субота, 04. октобар 2014.

Снежана Дубак: Бијели цвијет је чекао

Снежана Дубак
     Те ноћи сам донијела животну одлуку - Одлазим! Плакало је трешњино стабло крај стричеве гараже. И цвијет је својим миром - мирисао. Сјећам се...
      Откинула сам гранчицу и љубила бијеле цвјете...Прољеће устало! А ја, онако млада, пуна воље, снаге, попех се на врх стабла.
      Бака провирује са терасе. Ћути, зна биће како унука каже. Ведро небо...милина! Тек 17-та...а ја сигурна. Цријево пустила мајка, шапће-да залијем башту, биће сушна година! А горе на брду, близу гробља опет пале гуме.,. Први мај! Гледам кроз таму, крадем звијезда прах, хватам то сребрно , далеко а душа ми вели -Опет би да се винеш међ' своје снове.Ти лебдш, не плашиш се ни курјака из шуме, ти ...младо - лудо!
     Те ноћи узех Шантића, метнух међу листове гранчицу са бијелим пупољком и окитих његову "МОЈУ КОМШИНИЦУ", не знајући да ће једног дана мој син узети ту пожутјелу књигу, упити моје опојне мирисе и рећи;  -Мајко, јел овај трешњин цвијет окађен?
      Живот ме носио. На једном Сунчевом бријегу учила сам плесати. Боже, тако лако сам играла и сваки корак био сигуран.
     Једне тамне очи, та два сјајна грумена показала су ми најсветију музику. Волио ме као што нико није волио, а били смо дјеца.
     Дадох му своје пунољетство, окитих му дворе вијенцом плетеним најљепшим божијим цвијећем.
      Наша света слова почеше да злате именима Марко и Милош. Цијели свој свијет загрлих једним замахом и привих на груди наше наследнике.
     Порастоше момци..кренуше својим путевима. Моји анђели постали људи. И тад, једног љета замириса ми моја трешња. Вратих се у предграђе, мислима дохватих завичајни зрак, кроз тијело се расу млијеко којим ме задојила моја Васојевка. И дрхтим, и стрепим, и зове ме кућица у бијело кречена...
      Гранула мјесечина. Ја бдијем.. Стишавам срце....
      А у овом велеграду не цвјета моје стабло....Чезнем, блиједим. Кунем вам се - хоћу јарко сунце да ме грије... На уранку са прозора да га гледам...
       Рекли су ми...посјекли су моју трешњу!
      А знам, бијели цвијет је чекао...
      И дочекао ме, крај гараже мог претка!



Нема коментара:

Постави коментар