птицо раздраженицо
био сам твој крик док сам ћутао
док сам у немилу лупао груди песницама
као по гонгу да означим време смрти
знајући да рађам још једно јато врисака
све кћери и синове којима ни ја ни бог среће
никада нећемо придржавати главу заспалу на поцепаним очинским грудима
испред кристалног погледа
још безброј срча за безброј спојених бутина у чијем стомаку куља
вулкан смртно увређен плаховитом чистотом помпеје тамо испод пепела
некропола и ја носимо полумртвог бога на леђима
слутећи да су сви атласи попадали од умора
свет је претежак за рањено крило тек рођене ласте
на чијем кљуну као цуцле на уснама размажених звезда
виси незбор пролеће уморно од лета
СТРАХ
умем прогутати страх када му признам право на постојање
када зазверичим погледом у правцу
неба
земље
свих празнина где урањам мизансцен о свом постојању
када уснама покупим прашину са пода
у њој препознам крв заробљену између темена и стопала
када путеве завежем за ципеле као пертле украдене из прећутаних истина
када поломим сунце на два дела и половину поклоним теби љубави моја
када кришку месеца као славски колач полијем вином и загризем стомаке гладних вукова
када
када
када
постанем тачка испод знака питања
занемим пред страхотном лепотом неизвесности
ту
крај крика
од прве смрти до последњег рађања.
ПРАЗНИНА
Само је гроб у ком не лежим,
празнији од мене.
Утехо, реци му:
Мили, ниси само пискутава даска.
Ти си месо!
Ти си кост!
Ти си крв!
Ти си семе!
Ти си ватра што је заборавила да гори.
Ти си вода што је заборавила да тече.
Ти си птица што је заборавила да лети.
Ти си храм што је заборавио да моли.
И један живот што је престао да живи.
Само је гроб у ком не лежим, празнији од мене.
(НЕ)РОЂЕЊЕ МАСТИЛА И ОЛОВКЕ
желео сам да пишем о једном рату
желео сам да пишем о једном граду у једном рату
желео сам да пишем о многим људима у једном граду током једног рата
желео сам али нисам
и не знам зашто нисам
можда сам се уплашио да ће се кожа скинути са мене
и оставити ме голог и незаштићеног
можда сам се уплашио да ће се месо скинути са мене и потрчати
у правцу гелера и другог метала
можда сам се уплашио да ће ме крв напустити
и оставити ме бледог и усамљеног да штрчим као страшло у жутом паклу
можда сам се уплашио да ће кости побећи од мене
и оставити ме да ходам језиком који никада није умео да ћути
можда и јесам писао
али не знам јер још чекам да се родим
као мастило или као оловка.
ИРЕНИНА ПЕСМА
То је Елиотов јад, што те није познавао,
што није сазнао како корак по корак,
свет плеше испод твојих стопа,
размештен у зелени рај твог погледа,
тамо где је љубоморни Бог јурио за неискусним љубавницима,
тамо где су неискусни љубавници јурили за размаженом јабуком,
у којој је заљубљени црвић једног фебруара у Тузли,
рекао Ирени: Нека свет као беба заспи на твојим дојкама, или, увек ћу те волети, Ирена.
Нема коментара:
Постави коментар