Српску вјеру одавно је рекло.
Да су Срби и српскога бића.
Крсне славе и старог Божића.
Рањеници од Косовског боја.
Не читају сада слова своја.
Сад нијесу српскога порода.
Европа им сад потомке вода.
Признали су Косово државу.
Да пониште од предака славу.
Црна Гора сада црно збори.
Неће брата српски што говори.
Црна Гора црногорског збора.
Сада неће Српског договора.
Неће Србе ни српскога бића.
Црна Гора без српских ђетића
Неће Србе ни српскога рода.
Српска вјера да слободно хода.
Ђе су Срби ђе су српске приче.
Тамо сада туђе цвијеће ниче.
Свуд јуначке Србе сада крију.
Можда траже већу Албанију.
Црном Гором сада други ходе.
Жедне Србе воде преко воде.
Српске кланце све су поравнали.
Да би другим именом их звали.
Више нема ни српскога гроба.
Црном Гором Комуниста проба.
Име Срба све да се затури.
Па Европа по томе се жури.
Некад били Скадру на зидине.
Српско име тамо давно гине.
Стране силе поставише вето.
Да не дају тамо српски престо.
Први Његош Петар Петровићу.
Кроз стихове за савјет ђетићу.
„Кад је дјела уман син.
Ту је послу конац фин.
Кад је стариј син од оца.
Не гледај му добра конца“.
Бећировић Радоване,
Пјева пјесмом грдне ране.
Да се чује крик потомка.
Црној Гори су два ока
Тад прозрије шта ће бити.
Српску сложност завадити.
Кроз подвале од сотоне.
Српска звона да не звоне.
„Дође ђаво у виду човјека.
Пред свачијом кућом залелека.
Напријед пете а позади прсти.
Па Србима не да да се крсти.
Не зна му се поријекло дома.
Кажу да је дошо из Содома.
Име тога проклетога гада.
Бјеше Мошо Јеврејин Пијада.
Ђавољега лика и појаве.
Малог раста а ђавоље главе“.
Бећировић Радован што писа.
Црна Гора још то не обриса.
Што написа и за људе знане.
Српском крви руке окупане.
„Знам човјека јуче здрав бијаше.
Данас с`Мошом људску крв пијаше.
Ил` дијете из хришћанске куће.
Већ ствараше јаде вапијуће.“
Кад почеше да крстаре јата.
Крволочних српскије џелата.
Јели икад српска дала раса.
Такво јато манитијех паса“
То уништи Србе Црногорце.
Да не знају старе лозе борце.
И крст часни и предака славу.
Као претци жртвовати главу.
Богом нека буде опроштено.
Цитирање моје је искрено
И захвалим пјесницима славе.
Чувајући сложне српске главе.
Пјевам пјесме српске од истине.
Немојте да српско име гине.
Не дај вјеру и часнога крста.
Православљу увијек судба иста.
Траже старе крсташа подвале.
Вјере Божије које нијесу стале.
Увијек траже у звону Сотоне.
И Сотоне свијету да зазвоне.
То су радње ђавољега кота.
За Крсташе у гнијезду мота.
То су лажни пророци свијета.
Све што ђаво у животу срета.
Можда има памети за људе.
Да га претка савјести пробуде.
И поврати старе српске слоге.
Спаси српске колијевке многе.
Пјесма из збирке „Слога“, аутор Радован (Јованов) Вукоје, Билећанин из Требиња.
Нема коментара:
Постави коментар