томе да ћу и ја једног дана морати да емигрирам из земље која је зликовачки оскрнавила аманет Владике Рада Томова и Његошеве кости тих месеци ископала и у отворену рупу српске памети сместила усташко-комунистичко чудовиште на врху Ловћена. Тешко земљи која скрнави гробове најпаметнијих у народу!
Утонуо сам у суморно расположење које је, после пола сата, прекинула лепота која је пукла пред мојим очима. Авион је кружио изнад аеродрома Шереметјево да би заузео правилан курс слетања. Рулање по писти ме подсетило на брундање руског медведа и пријало је мојим ушима.
Широке улице, дугачки булевари, осмеси на лицима, гласови пуни самопоуздања и привлачности, све је то утицало, између осталог, да Русију посматрам као космичку силу која држи земљу и градове. У московским метроима приметио сам да много људи чита књиге. Благо земљи у којој се књиге јавно масовно читају.
После пет дана обрео сам се у Петрограду. Где бих друго него у Ермитажу, највећем музеју на свету и то баш у рано лето, време које посетиоца ставља у велику дилему, чему више да се диви: белим ноћима у шетњи поред Неве и бројним каналима, или експонатима у Ермитажу, најстаријем културно-историјском музеју у људској историји.
Широке улице, дугачки булевари, осмеси на лицима, гласови пуни самопоуздања и привлачности, све је то утицало, између осталог, да Русију посматрам као космичку силу која држи земљу и градове. У московским метроима приметио сам да много људи чита књиге. Благо земљи у којој се књиге јавно масовно читају.
После пет дана обрео сам се у Петрограду. Где бих друго него у Ермитажу, највећем музеју на свету и то баш у рано лето, време које посетиоца ставља у велику дилему, чему више да се диви: белим ноћима у шетњи поред Неве и бројним каналима, или експонатима у Ермитажу, најстаријем културно-историјском музеју у људској историји.
Поред овакве лепоте људи постају богови, а без ње обични скотови! Требало ми је недељу дана да обиђем све, почев од степеништа Јордан, у Зимском дворцу, некадашњој резиденцији руских царева, изграђеног у рококо стилу и названог по реци Јордан, месту крштења Исуса Христоса; преко 350 сала, смештених у шест велелепних зграда, у којима се налазе најзначајнији уметнички експонати Русије, западне Европе и Оријента; до дела: Микеланђела Буонаротија, Леонарда да Винчија, Рубенса, Рембранта, Пусена, Клода Лорена, Каналета, Винсента ван Гога, Пабла Пикаса, Анрија Матиса и других светских уметника.
Напунивши очи и душу лепотом без које би цео овај свет био властита негација, остао сам доследан себи.
Кад дођем негде, прво посетим музеј, а затим гробље које све нас чека.
После Ермитажа сматрао сам да више не треба да видим ниједан музеј.
Чекало ме гробље, раштркано по целој Русији. Где бих него право на Пушкинов гроб? Обелиск окован оградом од масивног гвожђа. Кад су мртвог песника, после двобоја са Дантесом, тајно сахрањивали, прекрили су његово тело сеном да се не би народ окупљао на тужном спроводу трагичног песника са космичким значењем. На његовом гробу, окованом бетоном и гвожђем, расте цвеће. Као да буја из песниковог срца. Срцолико цвеће на Пушкиновом гробу и данас ме прати и у сну и на јави после толико деценија.
Напунивши очи и душу лепотом без које би цео овај свет био властита негација, остао сам доследан себи.
Кад дођем негде, прво посетим музеј, а затим гробље које све нас чека.
После Ермитажа сматрао сам да више не треба да видим ниједан музеј.
Чекало ме гробље, раштркано по целој Русији. Где бих него право на Пушкинов гроб? Обелиск окован оградом од масивног гвожђа. Кад су мртвог песника, после двобоја са Дантесом, тајно сахрањивали, прекрили су његово тело сеном да се не би народ окупљао на тужном спроводу трагичног песника са космичким значењем. На његовом гробу, окованом бетоном и гвожђем, расте цвеће. Као да буја из песниковог срца. Срцолико цвеће на Пушкиновом гробу и данас ме прати и у сну и на јави после толико деценија.
Следеће моје ходочашће било је у Јасној Пољани. Из једноставног гроба, без крста, међу брезама као да је Толстој, који је ту по својој жељи сахрањен, али без опела после удаљавања из цркве, понављао своје последње речи које је изрекао на самртничкој постељи у железничкој станици Астапово "Ја сам се нашао у ситуацији онога који је спознао сву тежину сопственога греха. За мене је постало даље неподношљиво да живим у криминалним условима, у безумној криминалној раскоши, усред нужде људи који ме окружују...".Тада ми је било јасно зашто се Лав Толстој одрекао огромних хонорара за своја дела и зашто је одбио Нобелову награду. Тада сам схватио да је највеће савршенство, у ствари, најсавршенија једноставност, а ту чињеницу касније је на најефектинји начин потврдило васкрсавање моћне Русије!
Васкрсавање моћне Русије громогласно је најавио Фјодор Достојевски, геније космичкиг размера, који је, заједно са Грком Хомером, Енглезом Виљемом Шекспиром, Немцем Јохан Волфганг Гетеом, Србином Петром Другим Петровићем Његошем, Русима: Толстојем, Гогољем и Солжењицином, Французима Игоом и Волтером, обезбедио свевремену трајност ове цивилизације, које ће се, ако не дај Боже нестане, будуће цивилизације сећати по овој десеторици светских генија космичких размера.
Као да из временских дубина чујем захвалност Достојевском коју му, због снажног утицаја на њих, упућују: Андрејев, Хесе, Фокнер, Кафка, Маркез, као и бројни из покрета експресионизма и егзистенцијализма!.
Пред крстоликим гробом Фјодора Достојевског на гробљу „Тихин“ при манастиру Александар Невски у Санкт Петербургу, разговарам са Фјодоровим попрсјем које као да ме опомиње речима „Чувај се, јер време касније може лако да буде као оно раније“!
И заиста, пророчке мисли генија космичких размера тек данас добијају светлоносну пуноћу срца и мозга.
Русија је то схватила и не оклевајући започела модерну ренесансу коју нико у свету неће моћи да досегне!
Нема коментара:
Постави коментар