- Наравно, Иванка, тога је увијек било само што се није причало о томе па су злочинци имали проходан пут и па је дошло до ове пошасти у овој проблематици.- У праву сте, докторице, када би се свијет мало више заинтересовао, схватили би колике је размјере то попримило. Узмимо у обзир да поједина свештена лица Како је болна била спознаја да мора с тим живјети и навикнути се на то као на било коју чињеницу из живота. Требало је научити живјети с тим. Како је било тешко схватити људску нарав. Пуно лакше би било када би се одрасли држали својих обавеза, дужности, морала, а ђеца једноставно била ђеца. Да ли је могуће да човјек у свом поганом срцу може отићи тако далеко и од невиног бића начинити поганина? Слично као у причи о вампиру, када вампир угризе своју жртву па и она постане као и он, тако и овђе починилац на своју жртву преноси толико ружних осјећања. Страх, бол, љутњу и завист, немир и нетрепељивост, злобу. То је оно сто жртва има у себи, а она, Иванка, је све то сада узбуркала и усковитлала па изгледа као када прокува лонац чорбе са разним зачинима па на површину излази сад једно сад друго. Кључа и кувља у срцу и души, кључа у желудцу. Боже, хоће ли икада доћи крај томе свему, питала се млада жена? Зашто сам уопште копала по завелим ранама? Зашто их нисам пустила да зацијеле, ако је то уопште могуће? Сада крваре као и прије. Сада ме боле сто пута јаче. Има ли краја? Прошло је мјесец дана и Иванка се појавила видно другачија. Била је свјежија и одморнија.
-Добар дан-рекла је с осмијехом на уснама.
-О, добар дан, Иванка, како сте ми? Ђелујете боље!
-Е па хвала, то је захваљујући вама, боље и јесам!
-Можемо ли онда да наставимо тамо гђе смо стале?
-Наравно, због тога сам дошла! Послије тога догађаја, дошла сам кући и легла да разбистрим главу. Откуда то и како, зашто је чика Жарко дошао на идеју да то уради мени? Зашто мени? Мени, која сам га поштовала као рођеног оца. Можда он то није видио, можда је погрешно протумачио, можда сам га изазивала. Можда ово, можда оно и ,,хиљаду зашто хиљаду зато”? Носила сам сукњице и уску ођећу. Или сам некада нешто рекла погрешно, што није требало и изазвала га. Па да, ту смо били слободни, код тета Стане, да се облачимо, спремамо за изласке. Све што нам родитељи код куће нису дозвољавали, ту смо могли. Он је то гледао и то га је изазивало, знам сада. Ја сам крива. Да нисам била толико слободна, то се неби десило.
-Иванка, морам да вас прекинем.Тада сте били јако млади, такорећи дијете. Сада сте паметна и зрела особа и морате да разумијете да ви са тринаест и четрнаест година, никако, баш никако, нисте могли бити одговорни за такво нешто. И да сте били двије-три године старији не бисте били одговорни. Зато једноставно то себи избаците из главе-оштро се успротивила докторка.
-Лако бих ја то, докторице, разумјела и избацила из главе, када би се радило о некоме другом. Али када је ријеч о мени, то онда није нимало једноставно. Знате ли ви, како је то када вам толико година једна фраза струји можданим вијугама, па и онда када сте сигурни да то неможе бити истина, ви повјерујете у то. Знате ли како је када двадесет година бол у грудима никако не престаје. Неможе се, докторице, на такво што навикнути, само може бољети још више, пуно више. Можете отупити, утрнути али промјене на боље нема. Потпуно сте у праву, елиминисат ћу ја ту мисао из своје главе макар постепено. Послије тога, ја сам то дубоко затрпала у себе и наставила да живим као и обично. Чика Жарка сам виђала свакодневно, али никада више нисмо остали насамо. На питања тета Стане зашто ме нема, правдала сам се тиме што сам имала момка па сам вријеме проводила с њим.То је ђелимично и било тачно, али ја чика Жарка никада више нисам погледала у очи. У то вријеме сам упознала мога мужа, Луку, и окренула се њему.
-Какав је ваш момак, односно, садашњи муж био према вама?
-Мој муж је био и остао једно предивно биће, мада тада нисам тога била свјесна. Мислила сам да је јако фини човјек. Колико је само увијек водио рачуна да ме не повриједи. Нешто пуно и нисмо разговарали јер он баш није био неки вјешт говорник. Иначе је био ћутљив и више је волио да слуша моје трабуњање о свему и свачему. Посматрао би ме док му живахно објашњавам неке, мени занимљиве ствари и с времена на вријеме би спустио лагани пољубац на моје чело, некако покровитељски. И никада, баш никада, није прешао границу за вријеме наших интимних тренутака, да неби оскрнавио моју чедност. А ја, као што и сами казете, право дијете, па ми је некада било досадно са човјеком који је био зрео и знао шта жели. Поготово што је био јако шкрт на ријечима, а ја сам жељела живост, акцију, да се глупирамо, баш као што су моје године то налагале. Ипак, када би се раздвојили, јако би ми недостајао. Нисам га тада знала вољети као што је он мене волио и чувао. Али погледајте ироније, он ме је чувао, а ја сам већ била страшном мрљом упрљана. Отпила је гутљај воде који јој је послужила докторица Жарић, јер јој је грло било суво, а глас храпав. И наставила је.
-Послије неколико година забављања, Лука ме је запросио и ја сам се те јесени за њега удала. Волио ме је и ја сам њега, али нешто није било како треба. Осјећала сам то, а и он је. Да ли су хормони пореметили свој рад због другог стања у којем сам била или ко зна већ због чега, ја сам свакодневно само плакала. Била сам све несрећнија. Једне вреле љетње ноћи ја сам схватила и све му испричала.
-Како је он реаговао?
-Био је јако потресен, можда повријеђен, мислим да се осјећао као да сам га издала. Не знам, можда се варам. Он ме је толико пазио, а како сам му ја вратила. Питао ме да ли ми мајка зна за то и шта бих ја када би он то њој рекао? Одговорила сам да бих прије у ријеку скочила него што бих јој у очи погледала. Моја мајка је светица, док нажалост, моја ђеца за своју, то никада неће моћи рећи. Рекла сам му. То сам морала рећи, да би се на истини засновао наш заједнички живот, а он нека одлучи како ћемо даље. Знала сам да се родитељима не враћам. Оцу не бих смјела а мајци небих хтјела, нити могла од срама. Брзо се повратио и дошао себи након првобитног шока и проговорио грубим гласом.
-,,Наставит ћемо живјети заједно и кренути из почетка. Ниси ти крива, ниси могла знати шта спрема стари покварењак!”- ухвативши се за чело, сочно је опсовао.
-Како сте, Иванка, наставили даље?
-Ах, како, првих дана разговарали смо само најнужније, а ја сам по цијеле дане само плакала. Знао ме је загрлити и тужно ме питати:
-”До када мислиш тако”? Није могао замислити да ћу плакати скоро двадесет година, док се не одлучим на борбу. Када сам родила прву бебу, доста тога се поједноставило и почео је, колико-толико, нормалан живот. Прошло је можда, двије године од тада и једном приликом дошла ми је мајка. Чим је уграбила слободан тренутак, мама ме је позвала и рекла да жели разговарати. Нисам ни сањала о чему, али сам јој виђела чудан страх у очима. Мјешавина бола и страха. Отпочела је своју причу:
-,,Иванка душо, не могу да вјерујем да се овако нешто дешава код нас. Побогу, нисмо ми запад, ми смо далеко од тога. Ово је мало сеоце, провинција. Замисли Иванка, онај наш комшија Вељо, онај Слађанин рођак, на превару ми је извлачио Биљану из куће и водио је својој кући, наводно, да би његовим ђевојчицама показала задаћу из математике. Ђевојчице, у ствари, нису ни биле код куће, а онај, не знам какав бих најпогрднији назив употријебила за њега, јер ма како ружан био, за њега је то благи епитет, хтио је да јој буде учитељ секса. А ја будала, говорила јој кад год није хтјела ићи, да је срамота да се комшији не изађе у сусрет. Ни слутила нисам, јадна ја, да је шаљем у пропаст, гђе ју је онај кер, а то је увреда за пса, водио. Један дан ми се жучно успротивила и рекла да не жели више ићи и тачка, а на моје негодовање одлучно је рекла:
-,,Мама да ли ти уопште знаш зашто он мене зове? Тамо нема никога осим Веље. Он ме зове да ми покаже како да се љубим, гђе треба да га дирам и куд све он мене да дира. Стављао ми је своје одвратне ручетине у гаћице и ко зна шта све још”.
-Можеш ли замислити, драга моја Ивка? Скаменила сам се и само је упитала:
-,,Биљо, сине, да ли те је силовао?” На то је она одговорила да није, али да је могао и то да уради те да зато не жели више ићи код њега!”
-Мајка је завршавала своју исповијед, очекујући неки мој коментар или бурну реакцију. Колико се јадница, занијела својом причом, ни примјетила није израз мога лица. Да ме је само погледала виђела би како ме боде безброј оштрих бодежа. Виђела би моје блиједо лице и крупне грашке зноја што се циједе низ моје камено лице. Осјетила сам страшну бол у грудима и вулкан из желудца кренуо је вани. Повраћала сам свом силином и савијала се до земље. Мајка ме придржавала да не паднем, не схватајући шта се дешава. Јако се уплашила за мене, а болна сјенка приче коју је причала није силазила с лица!
-”Иванка, шта ти је, јеси ли трудна или не дај Боже болесна?”-питала ме мајка.
-Не мајко, нисам ни трудна ни болесна, него ми мука од живота. Како ми то прије не паде на памет? Мислила сам-млада је, неће, али у ствари нисам ни помишљала на то. Била сам себична и у свом болу мислила само на себе. Није ми на памет пала моја мала сестрица, да би се и њој исто могло десити. Па да, и ја сам била њених година, онога дана, онога љета. Ја сам крива, то дијете је пуно паметније од мене. Рекла је, обратила се мајци. Ко би, иначе могао бити бољи пријатељ од родитеља. Ја сам, глупача, имала другарицу па се њој повјеравала, да би ме она, као и њена покварена фамилија, касније клеветала и правила смицалице, поткопавала мој углед у друштву. Радила ми о глави.
-,,Аман дијете, о чему ти булазниш и шта причаш? Како ти можеш бити крива за такво нешто или за било шта. Бар ти си тако племенита и паметна”-сипала је мама своја питања и примједбе.
То ме и јесте бољело, што су сви мислили да сам ја нека племенита добрица, а била сам веома гнусна и одвратна-мислила сам у себи.
-Не мама, ништа ја не булазним. Исто се и мени десило с њим само не у толикој мјери. Ипак сам добро знала какав је то човјек. Да сам била паметна као Биљана и да сам ти одмах рекла, њој се сигурно не би десило. Зато сам рекла да сам крива и то је груба истина, с којом ћу морати да живим. Мама је стајала окамењена. Сва срећа да јој не рекох за чика Жарка, иначе би се јадна жена, шлогирала. Била је нијема, наредних пет минута ништа није могла изговорити. Плашио ме њен изглед, плашила сам се као да се то све сада догодило и као да је мама све то виђела.
-Тада сам докторице, имала другу психолошку кризу.
-Иванка, реците ми како сте превазишли те кризе?
-Прву кризу ,прешла сам послије порођаја јер је беба окупирала сву моју пажњу. Због њега сам морала бити добро. Друга криза је трајала сигурно годину дана. Преселила сам се у други стан, родила друго дијете и тада је дошло до знатног побољшања. Трудила сам се да често излазим у шетњу са ђецом. Трећа криза дошла је три-четри године касније и она је била најтежа. Имала сам ноћне море, нисам се могла концентрисати на оно што радим, плакала сам дан и ноћ, умишљала страшне ствари.
-Иванка, можете ли да ми опишете неку од тих ноћни мора?
-Било их је различити, некада сам, заправо најчесце, сањала једно од своје ђеце, осакаћених, измучених, крвавих и искомаданих. Разне несреће у којима су страдали моји најближи, пожаре, змије и провалије у које падам. Једну ноћ сам се пробудила и неко вријеме нисам ништа виђела, иако је улична расвјета добро обасјавала нашу собу. Само је била тама свуда око мене, а ја сам уплашена, утопила се у њој. То је трајало неколико минута. Тада се лагано свјетлост поче разлијевати по соби и ја сам прогледала. Сузе су ми љевале јер сам помислила да сам ослијепила. Једне ноћи сам се пробудила, мој муж је спавао поред мене. Када сам га погледала виђела сам само труп и удове, главе није било, нисам је виђела. И тако је било сваку ноћ, све горе. Једна од нај горих је била када сам виђела своје дијете, исјечено на комаде и стављено у замрзивач. Или како ме неко тјера да једем гулаш у коме је кувано моје дијете. То је, докторице, мене натјерало да кренем у борбу, да вам се обратим за помоћ. Нисам више могла да издржим страх који је био присутан када би се ноћу пробудила. Нисам имала храбрости да одем до тоалета, страшно сам се плашила да не полудим и да ме смјесте у санаторијум, плашила сам се лудачке кошуље, јер сам на крају себе само тако виђела. Плашила сам се да нешто лоше не бих направила својим најближим или себи. Плашила сам се за своју ђецу и за себе. Нисам смјела да гледам филомове са потресним сценама, а од призора који садрже сексуално насиље, од страха, бих добила пролив.
У свему томе, остала сам сама са ђецом јер је муж добио посао у Америци и тамо је требао остати двије године. Знала сам да такво моје стање мора престати, па пошто нисам била у могућности наћи посао, да бих изашла из куће, уписала сам факултет. Тада сам почела разговарати са паметнијим људима од себе и постепено долазила до сазнања да је пуно случајева као сто је мој. Али и тежих и лакших. Најтеже ми пада што сви ти педофили који, не марећи за то што некоме униште живот, остају не кажњени или ако их неко пријави, добију минималну казну и убрзо наставе по старом.
-Да ли сте ви икада размишљали да пријавите злочинце?
-Ох, како да не, жељела сам то али никада нисам имала храбрости. Мада је чика Жарко ипак био ухваћен на ђелу и знате ли колико је добио казне? Пет мјесеци, а одлежао је само три! Па то је страшно, срамота. Видите ви докторице, наше родитеље је било срамота да укажу ђеци на опасност која их вреба на сваком кораку од таквих људи и да се пробуди свјест о томе и скрене пажња на те људе.
-А реци те ми Иванка, како се то десило да је Жарко био ухваћен?
-Из мјеста у којем смо живјели, Жарко се одселио. Како каже наша стара пословица: ”Вук длаку мијења, али ћуд никада”, он је и ту нашао жртвено јагње.
У дворишту покрај њега, живјела је самохрана мајка са својом кћерком која је имала тринаест година. Имала је очуха који је радио у иностранству и повремено долазио кући. Жарко је поновио све исто као и са мном. Када је почео да је обљубљује, дошао је њен очух и ухватио га на ђелу. Одмах је поднио кривицну пријаву против њега. Он се бранио причајући како је он уствари, имао љубавну аферу с њеном мамом па га је очух зато оптужио. Ма све саме глупости, јер су сви знали, а ја поготово, шта је права истина. Стрпали су га затвор, али само на три мјесеца. Срамота!
Знала сам за то суђење и не могу себи опростити што нисам имала храбрости да се јавим и свједочим против њега. Могла сам наћи јос три или четри познанице које би то потврдиле и то из личног искуства, баш као и ја.
-Кад смо већ код познаница, шта се десило са оном вашом другарицом Слађаном?
-Колико су били покварени, говори чињеница да су Слађана и њен тетак Жарко разговарали о томе шта је он радио мени, да би она то касније причала около и још из своје покварене маште додала много тога. Све је то радила и забављајући се врло добро неби ли нарушила мој углед. Људи који су нас познавали нису имали двојбе око тога, знали су ко је какав, знали су нас обје. Послије Слађане, схватила сам да нема другарице којој можеш рећи све. Да нема већег пријатеља него што је родитељ. Лијепо каже пословица: ,,Уздај се у се и у своје кљусе”.
-Госпођо, веома ми је драго да сте успјели све те грозне ствари избацити из себе. Молим вас реците ми сада како се осјећате, обзиром да пијете лијекове и да сте се, ослободили тешког терета?
-Осјећам се пуно, пуно боље, наспавана сам, не плачем толико као прије, немам страха од ауторитета нити страха уопште. Све у свему, јако сам задовољна постигнутим. Само ми је много жао што нисам раније смогла снаге да тражим помоћ, што сам била кукавица и дозволила да ми најбоље године прођу у патњи. Отели су ми младост, а ја сам им је кукавички предала. Борила сам се ја само не на прави начин. Нећу више да јадикујем јер сам у суштини велики оптимиста и дубоко вјерујем да ћу с временом моћи излијечити се у потпуности.
-Наравно, и треба да будете оптимиста и храбра жена као што и јесте. Још треба да сте стрпљиви и успјет ћете јер имате подршку вашег мужа, а и свих осталих. Чак и да немате ту подршку морали би сте бити довољни сами себи. Не знам колико знате о томе колико је медицина напредовала на овом пољу, и колико су успјешна лијечења и колико су усавршени медикаменти који се користе против депресије. То је данас једна од психолошких болести које се сасвим успјешно лијече. Ту фазу у којој сте ви били, немогуће је излијечити самостално код куће неким биљним препаратима. То може помоћи код неких благих стања, али сви би требали што прије да се јаве љекару.
Нису сви случајеви исти, мада могу ђеловати тако јер неко има такав организам да му оно што је некоме ситница, значи пропаст и обрнуто. Не подносе сви исто нити бол нити радост. Сада сте, Иванка, виђели да нисте сами и да се то није десило само вама и вашој сестри. Да је тако, пуно лакше би било спрјечити те људе, али нажалост сви ти облици сексуалног злостављања ђеце, превише су узели маха, како у свијету тако и код нас. Па замислите, последња истраживања у код нас, показала су да је свака четврта ђевојчица и сваки седми ђечак доживјели неке од облика сексуално недозвољених радњи и злостављања. Стога и ја ђелим ваше мишљење да није довољно подигнута свјест о овом проблему и да починиоци овог казненог ђела нису довољно кажњени. Па ви би сте се изненадили када би сте само знали које су свјетске познате личности као и личности са наших простора, били изложени неком од тих облика злостављања.
Рецимо, трнутно једна од најуспјешнијих и најбогатијих жена свијета и позната водитељка емисије ,,Опрах схоњ” још са девет година била је силована. Она је само једна од њих милион, просто да не повјерујете. По мени, а сматрам да већина тако мисли, најгори су облици злостављања од стране родитеља, већином од оца према кћери, а има случајева и према сину. То јесте најгори облик, али и против тога се треба још јаче борити.
-У праву сте докторка. Недавно сам читала истиниту исповијест жене са ових наших простора, коју је још као малу ђевојчицу злостављао њен отац. Он ју је константно силовао и чим је могла остати у другом стању, то се десило. Зато је знала и њена мајка али није ништа подузела да то спријечи, него су ти монструми-родитељи у јавности рекли како је она затруднила са неким ђечаком па су је зато ставили у кућни притвор. Замислите само како је њој било? Својим је родитељима била и метла и крпа. А најгоре од свега је било када је њен син већ двадесетогодишњак, сазнао да му је тај пијани и смрдљиви старац-и отац и ђед. Тада је ђечак узео своју мајку, одселили се из пакла и одмах отишли на лијечење. Разговарали су са љекарима, свештеницима и покушали наставити како-тако нормалан живот. Било им је тешко и претешко, нису никако могли промијенити оно што се десило, али су морали да гледају у будућност и радити на њеном квалитету. Било би превише лако одустати и предати се, али гђе је ту онда награда за највеће ђело у животу. Највећа награда је она која човјека учини срећним и задовољним, поготово када добије и борбу и рат који је вођен.
-Добро сте то рекли, и то ми је драго чути од вас, с обзиром да знам у каквом сте стању били, размишљати тако је велики помак. Исто тако треба да знате да вам самоокривљивање у великој количини одмаже па ћемо радити на томе да престанете са таквим размишљањем и покушате гледати на то на овакав начин. Ви имате сина тих година у којима сте ви били када вам се то десило. Шта ми можете рећи о томе, да ли би неко коме он потпуно вјерује могао тако да га превари?
-Ма наравно да би, па он је једно обично, велико, безбрижно и радознало дијете, коме никада не би пало на памет да би му неко то могао учинити, поготово не неко ко га зна. Додуше, ја доста потенцирам на томе и разговарам са њима о свему отворено, али и поред тога то се опет може десити. Педофили су велики махери када желе да заведу дијете користе све могуће трикове.
-Ето видите како фино резонујете ствари када је у питању ваше дијете. На тај начин треба да размишљате и када сте ви у питању и да се једном и заувијек ослободите те негативне самокритике. Сада ми Иванка, реците, јесте ли ви лично имали проблеме у свом сексуалном животу, настале због тога што вам се десилио?
-Како да не, јако пуно проблема. Одбојност коју сам осјећала према сексу, била је страшна, иако је мој Лука био пун разумијевања. И никада, баш никада није то од мене захтијевао ако неби и сама хтијела. Мјесецима, чак годинама нисам имала потребу за сексом, али сам то радила због Луке, иначе би опет он био онај који испашта за нешто за шта није крив. То је оно што никако нисам жељела. Гадило ми се на саму себе, нисам могла да се опустим, и ако је Лука био јако пажљив и строго водио рачуна да небих осјетила ни најмању нелагоду. Он је давао све од себе, али проблем је био у мени. Нисам никако могла одглумити, а да он то не примјети, и престао би истог момента без имало љутње. Често сам се питала да ли бих ја имала толико разумијевања за њега, да је било обратно. Одакле је само црпио толику снагу? Када сам ономад била у најтежој психичкој кризи, три пуна мјесеца нисмо имали сексуалне односе. Лука ми то никада није пребацио. Има и он својих мана као и сви други, али мислим да је јако мало, тако племенитих и добрих људи као што је он. А и како сам могла то да радим када нисам подносила да ми додирне било коју од ерогених тачака. Одмах би осјетила језу, гађење, трнце кроз читаво тијело, вртоглавицу и повраћање. Тада би се најрадије смотала у клупко и никада се не бих расклупчала. Чим бих осјетила руке, сјетила бих се ручетине оног покварењака који је упрљао моје тијело. И душу, одвео ме у пропаст и у болест. У депресију сам пала прије двадесет година и јос немогу да се извучем. Чудим се да сам уопште жива. Питам се, да ми се то није десило, да ли бих и тада обољела од депресије?
-Знате како Иванка депресија јесте, односно представља болест савременог доба, од које, према неким истраживањима оболијева један од двадесет људи. У питању је поремећај у промијени расположења који може да се манифестује кроз осјећај туге, разочарења, усамљености, безнађа, сумње у самога себе и осјећаја кривице. Ви сте Иванка, све те симптоме врло јасно и изражајно показали. Они трају краће или дуже вријеме. Особама које болују од депресије, веома тешко падају и нормалне чак свакодневне активности, те углавном немају вољу да их спроводе. Узроци депресије су разни, као што је код вас било сексуално злостављање тако могу бити и хормоналне промјене, неке врсте маничне депресије, а доказано је да имају генетску основу. Ви сте, колико се сјећам једном поменули да је ваш ујак имао сличне проблеме, иако од таквих обољења оболијевају већином жене.
-Да да, ја такође болујем од ,,хипотиреозе” већ годинама и речено ми је да је та болест везана за депресију.
-Хроничне болести као што су бубрежне или болести јетре, алкохолизам, наркоманија, погрешно суочавање с потешкоћама у животу, бепомоћност, стрес или преоптерећеност, осјећај да живот нема смисла. Све су то, узроци који доводе до депресије. Због свих бројних фактора који утичу на ову болест она се и лијечи на разне начине. Истраживања показују да комбинована терапија даје најбоље резултате. Постоје различите врсте антидепресива и стабилизатора расположења за које је утврђено да ефикасно утичу на третман болести, само што се то узима искључиво под наџором љекара и никако другачије. Обично је потребно двије до шест недеља да би се осјетиле позитивне промјне јер лијек тек тада достиже свој терапијски ниво.
Ех, сада оно што ја инсистирам код вас је ,,терапија подршке”, а ви имате све услове за успјех на овај начин. Разумјевање и прихватање болести, освртање на факторе који су доприњели њеном настанку и развијање стратегије за борбу са животним изазовима, за ста ште ви несумњиво спремни, могу да развију отпорност и од велике су користи за оздрављење. Постоји још и ,,когнитивно-бихејвиорална терапија” која је специфична и подразумјева разговор путем којег је лакше разумјети како мисли пацијента утичу на осјећања и на његово понашање. ,,Подршка људи са сличним проблемима” потврђено је да учење о болести и добијање информација о томе како се остали људи боре са својом депресијом, може да има позитиван ефекат на излијечење као и на превенцију поновне епизоде.
Имамо још и ,,болничко лијечење” јер је понекад потребно отићи у болницу на лијечење, нарочито када особу надвладају мисли о самоубиству, или када недостаје подршка код куће. Е то, драга моја госпођо Иванка, код вас није у питању. Имате подршку код куће, имате снагу да наставите борбу и већ сте тим путем кренули. Рекли смо да човјек када креће у борбу, треба добро да се наоружа стрпљењем и да буде обазрив према себи, јер то стање у којем се налазите није настало преко ноћи па неможе тако брзо нити нестати. Ви се нисте лијечили двадесет година, а били сте јако болесни па је очигледно да сте били у јако доброј форми јер вас болест није успјела сломити.
-Управу сте докторка, али када сте поменули да је депресија болест савременог доба, паде ми напамет прича једне старце која се усудила да крајем осамдесетих година прошлога вијека, проговори о злочину сексуалног злостављања. Нити сам ја тада знала како се то зове, а ни старица, али смо и једна и друга знале да то није у реду.
-,,Драга душо моја”-почињала је своју причу бака Душанка“ - било је то давних тридесетих година, када сам ја била ђевојчурак од петнаестак година. Велика неимаштина нас је тјерала да идемо у бербу жита, да копамо репу и све остало што је требало да се ради. И то без поговора, а не к’о данас, ни палија ти не помаже да те дијете послуша.
Ух, одо’ ја далеко, злато моје, од онога што хтједох рећи. И тако смо ми, омладина ишли у далеко од куће да радимо. У нашој кући је било десеторо ђеце, а мајка сама, отац млад погинуо па је нас по двоје-троје ишло у бербу тада смо били, мој покојни брат Стево и ја. Стево је, покој му лијепој, грешној души, био три године старији од мене, ама не, Јанко је био три, а Стево годину и по. Спавали смо у неким баракама, налик на дуге ходнике, једна просторија и ту у два реда поређане сламарице.
(Наставиће се)
Нема коментара:
Постави коментар