четвртак, 09. октобар 2014.

М. Вулићевић: Патрику Модијану Нобелова награда за књижевност

Патрик Модијано
Може се рећи да је овај познати француски писац Марсел Пруст нашег времена, рекао је Петер Енглунд, стални секретар Шведске академије
Француски романописац и сценариста Патрик Модијано (1945) нови је добитник Нобелове награде за књижевност, „за уметност сећања која је оживела готово несхватљиве људске судбине и разоткрила тешкоће живота под окупацијом”, саопштила је Шведска академија.
      – Може се рећи да је Патрик Модијано Марсел Пруст нашег времена – додао је Петер Енглунд, стални секретар Шведске академије.
     Модијано је рођен 30. јула, два месеца пошто је окончан Други светски рат, а његов отац, пореклом италијански Јеврејин, упознао је његову мајку, белгијску глумицу, током окупације Париза. Ови детаљи пишчеве биографије снажно су утицали на његову прозу, која говори управо о нацистичкој окупацији, јеврејству, губитку идентитета, и свим негативним последицама које је рат оставио у Француској.
      За свој најпознатији роман „Улица мрачних жеља” („Missing Person”), причу о детективу који је изгубио памћење, добио је Гонкурову награду1978. године, а у својој каријери овенчан је и другим француским и европским признањима, међу којима су и Награда Француске академије, признање књижара и издавача, као и Аустријска државна награда за европску литературу.

      Модијанов роман „Место за звезду” (1968) хваљен је и у Немачкој као кључно дело о холокаусту. Вишеструко награђивани француски редитељ Луи Мал снимио је филм по Модијановом роману „Лакомб Лисјен”, (и у сарадњи са њим написао сценарио), о колаборацији с нацистима у Вишијевској Француској за време Другог светског рата. Модијано је аутор и романа: „Ноћобдијино коло”, „Кружни булевар”, „Тужна вила”, „Породична књижица”, „Једна младост”, „Тако врсни момци”, „Изгубљени крај”, „Циркус пролази”, „Свадбено путовање”, „Дора Брудер”, „Мала принцеза”…
      Модијанова дела код нас је ексклузивно објављивала издавачка кућа „Стубови културе”, представљајући га као водећег француског аутора. За роман „Родослов” говорено је да је то „сажета историја француског друштва у преломним тренуцима 20. века, породична историја испричана као низ филмских кадрова кроз које сагледавамо једну другачију слику друштва и историју коју не познајемо”.
      У прози „Те незнанке”, коју су, такође, објавили „Стубови”, Модијано је истраживао „странпутице, путеве и раскрснице у животима обичних жена, проналазећи у њима судбинске, универзално и емоционално важне облике искуства”.
      – Никада не бих радио ништа друго осим писања. Сећам се да као младић нисам имао диплому, никакав коначан циљ, и да ми је било тешко да започнем каријеру тако рано. Више волим да не читам своја рана дела. Не због тога што ми се не свиђају, већ због тога што у њима више не препознајем себе. Исто као када остарели глумац посматра себе као младића у некој од главних улога – изјавио је пре три године Модијано.
      И овога пута, када је реч о додели Нобелове награде за књижевност, очекивања кладионичара била су потпуно изневерена, а изненађење потпуно, будући да су највеће шансе према свим прогнозама биле на страни писца из Кеније Нгугија ва Тионгоа и Јапанца Харукија Муракамија. Високо се чак котирала и белоруска књижевница и истраживачка новинарка Светлана Алексијевич, која је прошле године на Франкфуртском сајму књига добила Мировну награду немачких издавача и књижара.
      Током година опстају спекулације о томе шта је у ствари пресудно у стваралаштву једног прозног писца, да би добио престижну Нобелову награду. Неки тумачи иду тако далеко да чак сматрају да „снобовски” Комитет за књижевност намерно запоставља америчке ауторе и све оне чија се дела „добро продају”, и да свесно бира писце неенглеског говорног подручја, за које већина читалаца са запада није ни чула. По неким нагађањима, Комитет за књижевност Краљевске шведске академије превише се ослања на нелитерарне критеријуме, као што је запажање социјалне неправде у ауторовом раду. На ове оптужбе одговорио је Пер Востберг, председавајући у Комитету за књижевност 2011. године, речима: – Наш критеријум нису људска права. Наградили смо, на пример, Орхана Памука због његових изванредних романа и есеја, а онда је награда накнадно политички тумачена.

(Политика)



Нема коментара:

Постави коментар