Нада Караџић: Чиста душа светом лута

Чиста душа

Неодрасла, недозрела,
чиста душа светом лута,
Уморна, а насмејана
вири испод мог капута.

Осмехује, намигије,
треперава као чигра.
Разиграна, распевана
живот њој је као игра.

Час се смеје, па заплаче,
онда опет осмех врати,
дечја душа неуморна,
није сваком да је прати.


А кад тешки дођу дани,
осмехне се тада јаче,
окуражи и оснажи
нема сузу да заплаче.

Душо моја, ти немирна,
огрнута плаштом снова,
сањаћеш ти и кад одем.
Сањалица бићеш нова.


Благослов

Ево пишем себи још песму самоће
тек тишином туге небом узвишене
одавно и оно одвећ самном плаче
јер молитве моје нису услишене.

А молила бога и анђеле с неба
За мрвицу среће свима икад дату.
Одговора никад оном коме требе
ни у оном кобном злослутноме сату.

И док руке склапам са погледом горе
Само једну жељу иштем сада себи.
Нека те моје туге никада не море
благослов заувек нека буде теби.


Теби

Теби,који си ме продао,
који си ме издао
за рад тренутка слабости.
Теби,који цениш
само тренутне радости.
Теби ово пишем.

И бришем.
И опет изнова бришем,
а упорно и даље пишем.

Док суза прети да склизне.
Низ хладни образ да лизне.
У душу да стигне.
До ње да се оледи и следи.
О Боже да ли све ово вреди?
Гласа разума нема.
Само очајник изгубљен дрема,
на клупи успомена.

И чека.
Мисли.
Снује.

Снове неоткане..
Мисли неке,
као набујале реке.

Док полако одлазим,
негде где ме више нема,
где ме никад ни било није.
А срце лажљиво све је снило
издајник рањене душе,
што кровове среће руше.

Теби у мени,
мени у теби.

И никад више места није.
Тек негде дубоко,
тамо где не стиже око,
моја душа те крије.


Крадем ти се

Крадем ти се душо мила,
себи мало себе дајем.
Давала ти срце душу
за мрвице све док трајем.

У звезданом лету птице,
снивала сам само тебе
Умивала сузом лице,
изгубила целу себе.

Крадем ти се ветре пусти,
да полетим све до неба
Да се опет теби вратим,
јер без тебе ме не треба.

А ти летиш рушиши снове,
сниваш оно чега није.
Душа ова тебе зове.
Само тебе она сније.

Крадем себе теби дајем,
за све оно чега нема.
Одавно се ја не хајем.
Тек сам себи успомена.


Моме оцу

Обукох твој кожух привих ка себи И сетих се тебе драгог оца мога, на животном путу сретах разне људе ни једног ко тебе за живота свога.
Твоја нежна рука,поглед снажан,смели требала је мени, да ме заогрне. Од зла да ме брани под небеским сводом, зло да отера, да се не осврне.
Али ти си горе одавно далеко, пратиш ме и чуваш тек крилом анђела. Узвишено ходам,саплићем,се будим ал' кораком твојим узвишена чела.
Тражећ' те препознах у једноме лику неког мислећи' мени драгога тебе. Пробуђена тугом у болноме крику спознах да никада нећу видет' тебе.
Док ти горе снијеш снове праведника, твоја мала дуга живот крчи даље. Пред очима мојим избледела слика, кураж пред животом неуморно шаље.

 

Tweet