СТРАШИЛО
Насадили страшило,
једну целу ногу има,
обукли му стари капут,
у сред лета кад је зима.
Требало би да уплаши
јато птица што се смуца,
а оно о њима мисли,
само за њих срце куца.
Чак им свира серенаду,
раширио хармонику,
све би птице сакупио.
Та баш је на своју руку!
Хеј, страшило у сред њиве,
чему служиш, мили брате?
Место птице да уплашиш
ти их молиш да се врате.
Па макар и друштво бирај,
немој свраке, а ни вране,
зови сове и славује
да слете на твоје гране.
Хоћеш друштво твојих птица?
Добро! Може, нек ти буде!
Али бриши из те њиве!
Сви се чудним чудом чуде!
НАДИМАК
Зашто сва деца надимак носе,
као да расте уместо косе?
Када си мали зову те тако:
душо, ил’ пиле, срећо ил’ злато,
па куцо, мацо, свакакве трице,
а тек од неког зажари лице.
И сада реци, да ли то мора?
Добијеш име, сија ко зора,
а онда другар ти, ко зна због чега,
прикачи надимак јер тако треба.
За неког погрдно, некоме мило,
улети надимак тек сам у крило,
слепи се, чучи, ко чичак неки,
џабе се љутиш када те стрефи.
Понекад надимак тек кратко траје,
док мачка маукне, док куче лаје,
некад га носиш и живот цели,
име ти не знају и кад би хтели.
Таман заборавиш дечију муку,
не би га рекао ни да те туку,
а онда чујеш сред булевара:
„Па где си, Смрдо, мајка му стара?“
Не вреди да се бесиш и љутиш,
ни да се трсиш, ни да се крутиш,
некад заборавиш и право име,
усвојиш надимак, сродиш се с њиме.
И не помаже ни кад га кријеш,
из ока вири и кад се бријеш
и онда када је брада седа
надимак дечији носи деда.
Нема коментара:
Постави коментар