понедељак, 06. октобар 2014.

Биљана Китић Чакар: Када се одмота клупко живота

О ПРОЛАЗНОСТИ

Не умире лето ни дан у њему
То умиремо ми свакога трена
Нестајемо тихо, нујно у свему
Неумитно пада таме копрена


И када се родиш почињеш да мреш
Корак у животу, ближи је гробу
Па свакога дана како више зреш
Спремаш се за земљу, њену утробу


Али све док дишеш, кораке бројиш
По бивственој стази, лепоту нађи
У осмеху неком, зато постојиш


Када се одмота клупко живота
И назире се крај његовој пређи
Нестани с јесени к'о грозд с чокота




ПОГЛЕД ИЗНУТРА

Пером сањалице исписује риме
Ни на земљи није још мање на небу
Она што од лета прави хладне зиме
Коју свако мало сећања загребу


Од запете често она прави тачке
Кад олуја умом смирају пркоси
Слуша а не воли оркестре гудачке
Док у срцу бију јужњачки мелоси


Непријатељ себи она највећи је
Срце и разум су у вечитом боју
Кораком уназад да би стигла прије

Где се срећа дели да пронађе своју

Светло и тама су још у мртвој трци
А кроз косу веју ледени северци




ОДЛАЗАК

Зора у замаху, богат ћилим боја
Месец се на небу поспан злопати
Јесења тканица са старог разбоја
Годину одмиче а пређа дан крати


Узлатила јесен, као пчелињи мед
Лету у залазу, тек запева цврчак
А надошла суза, замути ми поглед
Од зеленог оста још босиљка стручак


Ласте на одласку, крилима се јаве
Тренутак лепоте, срце да опије
Пре него наступе дуге ноћи страве

Кад олује бесне, налик на харпије


Замириса киша, к'о судбина клета
Да ли жалим себе, ил' одлазак лета



ЈАЛОВОСТ

А хтела сам само Сунце после кише
Гутљај наде из већ скоро празне чаше
Да отера таму и сенке што плаше
Тескобу што бесна и зором кидише


Засадих последње семе што имадох
У врту који је зараст'о у коров
Добих са неба знак налик на благослов
Скупих задњу снагу поново устадох


Терала облаке што кишом миришу
Семе ми проклија и вером пролиста
Будих се са песмом старих пијаниста

у свакој ноти радошћу одишу

Бацих поглед на врт а биљка клонула
Ногом згажена у земљу утонула



Нема коментара:

Постави коментар