четвртак, 09. октобар 2014.

Витомир Стевановић: Стаза без путоказа


СТРАНАЦ 

Погледом немим у људе гледам,
На  душу стављам оклопе и ланце,
Да знам да волим- признати не дам,
Ни  грам љубави немам за странце.

У срцу љубав одат се не сме,
Ја  брижно чувам ту своју слабост,
Само понекад зеница бљесне,
Каже да има мјеста за радост.

На  крају схватих добри су странци,
Када повреде, ране не боле,
Ране наносе стари знанци,
Они који се највише воле.


ЦРТА

Од очаја наду трен дијели мали,
Језичак на ваги тако лако скрене,
Од среће до туге само мало фали,
И осмијех на лицу да сузе замијене.


Од љубави стаза до мржње је кратка,
Само ријеч једна промијени све лако,
Од лудила разум дјели црта танка,
И одавно истој ја сам се примак'о.


Срушише се снови, срећи се не надам,
И очај ми груди сијече попут мача,
Издаје ме разум, у лудило падам,
Још једино љубав од мржње је јача.



СУМОРНА ПЈЕСМА

Увијек кад кренем нови стих да пишем,
Вјерујем да вриједи у тренутку томе,
А већ сутра исти пожелим да бришем,
Јер  зашто да пишем, о чему и коме?


На  љубави бивше зар да трошим ријечи?
Ил’ на неку што ме сад грли и стеже?
И  залуд ми старе ране данас лијечи,
Кад  ће сутра она ранит ме још теже.


Па  већ када пишем, нек стихови звуче,
Суморно и хладно, као стварност ова.
Да не бришем ријечи што насташе јуче,
Можда  се бар неком свиди пјесма нова.



СТАЗА БЕЗ ПУТОКАЗА

Магловита, трновита стаза,
По њој идем већ година много,
Нигдје знака, нити путоказа,
Гдје би стати на лед танак мого.

Више пута посрћем и падам,
Уморан сам, али нећу стати,
Издржат ће тјело, ја се надам,
Страх ме да ће срце посустати.

Пелина се у њег’ много слило,
Претрпјело бродолома доста,
Ожиљцима вријеме га китило,
Ал’ у њему,  ипак, нада оста.

 



Нема коментара:

Постави коментар