Невјероватно! Сваким даном би цвјетала од среће, само да је могла узети гумицу и избрисати ту епизоду свога живота. То је било немогуће. Вољела га је више од ичега на свијету, пристајала на све његове жеље, свакодневно се кажњавајући за свој злочин. Давала му се безусловно, у цијелости, пуна чежње и љубави, које је он био толико жељан. И напокон је имао колико је желио. Она му је узвраћала, да би на врхунцу љубавног чина и узвишеног блаженства ријеке суза сливала низ своје измучено, блиједо лице.
Њихов син је имао пет година када је на свијет дошла друга беба. Дјечак који је био слика и прилика свога старијег брата. Били су једна просјечна и наизглед сретна породица. То и јесте било тако само што је она и послије толико година у свом грлу осјећала пламени језичак ватре, која је тињала у њеној утроби, трудећи се да је стално шкропи водом, а никако да је успије угасит. Он је на свој тихи начин превазишао своју бол па је у своје племенито срце посадио велику љубав и огромно праштање. Често је знао рећи:
-”Ако не могу да ријешим проблем, једноставно га одбацим као да не постоји”. И тако би с тиме завршио. Како је њему било, то само он зна, али се понашао, у складу са својом изреком. Она је била добра и одговорна мајка, својој се породици посветила у потпуности и за њих хтјела све најбоље. Али... осјећала је да њој ту није мјесто јер је она била далеко од најбоље. Претворила се у тиху, уплашену особу, невољну да себи приушти било шта што би је усрећило. Мислила је да није достојна да буде срећна и након свих година тонула је све дубље. Ноћи су биле катастрофа. Имала је ноћне море, трзала се на све што шушне, на звукове. Била је на рубу живаца, плашила се сопствене сијенке. Имала је висину од стоседамдесет и пет сантиметара и четрдесет и пет килограма, права кост и кожа.
Радила је и ходала механички, као зомби. Није примјећивала како синови расту и како виде да мама често има кризу у понашању, да је замишљена и веома често плаче.Вјероватно је таква, мислила су дјеца, а она је тонула све дубље. Престала је да устаје из кревета, није јела нити пила воду. Околина је више није интересовала, а веома је држала до туђег мишљења. Била је то још једна заблуда које се слијепо држала, али више није марила. Мајка је дане проводила код ње, није је остављала саму ни минут, као да је знала о чему размишља сво вријеме. Мајке изгледа, ако не знају, онда осјећају. Он је радио даноноћно да би прехранио породицу. Једнога дана доживјела је шок. Није знала шта је са дјецом, била је сама у кући и доживјела напад хистеричног плача, напад панике. Удови су јој утрнули, отказали а никога није било да јој помогне.
-”Али нека, заслужила сам смрт и треба да умрем” - само је о томе мислила. Онда јој се увукла страшна мисао:
-”Само да се дјеци ништа лоше не деси”- није више могла да поднесе слике што су се смјењивале у њеној глави. Прогонили су је духови прошлости и страхови из дјетињства. Осјећала је да губи разум, да луди а свега је била свјесна. Постало је неподношљиво. Успијела је да се довуче до телефона и окрене сестрин број. Жељела је смрт, а ипак се јако плашила.
Сестра је по њеном гласу осјетила да нешто није уреду, иако је ова причала само небулозе и позивала помоћ. Осјећала је јаке болове у грудима, у предјелу срца, нагоне за повраћање, мада данима ништа није појела. Све је нестало у густој тмини. Будила се уз позната лица и велику вртоглавицу. Путовали су, возили се. Њен брат је возио невјероватном брзином док ју је сестра чврсто држећи за руку љубила. Кад се окренула угледала је њега, свога мужа, уплашеног, без иједне капи крви у лицу. Нагнуо се и брижно спустио свој пољубац на њено чело, баш као некада, загрлио је. У полу свјесном стању, док се ријека суза сливала низ њено лице, тихо га је упитала:
-”Хоћеш ли ми икада моћи опростити?”
-“Љубави, ја ти немам шта опростити! Ниси ти крива. И да има одавно би било опроштено.Ти требаш себи да опростиш и све да заборавиш. Ја те волим!”-одговорио је.
-”Никада, баш никада, нећу моћи себи опростити”- рекла је и затворила своје очи, непресушне изворе.
-“Колико те само волим, вјероватно никада нећеш сазнати, колико значиш мојој души и моме тијелу! Они су ме упрљали, уништили ми живот! Сада се шепуре и уживају због моје пропасти”- мислила је схрвана од бола. Све је опет нестало. Није знала колико је времена прошло када су је пробудили људи у бијелом.
-,,Госпођо, шта се десило? Довезли су вас у бесвјесном стању! Знате ли како се зовете?” - сипала су питања. На све то је одговор знала а само је тихо рекла:
-”Докторе, све што сам у животу гријешила нека се врати мени, на својим леђима носићу крст који сам заслужила. Само нека ми моја дјеца низашто не испаштају, ништа нису криви!”
Напумпали су је јаким седативима и уз препоруку, да посјети психијатра и констатацију да се депресивна стања данас успјешно лијече, вратили кући. Наравно, није то учинила, јер при самој помисли на лијечење виђела би на себи лудачку кошуљу.
Наставила је по старом. Још се није ни опоравила, а нова је брига снашла. Он је добио пословну понуду, далеко, преко океана. Могло се прилично зарадити. У року од двије године, колико је писало у уговору, али без доласка кући. Са тим новцем рјешили би кров над главом и многе друге финансијске проблеме. Одлучио је да прихвати понуду, а она се без ријечи сложила са њим. Притисак у грудима био је неиздржив, али морало је тако.
-“Проћи ће, издржаћемо ми то”- рекао је на поласку.
Није ништа одговорила, само га је јако загрлила. Није жељела да га пусти. Жељела је да буду једно, да постану цјелина, да се не могу раздвојити. Зашто живот некоме приреди толико патње и искушења? Зашто једноставно не пусти да утоне у таму свога постојања или да их остави да живе у свом заједничком гнијезду. Не, то неби онда био живот, потпуни и прави са успонима и падовима. Но, у њиховом животу као да су сами падови, без успона. Остала је сама, свјесна свога физичког и психичког стања. Сада је сама била одговорна за дјецу. Такође је знала да они не могу имати мајку, неуравнотежену и нестабилну особу.Требало је чврсто стати на тло и кренути из почетка, заборавити све што се десило. Али, како?! Како заборавити нешто што ти је уништило живот? Како протумачити то што је отишао и оставио јој је дјецу, када је он најбоље знао у каквом је стању била? Знао је шта јој се мота по глави, да је неспособна да брине о дјеци и води кућу. Знала је да је морао отићи, али ипак…
Са друге стране можда јој је то дало снагу да крене даље. И кренула је једног јутра да тражи посао. Било шта само да изађе из куће и да има обавезу. Тако не би мислила о другим стварима. Узалуд, никоме није требао радник сем понеком власнику ресторана, у коме јој радно вријеме није одговарало. Морала се уклопити са радним временом вртића јер су дјеца била тамо. Сјевнула је идеја! Ићи ће у школу, уписаће факултет. Уписала је право. Учит ће и неће мислити ни на шта друго. Учити и бринути о дјеци. Вријеме је пролазило, а она се опорављала, све се чинило као у најбољем реду. Даљина и дуге двије године кидале су парчиће куле коју је она с великом муком градила, али није одустајала. Почела је проводити дивно вријеме са синовима. Тек сада је уживала у њима. Школа ју је препородила. Имала је испуњен сваки минут, опет је била школарац, а уз то мајка двоје предивне дјеце. Редовно је давала испите, редовно је извршавала своје обавезе и жељно га чекала. Силно га је жељела. Све њене сузе и чежње као да су путовале телефонском жицом или сателитом, или их је вјетар носио, он их је осјећао. Сваки шапат њен, сваки додир и уздах, осјећао је на својој кожи, у својој души. Осјећао је да га љуби цијелим својим бићем. Осјећао и био срећан.
Сада је то била жена која је по први пут у животу знала шта жели, мислећи самостално, а да је нико не упућује ни на шта. Рана је још увјек помало цурила, а она ју је вјештом руком лијечила и првејала. Потпуно излијечење још није било на видику. Све што се звало мушки род мрзила је из дубине душе, наравно осим својих синова и мужа. Осјећала би мушке погледе на себи и мрзила и себе и њих. Себе је гледала као прљаву и недостојну било чега часног. Једва је чекала да прође то проклето вријеме и да се он врати. Знала је, вјеровала је у Бога, да је гријех мрзити. Сјећала се редовних одлазака у цркву заједно са дједом. Схватила је да се од Бога и молитве јако удаљила. Зашто? Шта се то са њеним животом десило? Није могла пребродити, поготово што је редовно виђала све те људе. Стално су је подсјећали на њен гријех.
Сиви новембарски дан и сусњежица праћена вјетром, правили су невјероватан ковитлац али нису спријечили младу жену да на аеродрому дочека свога драгог. Све што је била старија и зрелија, схватала је колико је доброте и племенитости, здравог разума и љубави, посједовао у срцу. Боинг 747 слетио је уз велике потешкоће због времена и путници су се напокон појавили. Угледала је човјека измршавјелог и испијеног у лицу. Сребрне власи свијетлиле су у коси. Погледи су им се срели, а лица им засијаше блаженом свјетлошћу и прелијепа млада жена утону у његово наручје. Тог трена земља је престала да се окреће, вријеме је стало, а све друго је било неважно. Били су заједно. Чврсто загрљени и не отворивши уста једно другом су рекли све. Тек када су сјели у ауто, он је први проговорио:
-”Прелијепа си”- а она је одговорила:
-”Ја тебе волим више од ичега.”
Пољубио ју је у образ и почели су разговор о дјеци и раздвојеном животу. Имали су толико тога једно другом рећи. Био је одушевљен оним што види. Када је одлазио оставио је сломљену, крхку и као срну уплашену, а дочекала га је стабилна личност пуна самопоуздања. Дјеца су на почетку била мало стидљива и несигурна, али их је тата убрзо разоружао торбама слаткиша и играчака. Срећа је сијала на сваком лицу. Чак је и она на трен заборавила све остало. Купили су велики стан на периферији града и нови ауто. Дјечаци су кренули у школу, а он се запослио. Једнога дана дочекала је своја три јунака са свечаним ручком и објавила им новост.
-”Драги моји, добићемо још једног члана породице”- тада је мало застала погледала њихова лица и наставила:
-”Трудна сам!” - рекла је поносно. Сва три су одмах скочили и љубећи и грлећи је, умало оборили столице. Прославили су то уз чашу црног вина. Било је важно оно што се сада дешава, а не оно што је било у прошлости и што се не може промјенити. Трудноћу није тешко подносила. Са нестрпљењем сви су жељно исчевкивали принову. На свјет је донијела прелијепу дјевојчицу. Били су пресретни. Није жељела да јој било шта поквари срећу. Али сијенка прошлости није ишчезла, прелазила јој је преко лица. Имала је своју дјевојчицу, није жељела да јој се ишта лоше деси. Како да је заштити да је не задеси иста судбина. Не, то не смије дозволити.
Исцрпљена од порођаја и страха за своју мјезимицу плашила се да поново не падне у агонију. Одлучила је направити велики корак и суочити се са оним чега се највише плашила. Урадиће то за своју дјевојчицу. Једини пут је то изговорила ономе кога је највише вољела и у коме је нашла утјеху. Знала је да болесним умом неће моћи помоћи својој дјеци, знала је да неће бити добро ни њему, а ни њеној мајци, оцу, сестрама и браћи. Сви су је вољели, свако на свој начин, онако како је знао. Не борећи се, све би их повриједила. Иако прилично нарушеног здравља у физичком и психичком смислу, одлучила је да, након двадесетак година, отвори велика врата. Била је довољно зрела и храбра, да покуша сачувати и упозорити своју, а и туђу дјецу и проговорити о једном од најтежих злочина. Тога је било јако пуно у миру, а камоли у рату и послије рата. О злочину којем није посвећено довољно пажње нити су злочинци бивали примјерено кажњавани.
Разговарала је са мужем и рекла му да жели посјетити неуропсихијатра. Ићи ће до краја како би се излијечила и дала примјер сличним случајевима да се не плаше, да не чекају колико је она чекала и патила. Двадесет дугих година! Као и увијек, био јој је подршка. И као у свакој бајци, они су остатак живота проводили заиста срећно.То није била бајка, то је била горка истина једне младе жене с којом се живот грубо поиграо али јој је ипак одредио сретан крај.
Њихов син је имао пет година када је на свијет дошла друга беба. Дјечак који је био слика и прилика свога старијег брата. Били су једна просјечна и наизглед сретна породица. То и јесте било тако само што је она и послије толико година у свом грлу осјећала пламени језичак ватре, која је тињала у њеној утроби, трудећи се да је стално шкропи водом, а никако да је успије угасит. Он је на свој тихи начин превазишао своју бол па је у своје племенито срце посадио велику љубав и огромно праштање. Често је знао рећи:
-”Ако не могу да ријешим проблем, једноставно га одбацим као да не постоји”. И тако би с тиме завршио. Како је њему било, то само он зна, али се понашао, у складу са својом изреком. Она је била добра и одговорна мајка, својој се породици посветила у потпуности и за њих хтјела све најбоље. Али... осјећала је да њој ту није мјесто јер је она била далеко од најбоље. Претворила се у тиху, уплашену особу, невољну да себи приушти било шта што би је усрећило. Мислила је да није достојна да буде срећна и након свих година тонула је све дубље. Ноћи су биле катастрофа. Имала је ноћне море, трзала се на све што шушне, на звукове. Била је на рубу живаца, плашила се сопствене сијенке. Имала је висину од стоседамдесет и пет сантиметара и четрдесет и пет килограма, права кост и кожа.
Радила је и ходала механички, као зомби. Није примјећивала како синови расту и како виде да мама често има кризу у понашању, да је замишљена и веома често плаче.Вјероватно је таква, мислила су дјеца, а она је тонула све дубље. Престала је да устаје из кревета, није јела нити пила воду. Околина је више није интересовала, а веома је држала до туђег мишљења. Била је то још једна заблуда које се слијепо држала, али више није марила. Мајка је дане проводила код ње, није је остављала саму ни минут, као да је знала о чему размишља сво вријеме. Мајке изгледа, ако не знају, онда осјећају. Он је радио даноноћно да би прехранио породицу. Једнога дана доживјела је шок. Није знала шта је са дјецом, била је сама у кући и доживјела напад хистеричног плача, напад панике. Удови су јој утрнули, отказали а никога није било да јој помогне.
-”Али нека, заслужила сам смрт и треба да умрем” - само је о томе мислила. Онда јој се увукла страшна мисао:
-”Само да се дјеци ништа лоше не деси”- није више могла да поднесе слике што су се смјењивале у њеној глави. Прогонили су је духови прошлости и страхови из дјетињства. Осјећала је да губи разум, да луди а свега је била свјесна. Постало је неподношљиво. Успијела је да се довуче до телефона и окрене сестрин број. Жељела је смрт, а ипак се јако плашила.
Сестра је по њеном гласу осјетила да нешто није уреду, иако је ова причала само небулозе и позивала помоћ. Осјећала је јаке болове у грудима, у предјелу срца, нагоне за повраћање, мада данима ништа није појела. Све је нестало у густој тмини. Будила се уз позната лица и велику вртоглавицу. Путовали су, возили се. Њен брат је возио невјероватном брзином док ју је сестра чврсто држећи за руку љубила. Кад се окренула угледала је њега, свога мужа, уплашеног, без иједне капи крви у лицу. Нагнуо се и брижно спустио свој пољубац на њено чело, баш као некада, загрлио је. У полу свјесном стању, док се ријека суза сливала низ њено лице, тихо га је упитала:
-”Хоћеш ли ми икада моћи опростити?”
-“Љубави, ја ти немам шта опростити! Ниси ти крива. И да има одавно би било опроштено.Ти требаш себи да опростиш и све да заборавиш. Ја те волим!”-одговорио је.
-”Никада, баш никада, нећу моћи себи опростити”- рекла је и затворила своје очи, непресушне изворе.
-“Колико те само волим, вјероватно никада нећеш сазнати, колико значиш мојој души и моме тијелу! Они су ме упрљали, уништили ми живот! Сада се шепуре и уживају због моје пропасти”- мислила је схрвана од бола. Све је опет нестало. Није знала колико је времена прошло када су је пробудили људи у бијелом.
-,,Госпођо, шта се десило? Довезли су вас у бесвјесном стању! Знате ли како се зовете?” - сипала су питања. На све то је одговор знала а само је тихо рекла:
-”Докторе, све што сам у животу гријешила нека се врати мени, на својим леђима носићу крст који сам заслужила. Само нека ми моја дјеца низашто не испаштају, ништа нису криви!”
Напумпали су је јаким седативима и уз препоруку, да посјети психијатра и констатацију да се депресивна стања данас успјешно лијече, вратили кући. Наравно, није то учинила, јер при самој помисли на лијечење виђела би на себи лудачку кошуљу.
Наставила је по старом. Још се није ни опоравила, а нова је брига снашла. Он је добио пословну понуду, далеко, преко океана. Могло се прилично зарадити. У року од двије године, колико је писало у уговору, али без доласка кући. Са тим новцем рјешили би кров над главом и многе друге финансијске проблеме. Одлучио је да прихвати понуду, а она се без ријечи сложила са њим. Притисак у грудима био је неиздржив, али морало је тако.
-“Проћи ће, издржаћемо ми то”- рекао је на поласку.
Није ништа одговорила, само га је јако загрлила. Није жељела да га пусти. Жељела је да буду једно, да постану цјелина, да се не могу раздвојити. Зашто живот некоме приреди толико патње и искушења? Зашто једноставно не пусти да утоне у таму свога постојања или да их остави да живе у свом заједничком гнијезду. Не, то неби онда био живот, потпуни и прави са успонима и падовима. Но, у њиховом животу као да су сами падови, без успона. Остала је сама, свјесна свога физичког и психичког стања. Сада је сама била одговорна за дјецу. Такође је знала да они не могу имати мајку, неуравнотежену и нестабилну особу.Требало је чврсто стати на тло и кренути из почетка, заборавити све што се десило. Али, како?! Како заборавити нешто што ти је уништило живот? Како протумачити то што је отишао и оставио јој је дјецу, када је он најбоље знао у каквом је стању била? Знао је шта јој се мота по глави, да је неспособна да брине о дјеци и води кућу. Знала је да је морао отићи, али ипак…
Са друге стране можда јој је то дало снагу да крене даље. И кренула је једног јутра да тражи посао. Било шта само да изађе из куће и да има обавезу. Тако не би мислила о другим стварима. Узалуд, никоме није требао радник сем понеком власнику ресторана, у коме јој радно вријеме није одговарало. Морала се уклопити са радним временом вртића јер су дјеца била тамо. Сјевнула је идеја! Ићи ће у школу, уписаће факултет. Уписала је право. Учит ће и неће мислити ни на шта друго. Учити и бринути о дјеци. Вријеме је пролазило, а она се опорављала, све се чинило као у најбољем реду. Даљина и дуге двије године кидале су парчиће куле коју је она с великом муком градила, али није одустајала. Почела је проводити дивно вријеме са синовима. Тек сада је уживала у њима. Школа ју је препородила. Имала је испуњен сваки минут, опет је била школарац, а уз то мајка двоје предивне дјеце. Редовно је давала испите, редовно је извршавала своје обавезе и жељно га чекала. Силно га је жељела. Све њене сузе и чежње као да су путовале телефонском жицом или сателитом, или их је вјетар носио, он их је осјећао. Сваки шапат њен, сваки додир и уздах, осјећао је на својој кожи, у својој души. Осјећао је да га љуби цијелим својим бићем. Осјећао и био срећан.
Сада је то била жена која је по први пут у животу знала шта жели, мислећи самостално, а да је нико не упућује ни на шта. Рана је још увјек помало цурила, а она ју је вјештом руком лијечила и првејала. Потпуно излијечење још није било на видику. Све што се звало мушки род мрзила је из дубине душе, наравно осим својих синова и мужа. Осјећала би мушке погледе на себи и мрзила и себе и њих. Себе је гледала као прљаву и недостојну било чега часног. Једва је чекала да прође то проклето вријеме и да се он врати. Знала је, вјеровала је у Бога, да је гријех мрзити. Сјећала се редовних одлазака у цркву заједно са дједом. Схватила је да се од Бога и молитве јако удаљила. Зашто? Шта се то са њеним животом десило? Није могла пребродити, поготово што је редовно виђала све те људе. Стално су је подсјећали на њен гријех.
Сиви новембарски дан и сусњежица праћена вјетром, правили су невјероватан ковитлац али нису спријечили младу жену да на аеродрому дочека свога драгог. Све што је била старија и зрелија, схватала је колико је доброте и племенитости, здравог разума и љубави, посједовао у срцу. Боинг 747 слетио је уз велике потешкоће због времена и путници су се напокон појавили. Угледала је човјека измршавјелог и испијеног у лицу. Сребрне власи свијетлиле су у коси. Погледи су им се срели, а лица им засијаше блаженом свјетлошћу и прелијепа млада жена утону у његово наручје. Тог трена земља је престала да се окреће, вријеме је стало, а све друго је било неважно. Били су заједно. Чврсто загрљени и не отворивши уста једно другом су рекли све. Тек када су сјели у ауто, он је први проговорио:
-”Прелијепа си”- а она је одговорила:
-”Ја тебе волим више од ичега.”
Пољубио ју је у образ и почели су разговор о дјеци и раздвојеном животу. Имали су толико тога једно другом рећи. Био је одушевљен оним што види. Када је одлазио оставио је сломљену, крхку и као срну уплашену, а дочекала га је стабилна личност пуна самопоуздања. Дјеца су на почетку била мало стидљива и несигурна, али их је тата убрзо разоружао торбама слаткиша и играчака. Срећа је сијала на сваком лицу. Чак је и она на трен заборавила све остало. Купили су велики стан на периферији града и нови ауто. Дјечаци су кренули у школу, а он се запослио. Једнога дана дочекала је своја три јунака са свечаним ручком и објавила им новост.
-”Драги моји, добићемо још једног члана породице”- тада је мало застала погледала њихова лица и наставила:
-”Трудна сам!” - рекла је поносно. Сва три су одмах скочили и љубећи и грлећи је, умало оборили столице. Прославили су то уз чашу црног вина. Било је важно оно што се сада дешава, а не оно што је било у прошлости и што се не може промјенити. Трудноћу није тешко подносила. Са нестрпљењем сви су жељно исчевкивали принову. На свјет је донијела прелијепу дјевојчицу. Били су пресретни. Није жељела да јој било шта поквари срећу. Али сијенка прошлости није ишчезла, прелазила јој је преко лица. Имала је своју дјевојчицу, није жељела да јој се ишта лоше деси. Како да је заштити да је не задеси иста судбина. Не, то не смије дозволити.
Исцрпљена од порођаја и страха за своју мјезимицу плашила се да поново не падне у агонију. Одлучила је направити велики корак и суочити се са оним чега се највише плашила. Урадиће то за своју дјевојчицу. Једини пут је то изговорила ономе кога је највише вољела и у коме је нашла утјеху. Знала је да болесним умом неће моћи помоћи својој дјеци, знала је да неће бити добро ни њему, а ни њеној мајци, оцу, сестрама и браћи. Сви су је вољели, свако на свој начин, онако како је знао. Не борећи се, све би их повриједила. Иако прилично нарушеног здравља у физичком и психичком смислу, одлучила је да, након двадесетак година, отвори велика врата. Била је довољно зрела и храбра, да покуша сачувати и упозорити своју, а и туђу дјецу и проговорити о једном од најтежих злочина. Тога је било јако пуно у миру, а камоли у рату и послије рата. О злочину којем није посвећено довољно пажње нити су злочинци бивали примјерено кажњавани.
Разговарала је са мужем и рекла му да жели посјетити неуропсихијатра. Ићи ће до краја како би се излијечила и дала примјер сличним случајевима да се не плаше, да не чекају колико је она чекала и патила. Двадесет дугих година! Као и увијек, био јој је подршка. И као у свакој бајци, они су остатак живота проводили заиста срећно.То није била бајка, то је била горка истина једне младе жене с којом се живот грубо поиграо али јој је ипак одредио сретан крај.
* * *
-Добар дан, изволите!-рекла је докторка.
-Добар дан!
-Како се зовете?
-Ја сам Иванка Црновски!
-Ја сам доктор Верица Жарић!
-Госпођо, Црновски, реците ми, молим вас, ваш проблем!
-Знате, ја имам толико тога, да просто не знам одакле да кренем! - рекла је Иванка нервозно ломећи прсте.
-Само полако имамо нас двије довољно времена. Него, имате ли ви физичких сметњи? - упита докторка.
-О да, наравно да имам. Боли ме лијева страна тијела, имам неко гушење у грлу, страшно брзо се умарам, а у глави ми је јак притисак и зујање у ушима. Вјероватно сам доста тога заборавила - рекла је Иванка у једном даху, нервозним дрхтавим гласом.
-Да да, то су типични показатељи депресивног стања, а реците ми, госпођо, имате ли проблеме са несаницом?
-Ох, када бисте само знали колико имам проблема са тим. Страх ме да одем сама у собу да спавам, а страх ме и да останем сама у дневној, а да остали иду на спавање. Чим легнем, ја заспим и ево има три године како константно имам кошмаре, страшне и ужасне ноћне море. Онда се будим и остајем будна све до сванућа.
-Можете ли да извршавате своје дневне обавезе?
-Па знате, сада могу, углавном, али сам имала један период када нисам била у стању да направим ручак, само сам данима лежала и плакала,и мислила на самоубиство - одговорила је Иванка.
-Јесте, то је био прави облик дубоке депресије, када особа има суицидне мисли. Када је то било и када сте изашли из тог стања?
-То је било прије неколико година, а како сам се извукла, докторице, ни сама не знам. Уписала сам факултет да би се занимала и нечим окупирала пажњу.
-То је добро, свака част! Али реците ми, госпођо, да ли се вама тада нешто лоше десило?
Удахнула је дубоко, још једанпут ”изломивши“ прсте, почела причу.
-Не, ништа ми се лоше није десило тада, него прије, пуно прије. Од тада није прошао нити један једини дан, а да нисам на то помислила. Имала сам дванаест година у време када је рат дивљао на све стране. У мјесту гдје смо тада живјели, слио се народ са свих страна. Било је познатих људи, али и оних које сам ту упознала. И у школи сам упознала ново друштво. Од свих се одмах издвојила Слађана са којом сам проводила највише времена. Рат, као и сваки други, односио је свакодневно превише мушких живота. Родитељи су имали и сувише бриге због синова на ратишту па су на женску дјецу скоро заборавили. Доста се радило на њиви и у башти јер ако се не посије није се имало шта јести. Одрасла сам у породици у којој је отац о свему одлучивао и веома строго нас одгајао. Мајка је увијек била код куће, читав живот ћутала и радила. Била је веома интелигентна жена. Живјела је у погрешно вријеме, када жена још увијек, није имала никаква права, бар што се тиче већине на Балкану. Тако никада није могла доћи до изражаја и била је помало утучена у појам од стране оца. Сваки слободан тренутак и ако је их је било врло мало, проводила сам са Слађаном. Била је јако добра према мени, подржавала је то што сам се бунила против очеве тортуре. С њом сам могла о свему и свачему да разговарам. Више времена смо проводиле код ње. У њиховом дворишту је живио човјек који је Слађани био неки даљи рођак. Живио је са женом и са своје двије кћери. Ту смо биле као код своје куће.
Била је јесен. Слађана и ја смо покисле, па смо дошле код ње да се осушимо. Скинуле смо своју одјећу и огрнуле кућне огртаче, док се наше осуше. Од некуда је дошао чика Вељо, Слађин рођак. Нисмо га се устручавале јер смо га гледале као родитеља. С обзиром на године то је могао бити. Како се у мојој кући никада нису помињале такве ствари, нисам слутила шта има на уму. Узео нас је у крило да би разговарао са нама о томе, како ми стасавамо у дјевојке и да треба да знамо како да се понашамо и шта да радимо када смо са момком насамо. Узео је мој огртач и развезао га у трену. Указале су се моје груди, бијеле и обле као крушке које нису још потпуно зреле. То ме јако изненадило те сам се одмах покупила и отишла кући.
-Госпођо, Црновски, желите ли да наставите даље?
Као да је није ни чула, Иванка је сама наставила.
-Прошло је скоро годину дана, а ја сам увијек избјегавала чика Вељу, мада никада више није покушао ништа слично. Слађанина тетка и тетак су били добродушни људи и тада су имали по четрдесет и неку годину. Нису имали своју дјецу па су туђу јако вољели и окупљали око себе. Тета Стана је била жена просјечне љепоте, ни лијепа ни ружна, док је чика Жарко био помало искривљен и необичан. За нас дијецу увијек су имали по неки слаткиш у вријеме када многима није било хљеба. Већина из нашег друштва су увелико пушили а ту је чика Жарко одрадио свој дио посла. Он нас је снабдјевао цигаретама. Била је недјеља и наш састанак је био код ријечице у селу.
Направила је краћу паузу и дубоко удахнула, а на челу јој се појавише грашци зноја, док је не примјећујући, нервозно вртила прстен на руци.
-Да ли вам је добро, Иванка?-упита је докторка.
-Била сам сама и чика Жарко ме позвао у кућу. Весело сам утрчала и рекла да ме другари већ чекају, али да просто не могу да одолим мирису, врућих слатких уштипака које је тета Стана оставила на столу. Узела сам уштипак, сјела на кауч и весело чаврљала о ко зна чему. Чика Жарко је сједио крај мене и обгрлио ми рамена, сто није било ништа необично. Знала сам за њихову љубав према дјеци и жалила их што немају сопствену. Тада ме је лагано повукао и ја сам већ била у лежећем положају. Разрогачених очију сам га гледала, а он ми је ставио прст на уста тихо говорећи, да ми се ништа лоше не може десити док је он ту. И да не вичем јер би тета Стана могла да ме чује, те би се на мене јако љутила. Тада сам већ осјетила голему руку у мом међуножју у како ми својом ручетином скида доњи веш. Нисам реаговала, а било ми је јако неугодно. Нисам ни викала, ни плакала, нити се отимала само сам укочено лежала као пластична лутка и гледала у плафон проклете собе. Нисам се могла помакнути. Он је раширио моје ноге те почео да љуби све те дијелове тијела које до тада ниједан мушкарац није ни видио. Љубио ме, лизао као пас, и говорио да се опустим и да ће ми бити пуно љепше ако будем пуштала уздахе.
Подигла је главу и један минут нијемо посматрала докторицу Жарић. У Иванкиним очима није било сјаја, биле су тупе и празне, испијене, а лице је било камено, мртвачке боје.
-Желите ли да прекинемо, госпођо Црновски?
-Не... само се питам, зашто нисам реаговала? Зашто нисам вриштала нити звала у помоћ? Знала сам да то није у реду али ни гласа нисам пустила. Можда је мислио да сам уживала, да ми је било лијепо. Могао је да ликује. Али мени је било одвратно, љигаво и непријатно, хтијела сам у земљу да пропаднем од стида. А ипак нисам ништа рекла. Тек тада су јој потекле сузе, а докторка ју је испитивачки посматрала. Ријека суза сливала се низ ту хладну укочену литицу.
-Зашто, докторице? Ја вас питам, зато?
-Госпођо, Црновски, ви сте тада доживјели шок, односно блокаду у мозгу, разумијете ли!? Ваш мозак је, на трен, стао са радом и ви сте тако рећи били искључени из стварности.
Иванка је нијемо и одсутно зурила у докторицу. Као да је поново доживјела исту блокаду. Јесте, кроз причу је оживјела све успомене. Десило се управо оно чега се плашила. Сада је било још горе јер је била свјесна гнусног чина који је над њом извршила она наказа. Поново је на себи осјетила оне исте ручетине што су јој по кожи размазале љигави слој прљавштине што се није могао, никаквим средством, сапрати.
-Како се то завршило?-питала је докторка.
-Како? Незнам ни сама! Било ми је јако непријатно и хтјела сам повраћати. То сам му рекла и почела сам узмицати ка крају кауча. Био је упоран у томе да се опустим и да ћу онда осјетити све љепоте тога чина. Немам појма како сам се измигољила, обукла свој доњи веш и отишла кући. Обећала сам себи да за то неће никада нико сазнати. Ријешила сам то закопати дубоко у себи и са собом понијети у гроб.
-Иванка, за данас је доста, за вас можда и превише, али будите сигурни да сте на добром путу и да ћемо заједничким снагама да вас препородимо. Ово је огроман корак напријед. Преписаћу вам неке лијекове. Против депресије, за смирење и треће по потреби када не можете да заспите. У нашем мозгу се одвија чиста хемија. Због тога су вам потребни медикаменти, да би подигли ниво хормона, у нашем мозгу, који је заслужан за осјећај среће и добро расположење.Тада је и сама заћутала кратко вријеме, погледала ме, благо се насмијешила и наставила.
-Е па, изволите и видимо се за мјесец дана. Дoвиђења госпођо.
-Добар дан!
-Како се зовете?
-Ја сам Иванка Црновски!
-Ја сам доктор Верица Жарић!
-Госпођо, Црновски, реците ми, молим вас, ваш проблем!
-Знате, ја имам толико тога, да просто не знам одакле да кренем! - рекла је Иванка нервозно ломећи прсте.
-Само полако имамо нас двије довољно времена. Него, имате ли ви физичких сметњи? - упита докторка.
-О да, наравно да имам. Боли ме лијева страна тијела, имам неко гушење у грлу, страшно брзо се умарам, а у глави ми је јак притисак и зујање у ушима. Вјероватно сам доста тога заборавила - рекла је Иванка у једном даху, нервозним дрхтавим гласом.
-Да да, то су типични показатељи депресивног стања, а реците ми, госпођо, имате ли проблеме са несаницом?
-Ох, када бисте само знали колико имам проблема са тим. Страх ме да одем сама у собу да спавам, а страх ме и да останем сама у дневној, а да остали иду на спавање. Чим легнем, ја заспим и ево има три године како константно имам кошмаре, страшне и ужасне ноћне море. Онда се будим и остајем будна све до сванућа.
-Можете ли да извршавате своје дневне обавезе?
-Па знате, сада могу, углавном, али сам имала један период када нисам била у стању да направим ручак, само сам данима лежала и плакала,и мислила на самоубиство - одговорила је Иванка.
-Јесте, то је био прави облик дубоке депресије, када особа има суицидне мисли. Када је то било и када сте изашли из тог стања?
-То је било прије неколико година, а како сам се извукла, докторице, ни сама не знам. Уписала сам факултет да би се занимала и нечим окупирала пажњу.
-То је добро, свака част! Али реците ми, госпођо, да ли се вама тада нешто лоше десило?
Удахнула је дубоко, још једанпут ”изломивши“ прсте, почела причу.
-Не, ништа ми се лоше није десило тада, него прије, пуно прије. Од тада није прошао нити један једини дан, а да нисам на то помислила. Имала сам дванаест година у време када је рат дивљао на све стране. У мјесту гдје смо тада живјели, слио се народ са свих страна. Било је познатих људи, али и оних које сам ту упознала. И у школи сам упознала ново друштво. Од свих се одмах издвојила Слађана са којом сам проводила највише времена. Рат, као и сваки други, односио је свакодневно превише мушких живота. Родитељи су имали и сувише бриге због синова на ратишту па су на женску дјецу скоро заборавили. Доста се радило на њиви и у башти јер ако се не посије није се имало шта јести. Одрасла сам у породици у којој је отац о свему одлучивао и веома строго нас одгајао. Мајка је увијек била код куће, читав живот ћутала и радила. Била је веома интелигентна жена. Живјела је у погрешно вријеме, када жена још увијек, није имала никаква права, бар што се тиче већине на Балкану. Тако никада није могла доћи до изражаја и била је помало утучена у појам од стране оца. Сваки слободан тренутак и ако је их је било врло мало, проводила сам са Слађаном. Била је јако добра према мени, подржавала је то што сам се бунила против очеве тортуре. С њом сам могла о свему и свачему да разговарам. Више времена смо проводиле код ње. У њиховом дворишту је живио човјек који је Слађани био неки даљи рођак. Живио је са женом и са своје двије кћери. Ту смо биле као код своје куће.
Била је јесен. Слађана и ја смо покисле, па смо дошле код ње да се осушимо. Скинуле смо своју одјећу и огрнуле кућне огртаче, док се наше осуше. Од некуда је дошао чика Вељо, Слађин рођак. Нисмо га се устручавале јер смо га гледале као родитеља. С обзиром на године то је могао бити. Како се у мојој кући никада нису помињале такве ствари, нисам слутила шта има на уму. Узео нас је у крило да би разговарао са нама о томе, како ми стасавамо у дјевојке и да треба да знамо како да се понашамо и шта да радимо када смо са момком насамо. Узео је мој огртач и развезао га у трену. Указале су се моје груди, бијеле и обле као крушке које нису још потпуно зреле. То ме јако изненадило те сам се одмах покупила и отишла кући.
-Госпођо, Црновски, желите ли да наставите даље?
Као да је није ни чула, Иванка је сама наставила.
-Прошло је скоро годину дана, а ја сам увијек избјегавала чика Вељу, мада никада више није покушао ништа слично. Слађанина тетка и тетак су били добродушни људи и тада су имали по четрдесет и неку годину. Нису имали своју дјецу па су туђу јако вољели и окупљали око себе. Тета Стана је била жена просјечне љепоте, ни лијепа ни ружна, док је чика Жарко био помало искривљен и необичан. За нас дијецу увијек су имали по неки слаткиш у вријеме када многима није било хљеба. Већина из нашег друштва су увелико пушили а ту је чика Жарко одрадио свој дио посла. Он нас је снабдјевао цигаретама. Била је недјеља и наш састанак је био код ријечице у селу.
Направила је краћу паузу и дубоко удахнула, а на челу јој се појавише грашци зноја, док је не примјећујући, нервозно вртила прстен на руци.
-Да ли вам је добро, Иванка?-упита је докторка.
-Била сам сама и чика Жарко ме позвао у кућу. Весело сам утрчала и рекла да ме другари већ чекају, али да просто не могу да одолим мирису, врућих слатких уштипака које је тета Стана оставила на столу. Узела сам уштипак, сјела на кауч и весело чаврљала о ко зна чему. Чика Жарко је сједио крај мене и обгрлио ми рамена, сто није било ништа необично. Знала сам за њихову љубав према дјеци и жалила их што немају сопствену. Тада ме је лагано повукао и ја сам већ била у лежећем положају. Разрогачених очију сам га гледала, а он ми је ставио прст на уста тихо говорећи, да ми се ништа лоше не може десити док је он ту. И да не вичем јер би тета Стана могла да ме чује, те би се на мене јако љутила. Тада сам већ осјетила голему руку у мом међуножју у како ми својом ручетином скида доњи веш. Нисам реаговала, а било ми је јако неугодно. Нисам ни викала, ни плакала, нити се отимала само сам укочено лежала као пластична лутка и гледала у плафон проклете собе. Нисам се могла помакнути. Он је раширио моје ноге те почео да љуби све те дијелове тијела које до тада ниједан мушкарац није ни видио. Љубио ме, лизао као пас, и говорио да се опустим и да ће ми бити пуно љепше ако будем пуштала уздахе.
Подигла је главу и један минут нијемо посматрала докторицу Жарић. У Иванкиним очима није било сјаја, биле су тупе и празне, испијене, а лице је било камено, мртвачке боје.
-Желите ли да прекинемо, госпођо Црновски?
-Не... само се питам, зашто нисам реаговала? Зашто нисам вриштала нити звала у помоћ? Знала сам да то није у реду али ни гласа нисам пустила. Можда је мислио да сам уживала, да ми је било лијепо. Могао је да ликује. Али мени је било одвратно, љигаво и непријатно, хтијела сам у земљу да пропаднем од стида. А ипак нисам ништа рекла. Тек тада су јој потекле сузе, а докторка ју је испитивачки посматрала. Ријека суза сливала се низ ту хладну укочену литицу.
-Зашто, докторице? Ја вас питам, зато?
-Госпођо, Црновски, ви сте тада доживјели шок, односно блокаду у мозгу, разумијете ли!? Ваш мозак је, на трен, стао са радом и ви сте тако рећи били искључени из стварности.
Иванка је нијемо и одсутно зурила у докторицу. Као да је поново доживјела исту блокаду. Јесте, кроз причу је оживјела све успомене. Десило се управо оно чега се плашила. Сада је било још горе јер је била свјесна гнусног чина који је над њом извршила она наказа. Поново је на себи осјетила оне исте ручетине што су јој по кожи размазале љигави слој прљавштине што се није могао, никаквим средством, сапрати.
-Како се то завршило?-питала је докторка.
-Како? Незнам ни сама! Било ми је јако непријатно и хтјела сам повраћати. То сам му рекла и почела сам узмицати ка крају кауча. Био је упоран у томе да се опустим и да ћу онда осјетити све љепоте тога чина. Немам појма како сам се измигољила, обукла свој доњи веш и отишла кући. Обећала сам себи да за то неће никада нико сазнати. Ријешила сам то закопати дубоко у себи и са собом понијети у гроб.
-Иванка, за данас је доста, за вас можда и превише, али будите сигурни да сте на добром путу и да ћемо заједничким снагама да вас препородимо. Ово је огроман корак напријед. Преписаћу вам неке лијекове. Против депресије, за смирење и треће по потреби када не можете да заспите. У нашем мозгу се одвија чиста хемија. Због тога су вам потребни медикаменти, да би подигли ниво хормона, у нашем мозгу, који је заслужан за осјећај среће и добро расположење.Тада је и сама заћутала кратко вријеме, погледала ме, благо се насмијешила и наставила.
-Е па, изволите и видимо се за мјесец дана. Дoвиђења госпођо.
(Наставиће се)
Нема коментара:
Постави коментар