Њему треба вратити његове кадрове, његове генерале и комесаре, његове следбенике, убице и тамничаре, лопове и преваранте, протуве и пробисвете, отимаче туђих вила и станова, откупљених за 50 немачких марака, комитетлије и партијске секретаре…
Све је овде, у овој земљи, понешто и у свету, било његово! Његове улице, његови споменици, његови тргови, његово братство-јединство у зеници нашег ока, његови партијски другови, његови генерали, његови комесари, његови следбеници, његови морнари, његови пионири, његови историчари, његове виле, његове оперске певачице, његови певачи у народној ношњи, његови глумци, његови песници, његови градови…
Све што плови, лети, гмиже, савија се, улизује, клечи, љуби му ноге и скуте, нагони дивљач на цев његове пушке, прима ордење и награде из његових руку, све што се заклињало да с његовог пута неће скренути, све што је ридало за њим, све што је обећавало да ће и после њега бити он – све је то његово!
И сада, ових дана, кад нова власт, која себе назива демократском, обећава да ће свима вратити оно што је било њихово, треба, „чим прије“, да и њему врати његово! Њему треба вратити његове кадрове, његове генерале и комесаре, његове следбенике, убице и тамничаре, лопове и преваранте, протуве и пробисвете, отимаче туђих вила и станова, откупљених за 50 немачких марака, комитетлије и партијске секретаре… Лако их је препознати: заражени су, безнадежно, комунистичким вирусом. Увукли су се у све странке, удружења, владине и невладине организације, грађанске парламенте, општине, скупштинске дворане, у дипломатију, њу нарочито, у извршне и управне одборе; ушуњали се, чак, у порте и храмове, има их и за певницом, а неки, богме, прљавим и крвавим парама граде храмове и себе гледају на – фрескама…
Народ се мало збунио и мало узјогунио, пита се у чуду: ко је овде победио? Види народ, још није ослепео од муке и јада, да је комунизам пао, али још боље види да се комунисти, мада се више не зову тако, сјајно држе – онако како су их учили на кумровачким курсевима: да се прерушавају и прилагођавају приликама. Народ у новим странкама препознаје оне који су се наотимали, напљачкали, науживали, напутовали, насликали на телевизији и у новинама. Види да су се, поново, уфотељили, пошто су, у судбоносном часу, у доба бескрвног преврата, посакривали црвене књижице с његовим ликом. Мало им што су наотимали, хоће још! Зато их, нема другог решења, онако, мушки, треба приволети да те странке напусте и да се врате ономе коме су се заклели на верност до смрти. Треба им, без околишења, рећи: ви сте његови, он је ваш! Треба им, још, рећи да су све што је у њима било најлепше – младост, интелект, снагу, полет – потрошили служећи њему и његовој партији и да сада, као ислужене, интелектуалне раге, никоме нису потребни!
И тако, док се његови следбеници мувају по странкама, настојећи да своје тамне трагове покрију демократском одором, он, њихов вођа и учитељ, самује на – 16 хектара! Самује и тугује, и пита се: Бога ти… шта би с мојом хисторијском партијом од милијун и четири стотине тисућа мојих сљедбеника? Нека ми се врате, чим прије!
И треба да се врате!
Најпре му, неизоставно, треба вратити ону „дворкињу“ и песникињу која се тако ватрено заклињала да са његовог пута неће скренути, обавезујући и друге његове следбенике да остану верни тој заклетви.
Треба му вратити и ону примадону која му је на уво певала оног дана кад је сахранила своју мајку – како, забога, да одбије његов позив!
И оног народног певача који је с поносом говорио да је 77 пута певао пред њим!
И оног песника, што песмама о њему уђе у уџбенике: Воли се тата и мама, воли се бата и сека, али се највише на свету воли Тито! Кажу да се тај песник пре четири месеца пресалдумио и своју песму овако преиначио: Воли се мама и тата, воли се сека и бата, воли се свака птица, али се највише воли – Коштуница! У резерви, за сваки случај, има још неколико имена.
Молим: сваком своје, њему – његово!
Господару треба вратити слуге, али уз напомену да су његове слуге другима били господари. Није поштено: живом служити до слепила, мртвог оптужују до лудила, а ордење и награде не враћају! Прећуткују питање: шта би он био без њих? Без српских комуниста, он био био – нико и ништа! А шта би они били без њега? У ком би кршу живели, чије би овце чували, чију би траву косили, коме би воду носили, кад би се шепурили у туђим вилама и брчкали у приватним базенима!
Новопечене „боготражитеље“, већ оседеле и истрошене у припремању масовних слетова за његов рођендан, треба замолити да више не загађују порте и храмове – много тамјана треба да се потроши да би се протерали зли дуси. Причу о покајању могу да протуре неком наивном калуђеру Овде се зна: ко је са те идеолошке трпезе кркао у сласт – заувек је отрован комунизмом!
Њему треба вратити тргове, улице и градове – требало би, можда, због стасалих генерација, понешто додати, рецимо: Улица, или Трг, унесрећитеља Србије и његових следбеника.
Ако се Црна Гора „разбрати“ што би највише обрадовало цетињске сепаратисте, свакако ће Подгорици вратити његово име. Али, руку на срце, мало је Црногорцима да се просто и једноставно зове Титоград; њихова срећа била би удвостручена да се зове: Титов Титоград.
Његовим следбеницима у Ужицу треба вратити пређашње име града, мада би њихова срећа била већа да га овако преименују: Титово Ужице – Љубичица Бела.
Они који су уклонили његове споменике са тргова, уклонили су, макар и нехотице, стид са образа његових следбеника – треба, свакако, вратити и споменике и – стид! Споменицима треба додати једну мермерну плочу на којој ће, на десет језика, бити исписана ова порука: Унесрећитељу Србије, аустроугарском фелдвебелу Јосипу Брозу, српски комунисти подигоше овај споменик на њихову вечну срамоту и срамоту овога града.
Његове следбенике, штоје могуће пре, сабрати око споменика или на оних 16 хектара: одатле ће најбоље видети шта је од српских етничких простора, од Србије и Српства остало иза њихове владавине. Увлачећи се у странке, у порте и храмове – то они хоће да сакрију!
Све је овде, у овој земљи, понешто и у свету, било његово! Његове улице, његови споменици, његови тргови, његово братство-јединство у зеници нашег ока, његови партијски другови, његови генерали, његови комесари, његови следбеници, његови морнари, његови пионири, његови историчари, његове виле, његове оперске певачице, његови певачи у народној ношњи, његови глумци, његови песници, његови градови…
Све што плови, лети, гмиже, савија се, улизује, клечи, љуби му ноге и скуте, нагони дивљач на цев његове пушке, прима ордење и награде из његових руку, све што се заклињало да с његовог пута неће скренути, све што је ридало за њим, све што је обећавало да ће и после њега бити он – све је то његово!
И сада, ових дана, кад нова власт, која себе назива демократском, обећава да ће свима вратити оно што је било њихово, треба, „чим прије“, да и њему врати његово! Њему треба вратити његове кадрове, његове генерале и комесаре, његове следбенике, убице и тамничаре, лопове и преваранте, протуве и пробисвете, отимаче туђих вила и станова, откупљених за 50 немачких марака, комитетлије и партијске секретаре… Лако их је препознати: заражени су, безнадежно, комунистичким вирусом. Увукли су се у све странке, удружења, владине и невладине организације, грађанске парламенте, општине, скупштинске дворане, у дипломатију, њу нарочито, у извршне и управне одборе; ушуњали се, чак, у порте и храмове, има их и за певницом, а неки, богме, прљавим и крвавим парама граде храмове и себе гледају на – фрескама…
Народ се мало збунио и мало узјогунио, пита се у чуду: ко је овде победио? Види народ, још није ослепео од муке и јада, да је комунизам пао, али још боље види да се комунисти, мада се више не зову тако, сјајно држе – онако како су их учили на кумровачким курсевима: да се прерушавају и прилагођавају приликама. Народ у новим странкама препознаје оне који су се наотимали, напљачкали, науживали, напутовали, насликали на телевизији и у новинама. Види да су се, поново, уфотељили, пошто су, у судбоносном часу, у доба бескрвног преврата, посакривали црвене књижице с његовим ликом. Мало им што су наотимали, хоће још! Зато их, нема другог решења, онако, мушки, треба приволети да те странке напусте и да се врате ономе коме су се заклели на верност до смрти. Треба им, без околишења, рећи: ви сте његови, он је ваш! Треба им, још, рећи да су све што је у њима било најлепше – младост, интелект, снагу, полет – потрошили служећи њему и његовој партији и да сада, као ислужене, интелектуалне раге, никоме нису потребни!
И тако, док се његови следбеници мувају по странкама, настојећи да своје тамне трагове покрију демократском одором, он, њихов вођа и учитељ, самује на – 16 хектара! Самује и тугује, и пита се: Бога ти… шта би с мојом хисторијском партијом од милијун и четири стотине тисућа мојих сљедбеника? Нека ми се врате, чим прије!
И треба да се врате!
Најпре му, неизоставно, треба вратити ону „дворкињу“ и песникињу која се тако ватрено заклињала да са његовог пута неће скренути, обавезујући и друге његове следбенике да остану верни тој заклетви.
Треба му вратити и ону примадону која му је на уво певала оног дана кад је сахранила своју мајку – како, забога, да одбије његов позив!
И оног народног певача који је с поносом говорио да је 77 пута певао пред њим!
И оног песника, што песмама о њему уђе у уџбенике: Воли се тата и мама, воли се бата и сека, али се највише на свету воли Тито! Кажу да се тај песник пре четири месеца пресалдумио и своју песму овако преиначио: Воли се мама и тата, воли се сека и бата, воли се свака птица, али се највише воли – Коштуница! У резерви, за сваки случај, има још неколико имена.
Молим: сваком своје, њему – његово!
Господару треба вратити слуге, али уз напомену да су његове слуге другима били господари. Није поштено: живом служити до слепила, мртвог оптужују до лудила, а ордење и награде не враћају! Прећуткују питање: шта би он био без њих? Без српских комуниста, он био био – нико и ништа! А шта би они били без њега? У ком би кршу живели, чије би овце чували, чију би траву косили, коме би воду носили, кад би се шепурили у туђим вилама и брчкали у приватним базенима!
Новопечене „боготражитеље“, већ оседеле и истрошене у припремању масовних слетова за његов рођендан, треба замолити да више не загађују порте и храмове – много тамјана треба да се потроши да би се протерали зли дуси. Причу о покајању могу да протуре неком наивном калуђеру Овде се зна: ко је са те идеолошке трпезе кркао у сласт – заувек је отрован комунизмом!
Њему треба вратити тргове, улице и градове – требало би, можда, због стасалих генерација, понешто додати, рецимо: Улица, или Трг, унесрећитеља Србије и његових следбеника.
Ако се Црна Гора „разбрати“ што би највише обрадовало цетињске сепаратисте, свакако ће Подгорици вратити његово име. Али, руку на срце, мало је Црногорцима да се просто и једноставно зове Титоград; њихова срећа била би удвостручена да се зове: Титов Титоград.
Његовим следбеницима у Ужицу треба вратити пређашње име града, мада би њихова срећа била већа да га овако преименују: Титово Ужице – Љубичица Бела.
Они који су уклонили његове споменике са тргова, уклонили су, макар и нехотице, стид са образа његових следбеника – треба, свакако, вратити и споменике и – стид! Споменицима треба додати једну мермерну плочу на којој ће, на десет језика, бити исписана ова порука: Унесрећитељу Србије, аустроугарском фелдвебелу Јосипу Брозу, српски комунисти подигоше овај споменик на њихову вечну срамоту и срамоту овога града.
Његове следбенике, штоје могуће пре, сабрати око споменика или на оних 16 хектара: одатле ће најбоље видети шта је од српских етничких простора, од Србије и Српства остало иза њихове владавине. Увлачећи се у странке, у порте и храмове – то они хоће да сакрију!
Нема коментара:
Постави коментар