„Мама! Балон! Дошао ми сам!“
Био је агроном у пензији и мог оца научио је да калеми воће. У наше двориште доносио је најбоље саднице и калемове и све се примало. Тако је из гломазног сандука са добром земљом израстао крај наших врата велики лимун. Шепурио се гумастим, здравим лишћем и начичкан плодовима дочекао моје рођење. А тек бресква у башти пред кујном! Зрела, сочна, мирисна сласт под паперјастим маљицама танке воћне кожице.
У целом крају једини телевизор чучао је високо на димљивом зиду фронтовске организације, чак тамо на улици. По двориштима увече лети седело се око изнетих столова пред летњим кујнама. Мирис мокре прашине поливених бетона и земље у баштама. Минђушице и мушкатле у очврканим лонцима, љубичасте ноћне фрајле, божури, певају попци из орошене траве, мали ибрик са ракијом на мушеми...
Такве једне вечери први пут срела сам Буба-Јеленка. У полумраку, на ивици баште ширио је своје рожнате маказе. Велики тврдокрилац, ни птица, ни буба. Боље бежи! Задржао ме је Деда Љубин шапат спуштен право у велику свилену машну на мом темену:
„ Пссст...немој да га уплашиш. То је моје другарче, Буба-Јеленак. Он лети. Висоооко, високо. Чак до Месеца! Нас двојица летимо сваке вечери.“
Деда Љуба лако устаје, шири руке, звижди кроз бркове и спрема се да узлети. Гледа нас Месец и већ видим како нас троје горе седимо, смејемо се и машемо свима за столом, и они нама.
„ Идем и ја! Питај га да пођем и ја! Хоће ли?“
„Хоће. Ја ћу на његова крила, а ти на моја рамена и – одосмо на пут!“
Спремно скачем на широко седиште око његове главе и држим се за густе, беле праменове. „Довиђења...довиђења! Полећемо!“ Машемо, машу нам.
На Деда Љубиним раменима спрема се узлетање. Прво се ухватимо за његове рогове, онда палимо мотор: крррк – трт – крррк – трт... окреће се пропелер у Буба-Јеленковој гузи све брже, он шири своја јака, тврда крила и ми узлећемо. Кружимо око баште, Деда Љуба поскакује као коњић, мотор бруји, три круга и Месец је тако близу, али Буба-Јеленак је изненада тртнуо и испао му је пропелер. Мотор почиње да штуца и ми се спремамо за принудно слетање. Отварамо падобране и слећемо, ја у мамино крило, а Деда Љуба на мокру траву. Баба Савка грди неку матору будалу што је испрљала панталоне. Буба-Јеленак се покуњио и отишао по мраку да тражи пропелер.
Опраштамо се. Шаљемо пољупце за лаку ноћ:
„Сутра – сигурно!“
Месец нам шеретски намигује. Крешендо зрикаваца расте у небо. Певају звезде.
Много година касније увели су нас у кабинет за биологију и ја сам угледала свог Буба-Јеленка. Био је прободен чиодом и прикуцан за парче стиропора међу осталим мртвим бубицама, осуђеним да труле под прљавим стаклом. Убио га је неко и донео мртвог да се додвори за оцену.
Ту, у прашљивом ваздуху учионице, на гробљу мртвих лептирова и сјајнокрилих буба, видела сам како наши узлети гину неопазице, далеко од наших очију, а да ми и не знамо кад су већ одавно убијени. Само нађемо мртва крилца, урамљена под мутним стаклом како се круне и нестају.
Ту, у прашљивом ваздуху учионице, на гробљу мртвих лептирова и сјајнокрилих буба, видела сам како наши узлети гину неопазице, далеко од наших очију, а да ми и не знамо кад су већ одавно убијени. Само нађемо мртва крилца, урамљена под мутним стаклом како се круне и нестају.
( из збирке прича „Соната за гугутку“)
АУТОБИОГРАФСКИ ПОДАЦИ
Рођена сам 1956. године у Крагујевцу, као кћи Живка и Милке Миловић. У родном граду одвијало се моје детињство и почетак школовања, основна школа
и гимназија. На Филолошком факултету у Београду дипломирала у лето, далеке 1980. Исте јесени ушла међу децу и младе као њихов наставник српског језика и књижевности. Са њима и уз њих остала до дана данашњег. Повремено радила лектуре за књижевни часопис „Кораци“ где ми је објављен један приказ књиге песама за децу песника Зорана Петровића. Удала се, примила презиме Милошевић, родила сина Растка. Уз њега и моје ђаке, сазревале су ове приче.
Нема коментара:
Постави коментар